Divlja gradnja, a onda kada se to razmnoži i divlji grad, nastaju u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura.Odlikuje je jednostavnost. Prostih , svedenih na neophodno, skromnih, bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.  

Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim.

a

 

 

Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost  posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti. 

Svevišnji napravi za onih šest dana nebo i zemlju i sve drugo, odmah je podelio na gore za odabrane i dole za sve ostale, nebo i zemlju, pa to ostade tako do danas. Posebno se pozabavio rajskim vrtom, naravno za one gore i vrt dobi ime Eden gde napravi Adama a prahirurškim gestom stvori Evu te oni goli i lepi hodaše okolo srećni i bezgrešni dok ne naiđe zmija koja im dade zabranjenu jabuku, oni zagrizoše i upadoše u greh, izazva ta jabuka onu želju a oni ne odoleše, bi ih onda stid tog grešnog čina te obukoše neko lišće na sebe, Svevišnji to vide i shvati da su zgrešili te ih otera iz Edena u donji svet, na zemlju među one obične. Tako Adam i Eva dođoše u drugi svet ni izdaleka prijatan i ugodan kao Eden gde behu pre grešne radnje ali uprkos kazni božijoj ne zaboraviše ono lepo te nastaviše da to čine i ponavljaju i porodiše potomstvo a usput Adam načini na zemlji repliku rajskog vrta, tu se posle živelo i trajalo vekovima.

Svet je pod vlašću postdemokratije gde nove sile, trgovina, banke, IT, kontrolišu planetu i događanja i rasporede na njoj i odlučuju o svemu. Ta priča o globalizaciji je već dugo stereotipna priča i oko toga nema baš jasnih stavova. Ali uprkos različitim mišljenjima globalizacija je preuzela vlast i na putu je da uguši identitet i suverenitet ne samo država kao političkih entiteta već i tradicionalne vrednosti i posebnosti kulturnih modela.

To svakako podrazumeva i arhitekturu i gradograditeljstvo. Vidi se to pre svega u Americi, u Evropi a širi se na Rusiju, Kinu, druge zemlje u ekonomskom usponu ali i na one koje nisu baš na tom putu. Ubijjaju se razlike koje su svet činile zanimljivim mestom, raznolikost je činila lepotu i isticala identitetska svojstva nacionalnih entiteta u kulturnoj sferi pa sada sve liči jedno na drugo.

Danas je osam godina od kada je otišao u neki bolji svet Arhitekta BogdanBogdanović i ponavljam tekst koji sam tada napisao o tome kako je on govorio arhitekturu …  

Beogradska arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici tog trenda trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Pokušavaju da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u ovdašnjoj nevelikoj produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. 

Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

Ne sme čovek više frižider da otvori a da ne iskoči neko od dužnosnika državnih i počne da kuka, kao nikad tako teška situacija, kriza spopala, nema kinte, joj kako će da to sve popravi, nije siguran da može ali će da učini „sve što mu je u moći“,  nabeđuje one od pre za belaj u koji je uvaljen narod i tako ne prestaje čak i kad se frižider zatvori, čuje se iznutra stoprvi nastavak iste žvake, istina malo promrzlo cvokoće iznutra ali tera svoje ...  

...  ma 'ajte molim vas, gluposti, čemu kuknjava, za  sesti na zelenu granu ovde je oduvek bilo a i sada bogami ima ideja,  eto na primer javi im se, dužnosnicima državnim, jedna zaista kreativna i sasvim jednostavna (ideja, naravno), sa maleckom investicijom čak i nama dostupnom, dovoljno je da se ima za jedan šešir  ...  onda se desi bajka i sve dođe na svoje mesto, u šešir  ...  u prolazu i bez oznojavanja i ne daj bože ožuljavanja dlanova  ... na srBski način ! 

Pre tri godine i dva meseca objavio sam na mom sajtu tekst  “Narodni muzej u Beogradu … na listi čekanja”, posle je bio prikazan i na sajtu Narodnog Muzeja odakle su ga ubrzo na intervenciju Min. kulture i Visokog saveta za Slobodu mišljenja skinuli. Tekst  je o Narodnom muzeju koji je bio nekoliko godina zatvoren i nije dočekao da se realizuje urađen projekat za njegovu rekonstrukciju a koji je dobio građevinsku dozvolu i bio spreman za izgradnju.