Globalno jahanje i urbanizam

To svakako podrazumeva i arhitekturu i gradograditeljstvo. Vidi se to pre svega u Americi, u Evropi a širi se na Rusiju, Kinu, druge zemlje u ekonomskom usponu ali i na one koje nisu baš na tom putu. Ubijjaju se razlike koje su svet činile zanimljivim mestom, raznolikost je činila lepotu i isticala identitetska svojstva nacionalnih entiteta u kulturnoj sferi pa sada sve liči jedno na drugo.

Preuzimanjem prvo finanasikske moći a zatim i političke, uspostavljen je sofisticirani sistem diktature i kao u svih diktatora stečena je moć da nameću i određuju način stvaranja grada, određuju se potrebe građana, njihovo mišljenje o okruženju ali i estetika urbane matrice i arhitekture. Zasnovan je svet postarhitekture koja je ista na svim meridijanim, bez posebnog identiteta ili bilo kakve veze sa prostorom u kome se događa, bez obzira na istoriju ili zatečeni kulturni obrazac. Identitet grada stvaran vekovima na tom mestu menja se i postaje univerzalan, globalan i isti u dlaku bilo gde. Stvorena je globalna forma, jezik arhtekture je progovorio kvaziesperanto narečijem koje je u komunikaciji trebalo da zameni sve druge jezike ne bi li se ljudi lakše sporazumevali. Što se komunikacije tiče to je bilo u redu i veoma pozitivno ali ovde su, u globalističkoj interpretaciji i primeni zajedničkog jezika ukinute reči i fraze kojima se mogla iskazati posebnost i identitet sagovornika.

Ta nametnuta promena a nepažnjom ili neznanjem prihvaćena, možda i u želji da se drži priključak ka napretku se događa u Kini, Indiji, Rusiji, širom Evrope a pušta svoje novoiznikle korene još kojekuda. Ima tog traga i kod nas, na primer, oni neuredni špageti sa internacionalnog konkursa pod Kalemegdanom, pa nasilna forma Zahe Hadid sa druge strane Kalemegdana a kulminiralo je sa BNV gde su u skladu sa postdemokratskim, globalističkim načelima sasvim zanemarene zatečene vrednosti

Nije u pitanju protest, otpor ili ne daj bože borba protiv savremenog arhitektonskog jezika u nastajanju, uostalom dosadanji je uveliko iscrpljen i ne može postojećim, do sada izgovaranim rečima da odgovori novim potrebama i predloži nekakvo novo viđenje arhitekture. Naprotiv, svako novo je dobrodošlo ako uvažava zatečeno a posebno ako se radi o gradu i matrici koju se predhodnici stvarali i ako se savremenici pitaju o mogućim promenama. Svako vreme traži svoj izraz i odgovarajuće reči ali opet pod uslovom da ga zatečeni građani donekle i razumeju.

Ne radi se samo o potrebi da se napreduje, odvajkada je bio princip da uvek bude naprednije i drugačije, pa i Gaudi je isto to radio a u njegovom slučaju na našu i svetsku sreću, to je iznuđeno potrebom crkve i nametnut da bi se ta crkva istakla i želeli su po svaku cenu novo, ne arhitekture radi ili napredovanja kulturnog i arhitektonakog modela, već da bi se upisali kao ljudi koji su napredak stvorili.

Posle se stvar otrgla kontroli, ti srebronosci našli su arhitekte koji su lišeni sposobnoti da gledaju oko sebe i uoče gde to grade pa da razmisle o tome, ne nova forma po svaku cenu uz nepoštovanje i negiranje onog što se okolo nalazi i što svojom vrednosću jeste ono najbolje, zaostavština civilizacije koja je zapala za oko globalistima, ne kao istorijska ili kulturna vrednot već kao teren, kao tržište kao mesto koje ima određenu trediciju poznatu na planeti pa se tu treba smestiti ali na prepoznatljiv način i onda se tu naći.

U Americi je to sasvim prihvatljivo jer tamo je tradicija mlada i zaostavština arhitektonska je uglavnom nastala prepisivanjem iz Evrrope uz časne izuzetne, na primer F.L.Rajta koji je ipak uz dozvolu svojih naručilaca uspevao da stvara nove forme ali prilagođene okolini i to je tada bilo, u njegovo vreme moguće. Posle je prevladala trgovina, profit, lukrativni porivi nariučilaca i naslednici su prihvatili novi jezik sasvim drugačiji i primeren želji naručioca, pokaži me i želim da budem sasvim drugačiji i da kad vide znaju da sam to ja bolji, lepši, višlji i tako dalje, od drugih ...

Tu je najviše stradao javni interes potisnut u neki plan pozadi pa i kulturna zaostavština, gradski identitet, kulturni obrazac, a sve uz priču o boljem, neprednijem i uz još mnogo sličnih floskula bez objašnjenja i pokazivanja o čemu se tu radi kad se govori o boljitku i u čemu se on sastoji. Možda u virtuelnom ekonomskom uzusu gde je država stabilna i pouzdana ali nažalost takva može biti, o tome i preostali vrapci cvrkuću, samo ako to globalni gazda tako odluči i ako tu nađe svoj interes. Lokalni globalisti to prate prilježno kada dobiju ponudu koja se ne odbija a kako bi se packe strogog nadglednika izbegle.

Taj trend je moćan, čak i moćni mu podležu, pa onda u centru Moskve, sasvim strano tom urbaniteteu ima nekih visokih nebodera čudnih oblika jer ne sme jedna tako značajna sila da ne bude u narečenom trendu pa da se ako to ne uradi bude smatrana kao nedovoljno moćna i konkurentna na tržištu ne samo materijala i usluga i ratne moći već i u gobalnom imidžu koji je prevashodni znak prestiža. Onda se to desi i u Pekingu ili negde drugde, u zemljama čija kultura daleko prevazilazi globalističke sile stvorene pre vek ili manje.. Eto ih, stigli su i u Beograd, doneli su onu maketu  za izgradnju kvarta uz reku Savu, podno beogradskog grebena a koji će biti zaklonjen ako se to i izgradi ali će se Beograd upisati u globalnu matricu u skladu sa svetskim trendom i to je ta cena. Skupo do bola ali nuvoriševi, ne samo oni sa parama već i oni iz sfere nuvokulture gde su i mnogi političari kažu da je dobra roba uvek skupa. To su čuli na televiziji pa usvojili kao modus vivendi a grad trpi.

Neki gradovi se još uvek brane. Korbizije je svojevremeno u Parizu smišljao neke neobično visoke zgrade u šemi šahovske table, sasvim otuđene od gradske matrice a posle, u skorije vreme Sarkozi je takođe imao sličnu ideju uz pomoć arhitekte Nuvela, ali Pariz se nekakao odbranio od toga. Berlin je takođe odoleo, mnogo toga je urađeno i izgrađeno ali uvek u nekom skladu sa zatečenim gradom, nije mu poremećen osnovni lik niti promenjen identitet, smo jee dopunjen novim formama ali u saglasiju sa onim što je stvoreno ranije. Negde, u nekim gradovima nisu ni pokušavali slične poduhvate ali oprez nije na odmet jer globalna opasnost uvek postoji.

Dakle, ne radi se osporavanju potrebe da se grad gradi, da se važni prostori privedu posle decenija čekanja nameni i uključe u gradski život i vrevu, o tome nema spora, svi to žele ali globlni način je uzurpirao pravo na to da građenje bude u formi i načinu koji je zavladao, koji propisuje globalno poimanje ekonomije, profita a iz tog prizilazi i globalna estetika posturbanističkog sistema kao produkt globalizovane matrice gradskog života a možda kako reče A. Zinovjev i načela postdemokratije ...  

Grad je vlasništvo i mesto za život svih građana i iz toga sledi da oni imaju pravo i obavezu da učestvuju u stvaranju grada, javnost je raznim načinima bila uključena u taj proces, javni urbanistički konkursi, diskusije, tribine raznih formi sa raznim učesnicima, tekstovi i iskazi po medijima pa se u takvoj sredini osetljivoj na dešavanja u gradu ostvarivao i projekat bilo koji i to je bilo do pre neku deceniju. Nažalost i ovde ali i u Evropi globalistička diktatura je putem medija izbrisala, promenila metod tvrdeći da nudi najbolje te nema potrebe da se svi oko toga deranžiraju. Propaganda i marketing su delovali i kao što ubeđuju, nažalost sa uspehom da je neko piće ili baš ta garderoba jedina moguća jer nudi neopisanu ugodnost, zdravlje i bolji seks, tako je i u ovom slučaju taj princip upotrebljen, na arhitekturu i stvaranje i promenu urbane slike. Naravno, od strane građanske mase je to prihvaćeno jer su naviknuti da je sve rečeno na taj način, još dopunjeno ubedljivim diskursom političara koji su glavni promoteri, ispravno i to treba slediti. Da, primenom prilježnom rečene taktike naviknuti su da je bolje da drugi donose odluke jer onda nemaju nikakvu odgovornost i mogu posle da gunđaju

Eto primera, BNV je tipičan primer, Vlada na čelu sa premijerom je apslolutno angažovana i to iz dva razloga; jedan da sebe promoviše kao novatora, kao donosioca promena, vizionara, nosioca dobrih vesti za budućnost grada i građana a ustvari samo se šlepaju uz nekog investitora koji tu želi da zida ne zbog dobrobti građana, ne boli ga za to glava, on gleda svoj profit i tu su se našli, investitor i vlast i vlast glasno i u mnogo čemu bez osnova promoviše tu priču. Građani, struka, institucije i tako ti što ometaju korak ka napredovanju treba da budu žigosani, skrajnuti i ni jedan način nije dovoljno oštar da se reči protesta čak i kada su razumne i odmerene i zasnovane na činjenicama ućutkaju i oglase neprijateljskim.

Ta veza između investitora i vlasti koja je izabrala investitora umesto građana a čije interese treba da brani i sluša reč javnosti jer je ta javnost imala neku ulogu oko biranja vlasti je odvajkada, ali je u predhodnom obliku denmokratije a nije bilo retko da se i u komunističkom dobu to bilo rešivo i neka kontrola vlasti je postojala. Nije se moglo baš sve. Sada u postdemokratiji na principima globalnog jahača  javnost je isključena, skrajnuta i preostaje joj da što pre počne da uživa u događajima koji slede. Bar što se BNV tiče.