Beogradsko vreme protiče u sejanju posvuda okolo propagandnih usklika i poruka građanstvu i svakako već je svima u gradu dojavljeno i svi znaju da je namera vlastonosaca beogradskih da se gradi jarbol na Ušću visok stotinudvadeset metara ali i gondola koja bi da poveže prostor opet kod Ušća sa Kalemegdanom, da se ne zaborave i pedesetčetiri fontane kojekuda po gradu. Ideja se već koje vreme ugurava putem medija a dužnosnici gradski sa sve novim gradonačelnikom svako malo podsete građane o navedenim  poduhvatima.

Čemu će to da služi ne objašnjavaju osim po koji od njih prozbori ono o napretku turizma i tako to. Sve to košta kako kažu znatne gradske pare za koje bi se moglo izgraditi po neka zdravstvena ustanova ili prostori za čuvanje dece ili bar par stanova za one što ih, kako izgleda, na ulicu sele iz Bristola. Ima naravno u gradu još kojećega što je svakako preče od jarbola sa zastavom državnom na vrhu ali i od gondole koja treba da prevozi sa jedne obale reke na drugu ali je neizvesno i ne zna se koga i zašto.

 

                               

Prvi koraci pregaoca koji su gradili staništa na prapočetku Arhitekture i model po kome je nastajala nije izbrisan netragom posle svih promena epoha koje su prohujale i tokom kojih je stvoreno bezbroj gradova i u njima zdanja sa namenom svih vrsta, malih i velikih za stanovanje plebsa i prinčeva, kasarni, katedrala, elitnih naselja, parkova i svega onog što zatekosmo a nastavlja se i dalje. Arhitektura je stvarana podnoseći i noseći se sa raznim ograničenjima, uvek i sasvim u skladu sa tekućim vremenom i tada važećim uzusima. Išla je svojim iznuđenim tokom, usmerena od početka da služi pre svega potrebama i volji vladalaca, kasnije i vlasnika kapitala, trajala je prihvatajući od njih nalog koji je podrazumevao ne samo ravila već i formu i lik. Bilo je povremeno usled povećanog dotoka adrenalina kod nekih graditelja događanja gde je delo skliznulo van uobičajenog klišea, arhitekta je tragajući za novim izrazom koji je zahtevan ili dopušten od naručioca činio neke korake u sasvim nove prostore projektujući putem novogovora formu do tada neviđenu i tako se stvarao arhitektonski događaj koji je beležio uglavnom početak koračanja novom stazom ili penjanje stepenicama, posle su kazali da su to bili trenutci uspona, rušenja barijera i prodora u nove prostore mišljenja i umetnosti građenja.

 

Kaže se da je batina iz raja izašla pa je to odvajkada bilo jedno od srpskih, lokalnih vaspitnih sredstava. Vremena se izmeniše pa je batinu zamenila u skladu sa demokratizacijom društva manipulacija. Cilj je kao i sa onim od pre da se disciplinuje narod i privede sreći i blagostanju koju zamisliše oni što vlast drže, dopadalo se to onim disciplinovanima ili ne ali da se svakako sprovede zamisao i ovaploti u praksi interes nadmoćnih jer su imaoci kapitala ili političari ili neke interesne grupe. Svi oni ne pokazuju u prvom iskoraku isključivo materijalni, finansiski interes, ostvaruju ga u nekim drugim sferama obezbeđujći prvo moć pa tek onda, ipak, u drugom koraku dođe i novac.  

Primer su, da se podseti od pre neku godinu, platani na Bulevaru kralja Aleksandra, posečeni i zamenjeni stabljičicama sa atestom gde je latinsko ime odgovaralo izvornoj biljci, mada se to nije moglo uočiti gledanjem. Bilo je otpora i negodovanja stručne i laičke javnosti, građani su protestvovali zbog bitne promene ambijenta Bulevara a onda je prilježnim delanjem medija narod ubeđen da su stabljičice super i da Bulevar sada divno izgleda i da je stariji i lepši a ima i gde da se parkira. Dakle, građani podlegoše manipulaciji gradskih dužnosnika, možda i nisu promenili mišljenje ali pristajanje na novi lik Bulevara im je, nažalost, bilo jednostavnije rešenje.

 

Počelo je, ako se tok nastanka grada posmatra sasvim uprošćeno i pojednostavljeno što svakako nije dobar način, ali može biti u ovoj prilici, uz korišćenje široko shvaćene slobode mišljenja u pokušaju da se pronikne u gradsko nastajanje i ono što sledi. Dakle, za ovu priliku preskačući Praoca i njegovu pećinu kao izistinski prapočetak, započelo je od nepristupačne i narogušene 

 

Danas je osam godina od kada je otišao u neki bolji svet Arhitekta BogdanBogdanović i ponavljam tekst koji sam tada napisao o tome kako je on govorio arhitekturu …  

Beogradska arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici tog trenda trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Pokušavaju da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u ovdašnjoj nevelikoj produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. 

 

Ovi kompletni idioti napravili ulice, fontanu pa ove bitange i lopovi sad imaju gde da blokiraju i ruše budućnost Srbije I to uz muziku ... dakle, bagerima, ali po danu, odmah to da se uredi pa nek vide onda vide gde će ... čak i kad kažem da ih puste ...

 

 

Događa se širom države spontani građanski bunt protiv poskupljenja goriva, protest je građanski, bez opozicije, bez konkretnog vođe i organizatora, sami građani putem mreža se okupljaju i poručuju vlastodršcima da više tako ne može, da je režim na ivici da prekorači liniju podnošljivosti. Protest je izbio iznenada, dogodio se zbog jedne ne tako bitne stvari, poskupljenja goriva, protest je samo kulminacija raznih predhodno učinjenih bahatih poteza i činjenja režima kao što je kontinuirana laž a koja traje već treću godinu o povećanju penzija i plata, pa opet laganje o nekom ekonomskom napretku dok statistika govori o tome da je država među onim nisko pozicioniranim na svetskm listama koje se bave vrednovanjem kvaliteta života ljudi i građanskih sloboda. 

 

Beograd je u proteklih sto i još malo više godina bio u vlasti kneževine, zatim kraljevine, bio je okupirani grad, onda su ga osvojili komunisti koji su svoja načela sprovodili u početku rigidno a onda, kad su se ustoličili i pogrešno zaključili da tu ostaju do kraja sveta što ih je i načelo, počeli su da ista načela sprovode u olabavljenoj formi ali bez obzira na sve, ostavili su ovde značajan trag koji se ne može zanemariti i o urbanoj matrici kada se govori,o sadržajima i arhitekturi, posle je bilo vreme socijalizma gde je raspodela dobara bila prihvatljiva za narod, i najzad u protekloj deceniji ili dve grad je osvojila demokratija ali, mada u kratkom periodu, u veoma različitim formama. Svako je od došavših na vlast donosio svoje misli i namere i gorljivo o tome pričao tvrdeći da će ako se to primeni nastati nešto slično raju za građane. Istina, to bi moglo dovesti u sumnju takav novogovor  jer su neki od njih bili ateisti pa je i pojam raja mogao da se shvati sasvim relativizovano.

 

Važi priča je da je Beograd prljav grad i to veoma zaprljan. Na ulicama, trgovima, parkovima, u haustorima zgrada, posvuda je đubre, kese, pikavci, hartije raznih boja i formata, izmeti kućnih ljubimaca ali ima i starih građanima nepotrebnih stvari, nameštaj, crkli aparati i svašta još. Okolo grada, uz saobraćajnice divlje deponije veoma raznovrsnog otpada, građevinskog, poljoprivrednog i rečeno pojednostavljeno svega što više građanima i preduzetnicima nije potrebno te se toga ratosiljaju ostavljajući bilo gde pa to čini da prilazeći Beogradu biva jedan sasvim posebna ugođaj za ljubitelje neobičnosti.

 
2018-05-21 08:31:29
Društvo| Moj grad

Divlja gradnja jeste grad ...

Đorđe Bobić RSS / 21.05.2018. u 09:31

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana