Ja sam kondor. Veliki, mocni. Letim iznad Anda, tamo gde niko ne moze. Gledam svet sa ove visine, tako je mali, tako je smesan. Letim i razmisljam…koliko bih visoko mogao kad bih hteo…

Ponekad zamahnem svojim krilima, cisto da uhvatim vazdusnu struju. I to me mrzi, ali eto, mora se. Letim iznad planina, iznad oblaka, iznad svega. Samo je sunce iznad mene, miluje

 

 

Sakupila se gomila.

Tu dole, u parkicu. Golobradi mladici uglavnom.

Vika i dreka. Svi crveni u licu. Besni.

Oteo im Ludi Staja loptu. Pravu, koznu. Skoro novu.

Njihovim novem kupljenu.

Pala im u njegovo dvoriste i polupala neku glupu saksiju.

I sad – on loptu nece da da, oni hoce da je uzmu, makar silom.

 

Nekako je moje detinjstvo bilo ispunjeno knjigom. Danas klinci nemaju tu sreću, ali imaju internet. Opet mi se čini da sam ja bolje prošao...

 

Sećam se narodne biblioteke Vuk Karadžić, i mog prvog odlaska u istu. Bio sam zaprepašćen...gomile i gomile knjiga, a ja sam ih želeo sve. Onda beskarajna lutanja između polica u potrazi za pravim naslovom

 

Ubio sam coveka. Hladnokrvno. Nozem. Ubio sam ga jer je on bio Zeleni, a ja sam bio Crveni…ili obrnuto bese…nije ni vazno. Gledao me je u oci i molio me da to ne cinim, ali nisam se obazirao. Zeleo sam da umre polako, da se muci…pustio sam mu krv i cekao da istece…

 

Ubio sam coveka, bio mi je prvi komsija. Odrasli smo u istoj ulici, samo je on

 

 

 

Ima jedna…bezobrazna

Startovala me preko MSN-a…uzas jedan

Kaze, svidja joj se kako pisem…ma kakvo pisanje, kazem ja, sve je to fikcija

Ma nema sanse…misli ona da sam ja nekakva romanticna dusa…svasta. Mani se devojko corava posla, gadna sam ja sorta. Pisem ono sto ne mislim, govorim onako kako pisem…tuga pregolema.

 

Mali Mikele je došao u Beograd sredinom devedesetih. Otac mu je bio italijanski konzul, i pošto šefovima nije bio po volji, za kaznu je poslat na Balkan. Uselili su se u jednu kuću na Vračaru, gde je Mikele upisao gimnaziju.

 

Brzo se uklopio u novu sredinu, savladao jezik. U školi je bio dosta popularan zbog svog italijanskog šarma, skupe odeće

 

Svetska ekonomska. Konacno i nas nesto svetsko da zadesi, a da ne bude svetski rat. Gostuje Madona, odrzava se Univerzijada, dobijamo nove tri milijarde od MMF-a. A meni baba danas dala dve hiljade…da mi se nadje…

Kako posteno ziveti u ovoj zemlji? Mislim, stvarno ziveti, ne zivotariti. Radis osam sati dnevno, pet do sest dana u nedelji, pa

 

Gorka aroma zaborava, neminovnost na delu. Zivot ide dalje, nove price se pisu, svaki dan stranica jedna. U proslosti nema buducnosti, u buducnosti proslosti nema. Sada i ovde, to je jedino vazno.

Historia est magistra vita…i toliko samo znati treba. Ne okreci se sine, i meni je moj otac pricao, u kontekstu drugom. Slusam oca, mudriji je. Slusam oca, sledim svoje

 

 

Da, definitivno jesam covek koji bezi od onoga sto je opsteprihvaceno, od takozvanih bestselera…ali i tu postoje izuzeci. Hornbi je definitivno jedan od njih. Tim covekom sam opcinjen, jos od High Fidelity. Od tada gutam sve sto je napisao, ima tu i slabijih dela…ali ta jednostavnost izrazavanja, taj talenat za docaravanje kompleksnosti obicnih zivota…meni je to

Drugar moj i ja. On u meni, u sebi ja. Guramo se vazda. Nema mesta za obojicu, mali je to prostor…

Ratujemo. On je smiren i promisljen, ja nagao i plahovit. Kontrast. Pobednika nema. Neko dobije bitku, ali rat nikada. Moj drugar i ja, dva ratna druga u razlicitim uniformama.

Pokusavao sam da ga pobedim, da ga nadmudrim, nasamarim. Ali zalud kad mi misli zna. Uvek