Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

Džoni Fejvorit se seća kada ga je prijatelj vozio u urgentni centar u 1 po ponoći jer je Džoniju pozlilo, a 2 idiota u plavim uniformama, oni postpetooktobarski demokratski kljunovi sa dužim demokratskim pendrecima i većim demokratskim stomacima i mudima veličine kikirikija zaustaviše vozilo i naplatiše kaznu jer smo ušli 5 metara u jednosmernu ulicu. I onda su svinjski odugovlačili pisanje kazne. Džoni Fejvorit se seća i doktora koji ga je slušao s osmehom na licu, misleći da se Džoni nagutao eksera pa mu je zato puls 3 u sekundi. Smeškali se i debeli student i splavaruša

Prošle godine dogodio se pokušaj nadziđivanja i dogradnje Doma štampe na Trgu Republike u centru Beograda koji je projektovao Arhitekta Ratomir Bogojević čime bi se ozbiljno ugrozilo zdanje koje ima veoma značajnu ulogu u istoriji beogradske i srpske arhitekture. Naime, vlasnik prostora na poslednjem etažu je poželeo da proširi svoju imovinu ali i da nadzida još jedan nivo, predusretljivi arhitekti, postoji indicija da je angažovan i jedan ademik, uradili su projekat, jedan streotipan stakleni kubus koji su postavili na sasvim završenu i autentičnu zgradu kao neprirodan i neprimeren dodatak, zanemarujući principe struke i profesije, nazvali sve to „rekompozicijom fasade“ i započeli proceduru pokušaja pribavljanja uslova i dozvola.

Društvo arhitekata Beograda je dalo pozitivno mišljenje na predloženi projekat ne poštujući zakon jer u zakonu piše da Društvo arhitekata može to učiniti samo ako ne postoji osoba koja zastupa autorska prava.

Tog proleća uveliko se pričalo o potrebi da Beograd dobije omladinski radio i televiziju.

Postojali su, doduše, Index 202 i Ritam srca ali, to su bili programi pri "velikim" radio stanicama.

Onda je, negde krajem marta, počelo da se šuška po Radiju da će se, zarad Dana Omladine, 25.maja oformiti dve nove stanice - omladinske, naravno. Jedan radio i jedna televizija.

 Razmišljati o prošlosti je besmisleno. Može samo doneti nesreću. Prihvatiš sve onako kako se dogodilo – da li je uzrok Božja volja, sudbina ili slobodna volja – nebitno je.

 

 U tom trenutku mu se činilo kao odlična ideja da zasnuje porodicu. Kolin je sa 18 godina, ljubeći Kristin, svoju devojku sa kojom je pohađao samo dramsku sekciju – u ostalim je bio daleko lošiji od nje – rešio da postane otac. Imao je osećaj da će umreti pre dvadesete, i želeo je da ima naslednika. Kristin je bila idealna majka u Kolinovim očima. Lepa, atletičarka, pristojna, iz dobre familije. Znači dete bi ostalo u dobrim rukama.

Svoju porodicu nije želeo da upliće u celu priču.

Himnu i početni udarac propustih umivajući se u klonji i gutajući 25mg diazepama i 2 kafetina, donela polukres šema iz Otadžbine. Sedeo sam još 5 minuta da mi sve bude ’’jasno’’, da mi se ’’izbistri’’. Bolje da Alabamaši misle da serem nego da gutam pizdarije. Kako im objasniti da su mi pizdarije u Otadžbini bile kao asmatičaru pumpica. Gledamo Superboul. Nisam znao ni ko igra, niti me je zanimalo. Izguglao sam pre dolaska, čisto da prozborim i ja neku, mrzim partibrejkere. U stanu nas desetak, svi naloženi, u narandžastim dresovima, broj 8 na leđima, piše Mening.

Beograd na vodi ... eto, sasvim prihvatljiva napredna koncepcija kako do toga doći brzo, efikasno i održivo u lokalnim uslovima ...  a ne kao nekad, tradicionalno i zaostalo i prevaziđeno sa razgovorima, pa mišljenje javnosti, javni konkursi, promišljanje o mogućnostima i posledicama, ekonomija i cene sa biznis planom i ta otrcana i stereotipna gnjavaža ...

Баш како то бива и током читавог човековог живота, и ова наша недеља била је обојена онако како јој се хтело: догађаји и појаве који су је учинили лепом, бојили су је топлим, а они други, хладним бојама. И познати животни

рањен је човек, што каже Момчило Настасијевић,

 

 

 

 Rod smo.

Kad umre čovek,
i moje srce rušno je.