1. Jednoj familiji se ne dopada kako novinar radi. Ako hocete da clan familije igra, novinar mora da se skloni.
2. Jednom politicaru, cija je biografija duze od moje ruke, zakaze presser, istrese se na novinare i ode, i onda ga namole da se vrati, pa se on i dalje na**** keve doticnima.
3. Ne zelim da pricam za Vase novine (radio ili TV sve jedno je) jer ne pisete dobro o nama - sve se cesce cuje.
4. Ministar nazove novinara budalom i preporuci mu lecenje.
5. Molim vas, da li su te informacije koje tražite u interesu građana Srbije?! Moram da prikupim podatke, da vidim

u pokušaju

Nedavno se jedan stručnjak za vojni hardver, inače se smatra novinarom, propisno nalupetao na stranicama "najstarijeg dnevnika na Balkanu", glede zemlje u kojoj prebivam i novinarstva u istoj. Isprva sam imao impuls da ga propustim kroz fisking tretman (pasus po pasus analiza nečijeg baljezganja), ali sam odustao, jer sam smatrao da ne vredi truda zato što je ipak ta brljotina pisana(?) isključivo kao reakcija na smenu na uredničkom kormilu pomenute novine (tursko novinarstvo mu tu dođe kao kolateralna šteta), te sam se zadržao na komentaru na, u tom momentu, aktuelnom mi postu. Ovih dana sam se setio te paškvile Miroslava Lazanskog, jer je nedavno "упозорење турских генерала штампи у стилу: немојте да летите сопственим крилима" doprinelo svemu osim autocenzuri koju je ovaj lumen proglasio sine qua non turskog novinarstva.

Alexandar Lambros

Danas nije lako ni u jednoj profesiji. Ako zanemarimo svakodnevnu jadikovku i ako se osvrnemo na Svet oko sebe, zapazićemo da se ljudi spore oko različitih  važnih tema vezanih za etičke dileme sa kojima se u svom radu sreću. Tako kako je u medicini, u advokaturi, biologiji, genetskom inženjeringu, fizici...filozofiji...tako je u svakoj drugoj oblasti života. Svuda se javljaju dileme oko kojih se debatuje. Nigde nije sve jasno, čisto i nedvosmisleno. Koplja se lome oko eutanazije, korišćenja lakih droga u medicinske svrhe, abortusa, genetski modifikovane hrane, presađivanja organa,

Hajde da...

Borisu Tadiću i svim političarima poput njega poslata je nedvosmislena poruka da se ne mogu kockati sa sudbinom čitave nacije i države i da kad-tad moraju položiti račune za sve.

Taj princip smenljivosti vlasti je toliko važan i toliko moćan, da potire, bolje reći nadjačava sve nelagodnosti i neprijatnosti zbog izbora Tome Nikolića za predsednika Srbije.

Podstaknuta Brajinim blogom i komentarima o „dečaku i napadaču", rešila sam konačno da napišem blog o kondicionalu - isti se kiseli u mojoj glavi još od januara. Povod je takođe bila vest na B92, pri čemu ovde ne iritira sugestivni naslov vesti, nego javašluk prema jeziku, ispoljen plakativno u dve rečenice inače podužeg teksta. Obe vesti su se, jedna zbog zloupotrebe, a druga zbog nepoznavanja jezika - dakle, zbog jezika - pokazale kao kontraproduktivne.

Setićete se, donedavni predsednik Hrvatske Stipe Mesić izjavio je početkom godine kako bi, u slučaju da Republika Srpska reši da se otcepi od BiH i pripoji Srbiji, odmah poslao vojsku na granicu... itd. Reči su odjeknule, a Mesićev kabinet je rešio da pokuša kako-tako da izvadi kestenje iz vatre, pravdajući Mesića činjenicom da je, eto, samo upotrebio kondicional.

U prvobitnoj verziji vesti objavljenoj na B92 upotreba kondicionala je prokomentarisana na sledeći način:
„Na relaciji Beograd - Zagreb sad su presudna glagolska vremena." I, malo dalje, konkretno o kondicionalu:
„Za neupućene - reč je o glagolskom vremenu koje prevedeno na žargosni jezik je - može da bude ali ne more da znači."

Ne znam kako vi, ali ja svakog dana prelistam sve novine. Nije to ni jeftina, ni prijatna aktivnost. No računam, ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, ne marim za izlaske, ne kockam se...ovo svakodnevno jutarnje unošenje štamparskog olova u organizam jedini mi je porok. Šta me tera u njega? Mislim, osim želje da u tom mozaiku uticaja i interferiranja saznam ko koga, ko kome i ko s kim. Pa najviše tzv «istraživačko čitalaštvo». Ono se od istraživačkog novinarstva razlikuje u tome što je fokusirano na potragu za inteligentnom formom života u srpskoj javnosti.

Hmmmm. Izgleda da sam se prerano obradovala. Peščanikova "sigurna kuća" ipak nece biti portal B92. Tehničke nemogućnosti onemogućavaju moguće. Autorke i saradnici Peščanika ubrzano traže drugo rešenje, gde da instaliraju sajt pescanik.net, a da imaju barem minimalnu zaštitu od organizovanih napada. Podsećam da ovaj moj Vrbica blog, što već zaudara kao Lazar kad se pridigao iz mrtvih, objavljuje informacije, autorske tekstove i sadržaje vezane za napade na Peščanik. Jedna od njih je i da se Predsednikov kabinet oglasio i da je tražio da se slučaj "ispita".

Važi,

Odavno smeram da napišem tekst o Manastiru koji izuzetno volim. Nažalost, najnoviji dogadjaji naterali su me da taj svoj naum učinim brže nego što sam očekivao.

Pre tri dana, neki mediji objavili su vest da je bratstvo Manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena u toliko teškoj situaciji da razmišlja da napusti Manastir. Dan kasnije, a evo i danas, vest je bilo moguće naći samo na sajtu Kurira. Volšebno je nestala iz svih drugih medija!

Raspitao sam se na par mesta i shvatio u čemu je stvar: kažnjavaju ih zato što su "Artemijevi". Ne samo da su ih doveli u bezizlaznu situaciju uskraćivanjem koječega (pored sve muke koju ionako imaju pod pritiscima kojima su izloženi), nego je organizovano i zatiranje svake vesti o njihovoj situaciji.

Iz sasvim drugog izvora, saznao sam da sličnu sudbinu deli i Manastir Devič. Sestrinstvo bukvalno gladuje. Prijateljica koja ih je posetila priča da kad su ona i njena majka bile u poseti, videle su da su zalihe hrane bile pri kraju i da monahinje dele dva krompira i jednu papriku za ručak.