Građani Ovče rumunske narodnosti i neki drugi sa njima koji nisu rumunske narodnosti a koji tu stanuju, osnovali su "Krizni štab za odbranu Ovče" da brane Ovču od Roma iz slama pod Gazelom koje grad Beograd želi da naseli u okolinu Ovče a na gradskom zemljištu. Pozivaju se na kršenje Ustava jer je navodno ugrožena rumunska nacionalna manjina, menja se nacionalni sastav stanovništva a Rumuni tu žive vekovima i da grad želi ovom akcijom da asimiliše Rumune. Nije rečeno ko je asimiltor i šta će oni biti posle asimilacije, možda im se konačno priža prilika da budu Beograđani.

Čubura(1) je iza Hrama Svetog Save na početku beogradskog grebena, gleda pravo ka Kalemegdanu a sa druge strane je Kalenić i Neimarska padina i stekla je status neupitnog kultnog mesta u centru Beograda mada je započela svoje beogradsko žitije kao jedna od periferija. Živeli su tamo građani razni i zanatlije, Beograđani kažu da je bilo i pesnika, slikara, boema, a bile su i kafanice gde se ogovaralo i recitovalo, onda prizemne kuće sa baštom i voćkom uz dvorišnu česmu. To je vremenom nekako iščilelo a da Beograđani iščeznuće nisu na vreme primetili što je inače, da nije tužno, rekli bi osobina Beograđana ali pošto je tužno kad nešto tako lepo odlazi reći će se mana koja se ponavlja odvajkada. I dalje Čuburci, kad su shvatili da im se desila neka nova urbana sredina, uprkos onome šro vide svako jutro žive virtuelnu Čuburu iz svog sećanja koje nekiput poprima mitske mere kad ih navedu da o tome govore. Ali samo kad govore.

 

Beograđani kažu da je Beograd njihov grad pa se  može zaključiti da oni, izgovarajući to, misle da su vlasnici grada, što nadalje podrazumeva, ili bi trebalo, da prihvataju prava i obaveze koji iz toga slede. U stvarnosti i pored uverenja o posedovanju, oko tog vlasništva vlada konfuzija i nerazumevanje. Izgleda da Beograđani to "naš" shvataju pre svega samo u granicama svoga stana, a sve okolo, pa i stepenište kojim se do tog stana dospeva, ne doživljavaju kao deo svojine i zato ne osećaju niti snose nikakvu odgovornost ni obavezu, jer ako nije "naše" postoji neko,

Beograd na vodi a izgleda po maketi koja kola medijima da će mu deo biti i u vodi.

O ovom zamašnom projektu sam pisao sa namerom da podržim inicijativu koja bi, ako počne da živi u realnom Beogradu, bila ostvarenje višedeceniskog sna Beograđana o stvarnom izlasku Beograda na Savu u prostoru Savskog amfiteatra. Bilo je u tim tekstovima i nekih opaski i dobronamernih zvocanja, šta da se radi, inžinjerska posla, a posebno je naglašeno da ovako kapitalan projekat ne može bez javnosti i anketnog javnog konkursa za urbanističko rešenje najdragocenijeg beogradskog prostora, niti je moguće zanemariti sve dosadanje projekte urađene za prostor Savskog amfiteatra koji jesu kulturna zaostavština nastajala kroz rad više generacija kojima je davana prilika da kažu šta misle o svemu tome i kako vide buduće središte Beograda. Posle je objašnjeno sa visokog mesta da su primedbe i razna drugačija mišljenja i zvocanja oko prezentiranog projekta u medijima moguća ukoliko onaj koji zvoca može da pokaže tri mijljarde nekih para i time se kvalifikuje za diskusiju.

Građanin je sedeći u kafeu ugledao na ruci mladića za susednim stolom bogato iscrtani tattoo, grafika crteža nije bila sasvim jasna, nazirao je tri spirale u raznim bojama, polazile su od lakta a pri ramenu kome su spirale težile mogao se naslutiti oblik sličan tornju sa svetionikom na vrhu. Motiv mladog čoveka za trpljenje i nošenje crteža takvog sadržaja na sopstvenom telu mu nije bio jasan, nije mogao iz njega da pročita i dokuči poruku koja je crtežom odaslana. Zna da je tattoo iskaz sopstvenog stava, beleg i poruka, znak na koži kojim se prezentuje, za sebe ili okolinu, lični stav izrečen svojim, autentičnim jezikom, nešto sasvim intimno ali kad se nađe na mestu koje okolina može da osmotri onda je poruka ipak javna i intimu iznosi u gradski prostor. Poruka tako ispisana, nacrtana ili prilepljena na koži ljudskog tela je samoobeležavanje, potčinjavanje nečemu, podsećanje i beleženje sećanja, skladištenje uspomena, slanje poruke i iskazivanje poštovanja nekome ili nečemu što je označilo važan događaj iz životnog iskustva.

 

Novi sistem bloga pa i nova tema. Park prijateljstva na Novom Beogradu. Ogroman zeleni prostor od hotela Jugoslavija, duž obale Dunava I Save do Brankovog mosta pa do Bulevara Mihaila Pupina. To obuhvata I prostor gde je zgrada Palate Federacije zajedno sa temeljima nekada započete izgradnje Muzeja revolucije.

Mislim da je taj javni prostor velika vrednost Novog Beograda ali sada nedovoljno aktivan I nekaqko otuđen iz matrice grada. Pored Muzeja savremene umetnosti I splavova na rekama nikakvog sadržaja, osim nedovoljno uređenih zelenih površina,  tamo nema I građani,

Gledam ovih dana te visinske kote, beogradski greben od Hrama svetog Save do Kalemegdana, pa kej uz Savu i planirane zgrade uz tu istu Savu … pa da pokažem ove aljkavo nacrtane skice posle tog gledanja … ali sve je u proporciji ...
Evo prva faza …

A onda i Beograd posle druge faze (planirane) … Ali bez brige, Hram će ipak da viri pomalo … u frontalnoj projekciji ...

 

 

 

Međutim, kad se stoji na tlu ... onda ide presek kroz Grad od Hrama do obale Save na Novom Beogradu ... dvadesetospratnica uz Savu diže vizuru u visinu pa od gledanja panorame Beograda nema mnogo osim novih solitera koji su u onoj maketi i koji su novi bedem na obali ... valjda da brane grad od radoznalih ... a Hram izgleda neće da viri... 

 

 

 

 

To je buduća vizura na Beograd sa strane Novog Beograda ... Iz Beograda na Novi Beograd vizure neće biti pa da ne gubim vreme crtajući (aljkavo) ... 

legenda:

75,00 je kota keja uz Savu
135,00 je kota terena kod Hrama svetog Save
145,00 je kota venca stambene zgrade od 20 etaža (sad će da se zida)
275,00 je kota krova kule Beograd …
i još, kota terena kod Pobednika je 113,5 metara (sve su ovo nadmorske visine … ) pa računajte …

edit: pogledajte u komentarima slike koje je napravio a_jovicic ... ubedljivo zaista ...

Ovde je, a gde bi nego u nas, uvek bilo drugačije negoli u ostalim gradovima koji, ma kako se trudili, ne mogu da našu ovdašnjicu sustignu u originalnom i sasvim neobičnom načinu izgradnje urbaniteta bilo po liku, obimu ili načinu. Tako, uzmemo li samo Beograd u gledanje, vidi se da postoje respektabilno velika naselja izgrađena bez urbanističkih planova i dozvola, sve na osnovu lično zamišljenih sopstvenih planova i angažovanja sopstvenih resursa. Ova kreativna i maštovita građanska aktivnost u lokalnom žargonu se zove “divlja gradnja”, malo grubo ali dosta tačno i opisno. Naravno, tako samo u lokalnom kazivanju, jer tako nešto u Evropi nije viđeno pa se imenuje, nigde osim kod nas kao neki sasvim poseban čin koji nas odlikuje i distancira od uštogljene evropejske kulturne matrice. Vlasti i dužnosnici sa svoje strane, uvek gledajući svoj interes ne prepoznaju ponuđenu vrednost, kažu da je to “nelegalna gradnja” pritvorno i jeftinim trikom pokušavajući 

Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, strvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

Posle kanala od Dunava do Soluna, kreacije min. za prostorno planiranje ima još. Setio se skoro i onaj min. za urbanizam da promoviše srpsku kuću kao izlaz iz nestašice istih za stanovanje Srba ali i jasnog otklona od tih zapadnjačkih novotarija što se ovuda nude i zidaju i tako narušavaju nacionalni identitet i kulturu stvaranu još pre kosovskog boja i tako nas poravnjavaju sa drugima a nisu nam ni do kolena, i da se poslužim olinjalim stereotipom koji priliči ovoj situaciji - nama nebeskim bićima koji smo svet stvarali dok su oni prstima kusali nedopečeno meso.

Ponudio, ama ne samo to, odlučio i počeo o tome da govori i to ni manje ni više nego o formi originalne (ma šta to značilo u njegovoj izvedbi) srpske kuće, predpostavlja se sa svim atributima od pre neki vek kada se stanovalo u sred zdanja gde beše odžaklija sa ognjištem a pored i još soba a štala sa druge strane,  ali doksat obavezno i okolo po imanju po neki vajat da se pravi sir ili da se spava unutra, a klonja beše sasvim sa strane, pa neće valjda sa se nužda vrši pod krovom doma svoga.