Posmatrajući kao Francuz sadašnju ekonomsku situaciju u Srbiji, setio sam se francuske istorije iz 1917. godine, najgoreg trenutka Prvog svetskog rata. Situacija je bila dramatična, činilo se da ništa što elita učini ne popravlja stvari, stanovništvo nije videlo svetlo na kraju tunela. Kako se Francuska izvukla iz tih nezgoda?

Iz teških izazova izrodilo se „sveto jedinstvo" (L'union sacrée) - sloga svih delova društva oko ključnih ciljeva i dogovor da će svako morati nešto da žrtvuje i da će male (a ponekad i velike) političke razlike morati da

(Programi savesti, 4) 

Jasno, projekat nam nije prošao, ne kažem da je zbog onog detalja za koji je predlagano da ga izbacim ali evo, pre neki dan gledam jedan seminar o Cionizmu i Holokaustu, i pazi šta kaže lik, u muzeju Holokausta u Vašingtonu ladno su cenzurisali onu čuvenu izjavu: „Prvo su došli po komuniste... pa po homoseksualce... pa po Jevreje... pa na kraju i po mene..." - elem, izbrisali su savesni kustosi „komuniste", računaju da se čovek moguće prevario, da nije dobro shvatio ili zapazio

Gošća na blogu Britanske ambasade u Beogradu je mr Maja Sedlarević,
potpredsednica Skupštine AP Vojvodine, predsednica Odbora za evropske integracije i međuregionalnu saradnju, i članica delegacije Skupštine AP Vojvodine koja je početkom februara 2011. godine posetila Kardif i London.

 

Studijska poseta koju je za delegaciju Skupštine AP Vojvodine organizovala Ambasada Velike Britanije u Srbiji ispunila je zaista sva očekivanja (i više od toga). Delegaciju su činili:

U ovoj državi a posebno u Beogradu,  česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ako ih bude, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.

Boris Dežulović mi je jedan od omiljenih autora sa ovih prostora. Svi mi volimo da čitamo njegove kritičke tekstove o svojoj domovini, ali je pitanje koliko nam se dopada kada smo mi na tapetu. Tekst Borisa Dežulovića prenosim u celosti:

Dozlaboga je već istrošena moralistička fraza kako svatko treba najprije počistiti u svom dvorištu, pa tek onda viriti u susjedovo.

Dozlaboga istrošena, a ne da se potrošiti. Preduboko je u balkanski genotip našeg čovjeka ukopan refleks da se penje na prste i isteže vrat preko plota, uzrokujući endemsku ukočenost

Trojica visokih funkcionera razgovarali su iza otvorenih vrata.

 

Za sve postoji „prvi put", pa i za samostalno kreiranje web sajta. To iznuđeno, ispostaviće se, uzbudljivo cyber  iskustvo, supruga i ja smo, bezmalo u „znoju i suzama", sticali prethodnih nekoliko dana. Za razliku od predsednika Republike, imali smo samo jednog savetnika od koga smo dobili osnovna uputstva. Sve mimo toga dobili smo, naravno, od Googla.

Kada sam rano jutros, posle naporne virtuelne gimnastike, vreću kostiju izručio na krevet, postao sam svestan koliki danak smo platili sopstvenom neznanju. Sve, naravno, ima svoju cenu, pomislio sam užurbano skrolujući

Davne 1996. godine, pred izbore, glavni trač po gradu Nišu bio je o knjizi koju je izdao, u to vreme. Mr. Mile Ilić. Knjiga se zvala „Oči istine“. Ta knjiga je oličavala autokratski pristup političkom životu u Srbiji, posebno u Nišu. Pisali su se hvalospevi, veličala intelektualna snaga mr. Mileta Ilića. Samo mali broj pravih intelektualnih gromada mog grada imalo je snage da ukaže na pogubno dejstvo takvog narcisoidnog pristupa političkom životu, koji određuje sudbinu svih nas. Većina kvazi intelektualaca je aplaudirala i pomno čekala da skupi koju bačenu kosku neprikosnovenog vladara grada Niša. I onda se desilo da loše procene budu kažnjene katastrofalnim rezultatima SPS-a. Personifikacija svih promašaja bio je Mile Ilić.

a