Beograd je u proteklih sto i još malo više godina bio u vlasti kneževine, zatim kraljevine, bio je okupirani grad, onda su ga osvojili komunisti koji su svoja načela sprovodili u početku rigidno a onda, kad su se ustoličili i pogrešno zaključili da tu ostaju do kraja sveta što ih je i načelo, počeli su da ista načela sprovode u olabavljenoj formi ali bez obzira na sve, ostavili su ovde značajan trag koji se ne može zanemariti i o urbanoj matrici kada se govori,o sadržajima i arhitekturi, posle je bilo vreme socijalizma gde je raspodela dobara bila prihvatljiva za narod, i najzad u protekloj deceniji ili dve grad je osvojila demokratija ali, mada u kratkom periodu, u veoma različitim formama. Svako je od došavših na vlast donosio svoje misli i namere i gorljivo o tome pričao tvrdeći da će ako se to primeni nastati nešto slično raju za građane. Istina, to bi moglo dovesti u sumnju takav novogovor  jer su neki od njih bili ateisti pa je i pojam raja mogao da se shvati sasvim relativizovano.

Važi priča je da je Beograd prljav grad i to veoma zaprljan. Na ulicama, trgovima, parkovima, u haustorima zgrada, posvuda je đubre, kese, pikavci, hartije raznih boja i formata, izmeti kućnih ljubimaca ali ima i starih građanima nepotrebnih stvari, nameštaj, crkli aparati i svašta još. Okolo grada, uz saobraćajnice divlje deponije veoma raznovrsnog otpada, građevinskog, poljoprivrednog i rečeno pojednostavljeno svega što više građanima i preduzetnicima nije potrebno te se toga ratosiljaju ostavljajući bilo gde pa to čini da prilazeći Beogradu biva jedan sasvim posebna ugođaj za ljubitelje neobičnosti.

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

Šta je grad i čiji je grad? Sa pravom je Inicijativa za (ne)davimo Beograd postavila to pitanje svima u gradu, vlastonoscima i građanima i očekuje se odgovor koji bi bio od pomoći da se prvo razume o čemu se radi a onda i zaustavi ili bar zastane sa različitim formama gradogradnje i gradorušenja koje su što se tiče Brograda na putu da izmaknu kontroli. Ovde je mnogo toga što

Grad traje, troši svoje vreme, korača kroz dane i godine davno zacrtanim stazama, trpi i podnosi događaje koji mu nekada ne idu u prilog, sputavaju ga, zaustavljaju ali to koračanje se ne može prekinuti ma šta nasilnici ili oni bez razumevanja gradskog bića i koji misle da mogu sve promeniti ne gledajući započeto od nekih koje su zamenili na mestu gde se odlučuje. Ma šta oni, ti nerazumnici

Kraj urbanizma prošlog veka i dolazak novog, nove forme, je završena stvar i ovde je to neminovno, iznuđeno i nametnuto. U urbanij formi na izmaku je bilo pravilo da se urbanizam prilagođava građanima a ovo novo kaže suprotno, građani se udešavaju na formu urbanističkog modela. Promena takvih je bilo tokom istorije, sve do ustanovljenja demokratije koja podrazumeva aktivno i presudno ušešće

Pre dve godine u Hercegovačkoj ulici u Savamali u Beogradu ljudi sa fantomkama uz pomoć bagera su porušili zgrade, neke nelegalne a neke sa urednim papirima bez naloga o rušenju koji daje nadležni inspektor ili sud i to se vuče kroz tužilaštvo i policiju bez da su otkriveni počinioci, oni sa fantomkama, vozač bagera, neki što su tom prilikom na silu oduzimali telefone prisutnim građanima. Najzad je objavljeno da je za sve kriv jedan policajac sa Savskog venca koji nije obavio tada svoju dužnost, njemu nadređeni se ne spominju. O tome je pisao Insajder i neke novine ali većina medija privržena vlasti se nije time bavila. Nije ovde namera da se po ko zna koji put ponavljaju razne priče svima znane, počevši od izjave predsednika države

Svevišnji napravi za onih šest dana nebo i zemlju i sve drugo, odmah je podelio na gore za odabrane i dole za sve ostale, nebo i zemlju, pa to ostade tako do danas. Posebno se pozabavio rajskim vrtom, naravno za one gore i vrt dobi ime Eden gde napravi Adama a prahirurškim gestom stvori Evu te oni goli i lepi hodaše okolo srećni i bezgrešni dok ne naiđe zmija koja im dade zabranjenu jabuku, oni zagrizoše i upadoše u greh, izazva ta jabuka onu želju a oni ne odoleše, bi ih onda stid tog grešnog čina te obukoše neko lišće na sebe, Svevišnji to vide i shvati da su zgrešili te ih otera iz Edena u donji svet, na zemlju među one obične. Tako Adam i Eva dođoše u drugi svet ni izdaleka prijatan i ugodan kao Eden gde behu pre grešne radnje ali uprkos kazni božijoj ne zaboraviše ono lepo te nastaviše da to čine i ponavljaju i porodiše potomstvo a usput Adam načini na zemlji repliku rajskog vrta, tu se posle živelo i trajalo vekovima.

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da