Malezija je zemlja raznolikosti, ali isto tako i zemlja transformacije. Pocevsi od menjanja imidza same zemlje u novu i modernu Azijsku zemlju, pa sve do samih ljudi na ulicama gradova sirom zapadnog poluostrva. Ono sto mene potpuno fascinira su ipak ljudi i kako oni cine da se za mene obicne stvari i predmeti tako lako transformisu i poprime sasvim novu dimenziju koriscenja.

Uzmimo npr. najobicniji motor. Skoro svugde na svetu bi ljudi pomislili da je to vozilo za jednu ili dve osobe. Svugde osim u Aziji. Posto je ovde biti bez prevoza kao smrtna presuda, tako ni ne cudi da se svako sluzi na koji god nacin moze da se preveze od tacke A do tacke B. To sam poceo da primecujem tek kada sam krenuo da vozim motor. Nema sta nisam usput sretao. Najzanimljivije mi je svakako kada se nalazim iza motora i vidim dve kacige a osam nogu! Sve dok ih ne prestignem i dalje ne znam tacno koliko se osoba nalazi na sedistu. Najcesca situacija je da cela porodica, u to ukljucujem muza, zenu i minimum dvoje dece, a cesto i troje, sedi na jednom sedistu motora koji je inace za dve osobe, jel'? I to kojim redosledom? Prvo malo dete ispred oca, taman da mu ne zaklanja pogled, pa izmedju oca i majke okrenuto ka nazad sedi jos jedno dete, a ako dece ima vise onda ih majka drzi u narucju. Odatle tolike nogice sa strane. Eto nacina da se motor transformise u luksuznu limunzinu.

"Mali je svet" je izreka koja se najcesce mota po ovoj mojoj cudnoj glavi od kako sam stigao na ovu stranu sveta. Ali da je toliko mali nisam mogao ni da pretpostavim. Da cu ovde upoznati ljude sa kojima sam delio naselje dok sam ziveo na primer u Novom Sadu, a da se ni na ulici nismo sreli, tome sam se najmanje nadao. Da cu zbog mojih tekstova objavljenih

There was a time (he said, adopting an avuncular, if not grandfatherly, tone) when travelling by airplane was something of a prestigious or luxurious experience. The little tiny soaps in the bathroom were novelties. The bathrooms, while we are the subject, were kept clean. The stewardesses were lovely and smiling and charming. And the whole experience was rather pleasant...

It was already dark in mid-October when we arrived to the Costa Rican birding mecca of Rancho Naturalista to have dinner on the veranda but then were interrupted with a call: There’s a Mottled Owl at the other side! You can imagine the rest: everyone jumped from the table to look for the owl. Lisa Erb, the manager and owner, but also a former bird guide, perfectly understood her guests. 

After dinner, some teams walked around

Zelena i plava boja teniskog terena, i crvena boja Djokovicevih patika dala je pun vizuelni spektrum ovoj servi. Bele sare po terenu i senka Noletovog tela u punoj brzini dosledno su prikazale energiju koju tenis zahteva.

Elpida i zviždak, foto (9) A. Vilotić

Gost-autor Aleksandra Vilotić

Sedim u kancelariji prezasićena poslom u zatvorenom prostoru sa veštačim vazduhom, pod veštačkim svetlima i prebiram po internetu. Birds – volunteering – summer – Europe... Probam različite kombinacije reči i pojavi se poziv za volontiranje na Antikitiri u septembru. Gde li je to? Ostrvo u Grčkoj. Malo. Skoro pa nenaseljeno. Jednom nedeljno dolazi brod iz Atine a može da se desi da i ne dođe. Odluka je na vetru. Pozivaju se volonteri da pomognu pri prstenovanju ptica. Treba da se ostane najmanje dve nedelje a poželjno je i više. E, pa kombinacija ne mož' biti bolja. Aj zdravo, odoh ja.

 

Pista se oduzila, nikako da dodje do tacke poletanja, evo je. Beograd ostaje iza mene, na koliko - ne znam, ali ostaje. Vide se obrisi Zapadne i Istocne kapije, naslucujem vodo-toranj u Kosutnjaku, bar je to blizu stana u kome sam ziveo, Avala u pozadini, sve nestaje, dok avion juri pistom tako brzo, kao da zuri da me odvede odavde, odakle? U stvari, ja vise ni nisam ovde, ja sam sada u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji, lepo mesto, pored prozora, kod krila, bas kako volim. Sa desne strane, ali nema veze. Preferiram levu, bar je sediste broj 9, heh, nisam ni sumnjao - moj broj, sedim

 

Dugo nisam bila u gradu Tunisu. Zaželela sam se njegove beline, kuća sa ravnim krovovima, medine i suka, Bardo muzeja i mozaika, prizivanja mujezina na jutarnju molitvu sa Ben Ali džamije u Kartagini, brick a l'oeuf (recept dole). I stvorila se nova prilika. 

Mada je  pet godina od moje poslednje posete, grad je za neprepoznati. Nove četvrti, ulice uredne, a drvoredi po najboljem francuskom hortikulturnom uzusu dobro oblikovanih i potkresanih krošnji. Nove vile, blisteći bele petospratnice gradjene u arapskom stilu sa portalima, ovalnim prozorima, balkončićima

7. oktobar 2019.

Danas krećem na novu pešačku turu, ovog puta po Fruškoj gori. Od povratka sa Camino de Santiago želim da hodam po Srbiji nekom rutom koja će biti prvenstveno hajkerska i u kojoj nije bitno na koju visinu ste se popeli ili na koliko tehnički zahtevan vrh, već je smisao u višednevnom hodanju u prirodi i prelaženju velikih razdaljina – desetine, stotine, pa i hiljade kilometara. Taj način još uvek nije popularan kod nas, dok je tamo u belom svetu, posebno preko bare, veoma omiljen među ljubiteljima outdoora. Tako će ova turica biti moj doprinos