Gost autor: St.Jepan

„Moraš, Majo, s rečima opreznije, ne mogu se tek tako gomilati, valja urednije misliti... Jer, što rek'o Njegoš, 'nije reč šarena marama da je oko vrata vežeš, no je reč ptica lutalica'. Kad odlutaju van tvojih uskih, fondacijski napaljenih krugova, te tvoje reči neće razumeti niko. Stoga bi, ako je moguće, valjalo kakvo bilo razjašnjenje."

Ljudi koji ne vraćaju knjige

Neki dan viđena je na RTS1 emisija „OKO“ i tamo se pričalo o Generalštabu i sudbini te urušene zgrade na raskrsnici Miloša Velikog i Nemanjine. U uvodu razgovora voditeljka je izgovorenim tekstom ličila na navijačicu kluba rušitelja jer je nastupila sa stereotipnim frazama oko toga da je zgrada inspirisana kanjonom Sutjeske i onoj bitci koja se tamo desila a dodade još da je zgrada posvećena Bratstvu i Jedinstvu što beše onomad. Zaista bezobrazno netačno, Arhitekta Nikola Dobrović tako što nije izjavio niti napisao o motivima nastajanja svoje zgrade. Tek mnogo godina posle izgradnje neko je usput izgovorio tu glupost, možda neki general mučen nostalgijom ali verovatnije neki od nadobudnih praveći politički poen u borbi za ili protiv komunizma što godinama beše u modi, pa i arhitektura nije bila mimoiđena. Uostalom, svako ima pravo da bubne glupost ali ipak na nacionalnoj TV, politički neutralnoj (sic!) postoji obaveza da se uvaže činjenice.

L E T NJ E S I T N I C E

Unaokolo, po planeti, govori se o nastupajućem periodu energetske krize, odnosno, da će biti manjak prirodne nafte i gasa. Mlaz dragocene tečnosti iz bušotina ima svoj vek trajanja, snalaženje je u toku, čak se cedi iz nekog kamenja gde ima tog goriva ali nedovoljno a i skupo je. Toj činjenici se mora gledati u oči i jer preti da će svi sistemi na kojima se zasniva civilizaciski komfor i proizvodnja ući u period neizvesne budućnosti. To može biti tačno i razumljivo jer zaista u ono vreme nije bilo dovoljno dinosaurusa za ovakve tehnološke okolnosti i onolike prohteve i potrošnju. Beograd, delić sveta zavisnog od prirodnog goriva je takođe u toj muci, nema svojih izvora nafte i gasa već zavisi od velike braće sa svih strana koja su drežljiva ako se plati, ali mogu da se naljute i da zavrnu slavinu bez obzira na novac. Kažu neki koji se u to razumeju da nastaje era neokolonijalizma gde nisu više u igri začini, zlato i vredno kamenje, već naftni resursi kao razlog za osvajanje teritorija gde behu oni dinosaurusi a onda po redosledu, ti koj osvoje naftni prostor držaće pod kontrolom one kojima će ta tečnost biti neophodna.

Beograđani često kažu da im je veoma teško i da pate, osećaju duševne boli kad se ruše stare zgrade ili čak i neki kvartovi i kada se tamo, umesto onog šte beše nekada građeno, niču nove kuće i menja se lik naviknute urbane matrice. Vračara, na primer, mada i sa drugim krajevima po gradu nije drugačije. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu ili se uopšte ne pominju jer i kad racionalno krene da razlaže detalje i sve što se tom prilikom razmatra mogu ponekad da budu ubedljiviji od nostalgije a koju ipak osećaju samo starosedeoci, ovi novi klinci to ne razumeju i njihovi predlošci za nostalgiju su sasvim drugačiji. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili oni sami jer su bili učesnici događaja koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, pa je uznapredovalo a što učiniše njihovi pretci.

Lepo je normalno popričati sa normalnom čovekom.

  Pavela upoznah preko svoje prijateljice koja radi spotove za rok bendove, i zgotivismo se – u prevodu, postasmo ortaci. Poslednji put smo zajedno bili na koncertu benda ’’Shindig Avenue’’, pre nedelju dana, razbijaju momci ska i punk, ali o njima u nekoj drugoj priči. Bio je ljubazan da mi da intervju za drugare iz Dominomagazina.

wisdom

 

Građevinarstvo u Srbiji je u krizi.

Gradi se po neka malo veća kuća, uglavnom tržni centri, ponegde se završavaju zgrade započete ranije u vreme kad je bilo komotnije graditi, uglavnom su u toku sitne dogradnje i popravke i poneko krečenje a i divlja gradnja je utihnula ne zato što su zadovoljene potrebe u nastanjivanju već ti autentični neimari nemaju više ni za sekundarni materijal.  I onda treba imati na umu da se radi o više desetina hiljada ljudi, delatnika i učesnika u gradnji koji su pogođeni posledicama krize a to su zidari, projektanti, opremaši, proizvođači materijala, naravno i investitori a ima ih još veoma mnogo u ovoj branši pa bi nabrajanje svih moglo izazvati depresiju kod čitaoca.

ordinary day