Pred našim ulaznim vratima sede dva imperatora. Julij i Maksim. Prvi je svoju imeratorsku individuu maskirao u jednodelnog Spajdermena, dok je drugi, još mlađi vlasnik velikog imena i samo četiri zuba, za ovo predstavljanje javnosti dekorisan pidžamom i obuven u par plavih medvedića. Upravo on već pola sata tera hodnik da odjekuje njegovim vežbanjem budućih javnih nastupa, koji se rastoležu od cikanja do brundanja medveđeg mladunca.

Nad imperatorima bdi carica baka koja sobom podupire dovratak otvorenih vrata, čuvajući tako i garsonjersku imperiju koja joj se prostire iza leđa.

kasno popodne.

obuzima, nosi i leči

Umesto proleća koje je te druge posleratne godine kasnilo sa uobičajenom posetom Komaricama, u selo je neočekivano stigao novi pop. Njegovog prethodnika je, užirenog desetkovanjem seoske faune, kraj rata odneo zajedno sa još bradatijima od njega, ostaviviši za njima samo izmaglicu alkoholnih isparenja i strah od noćnih posetilaca.

detalj  senka

Učila je veštine. Tog imanja. U pratnji trenutaka. Učili su je i oni koji manje znaju. Uz pomoć skica. Lutala je. Zvucima. Zabasavala: u čudorodne bogaze. Samcijata. Uz pomoć priče: da je Tren: vladar Vremena. I Detalj: jedinica Celina.

Svaki je cvet mogao da je ima: kada je naučila veštine: otvaranja i zatvaranja.

Nasoj Jelici Greganovic je danas rodjendan!

Poklanjam ti Jejo ovog lepog plisanog zeku, a znas da ti od srca zeli sve najlepse, pre svega zdravlja, tebi i tvojoj divnoj porodici!

Evo blogodrugari, slobodno ostavite zelje i poklone, Jelica ce ih vec sigurno naci ;-)

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.

*veliki gest - spektakularan čin, napravljen u cilju dokaza ljubavi i vraćanja iste

I ništa Milanko zadugo ne odluči.  Uto dođe vreme da opet s Aleskom na put krene i Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Zainatila se da neće nikom pomoć moliti, a i navikla na mir Milankove kuće, a kod Ljubice vazda neka gužva i galama. I skolila je neka malaksalost, otkad je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini

 Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, da od nje spremu za dete opravi.  Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Povazdan se Jeleni iste misli prepliću, il’ se pita što joj pod njedrima raste il’ mašta kako  se u svoj dom vraća. Od one Jefine posete samo joj je to u pameti, kako Milanka s Obrenom da izmiri. „E, kad bi dao Bog da se njih dvojica nekako slože, valjda bi i meni babo oprostio.“ Al’ od tih misli je tuga pritiska, jer sluti da će Milanko i Obren jedan drugom teško popustiti. Onda spusti ruke sebi na stomak i šapuće: