"Sastanak u MUP-u o Paradi ponosa"... "Omerović: Verujem da će biti Parade"... "Vlada da dozvoli i zaštiti Prajd"..."Radi se na održavanju Parade ponosa"...  "Održavanje Prajda dobro za državu"

Ovo su naslovi sa vesti b92.

Deco, no worries. Opušteno samo. Biće Prajda, ko jen i jen dva.

Zašto?

Zato što se vi, fala Bogu, ne pitate.

I dobro je tako, ako ne može drugačije. 

Vlast je slast i strast. Vlast je droga. I sobom nosi ostvarnje mnogih snova. 

Primer Tomislava Nikolića i Prve dame zajedno sa dvorskom svitom krasna su ilustracija za to. Sa vlašću problem počinje onog trena kad dođe do momenata za teške odluke i odgovornosti koju one povlače. O tome može da svedoči Aleksandar Vučić kome je, izgleda, trogodišnji medeni mesec sa glasačima i EU upravo istekao. 

Da li je Predsednik Srbije Tomislav Nikolić pred samu novu godinu sa svojim istrčavanjem o Konačnom rešenju odnosa Srbije i njenog eksternog kancera, Kosova uleteo u čist ofsajd ili se iza tog poteza krije nekakva razigrana kombinacija I plan videćemo uskoro. Kao I to da li je u pitanju štipanje Vučića ili “dobar I loš policajac” varijanta.

Sa približavanjem dana nastavka briselskih pregovora o Kosovu nervoza raste  na svim stranama sem na samom Kosovu. Što nije ni čudno obzirom na to da se zna ko na Kosovu I o Kosovu odlučuje I čiji je posao da njegove (I svoje) interese zastupa. Zato odavde gledano tamošnja situacija izgleda smireno I spokojno. 

Ima tome nekoliko meseci a ne bih mogao da odredim tačan datum – ali moglo je jasno da se oseti da Vučić vise ne može da računa na miljenički položaj kod funkcionera EU. Lakmus, ili jedan od lakmusa je program Radija Slobodna Evropa, odakle sad već redovno i na dnevnoj bazi na račun predednika Vlade Srbije stižu sve oštrije packe i čvegeri.

Zaista, zašto to i čemu to? Ništa se u Srbiji ne dešava van onoga što se dešavalo i do sada: put ka EU sa stanovišta diktata nije ni na koji način ugrožen niti se sa njega skeće. Zadaci se prilježno izvršavaju a "bolne reforme" su u toku i po jasnim instrukcijama MMF i drugih nadležnih institucija.  Gnječenje medija i opozicija funkcioniše kao i do sada, bez većih oscilacija i ekscesa. Dakle, o čemu je reč? Čemu povišeni tonovi, nervozne reakcije i sad već otvorene pretnjne?

Kao da je juče bilo ono kad se sa Terazija uz trubače, posle mitinga ispraćaja, uputio ka aerodromu, uz suze, zaklinjanja na večnu vernost i prkos dušmanima, spoljnim i naročito unutrašnjim. 

Dvanaest godina kasnije doneta je presuda. Ta presuda ne govori ništa o istinskoj Šešeljevoj krivici ili nevinosti, ali mnogo o optužnici koja  je u Hagu (?) sastavljena i onima koji su je sastavljali.

Izbori u Srbiji održani su 2012. godine. Oni važni, presudni, predsednički. Na njima je odlučen put zemlje u drugoj dekadi ovog veka. Naglo urušavanje DS, formiranje nove većine u Skupštini i nove Vlade samo su njihova posledica. Sve što je usledilo - do danas, nije mogao da predvidi onaj ko nije hteo. I politički analitičari. 

Izbori u 2014. samo su operetna faza u ispunjavanju zadataka iz ugovora sa doktorom Faustusom.

Realno - nisam očekivao da se mi, kao oni neki štreberi, ljubimo ispred autobusa.  Recimo da bi neki mali, tajni mah-mah bio sasvim ok. Mungos se ni sa tim nije složio.

Ok, bar nismo brijali ono malo paperja sa nausnice. I to je nešto. A nije da nismo bili zapeli.

Ima u filmu "Mr Montenegro" Dušana Makavejeva ona scena u kojoj pred zoru u "Zanzi baru", gastarbajterskoj krčmi-Vavilonu u predgrađu Stokholma, brat bratu zbog varanja na kocki nabije nož u čelo. Opšta frka, sirene, hitna pomoć, iznose ranjenika, panika pred skorim dolaskom policije, a onda neko drekne - STOP!Jedna slika za uspomenu!

Svi stanu kao zaleđeni - emigranti, personal, pijanci, bolničari i u sredini, na počasnom mestu, ranjenik kome iz čela viri samo drška čakije. I poziraju. 

Iz nekog čudnog i nedokučivog razloga ova mi je scena prva asocijacija na velebnu incijativu našeg predsednika vlade o ustanovljavanju Dana zajedničkog žaljenja. I ne samo ta scena, nego i Pirke Honolulu, prase na ražnju, i tenkić sa falusom koji zuji salom, i stajling Bore Todorovića na stokholsmskom aerodromu.

Ne bih umeo tačno da opišem šta se to desilo u lavirintu moje podsvesti da se pojave ovakva čudesa, no pretpostavljam da je bar jedan od razloga nesposobnost da se shvati šta se zaista krije iza velike državničke inicijative koja to, jelda, nesumnjivo jeste.

"Даница Поповић
Бајка о новом амбијенту

Политичке партије овде постоје док су на власти, док се хране новцем из јавних предузећа и док су у стању да запошљавају своје чланство и симпатизере

Да је сада лето 2011. године, ево шта бисмо читали у новинама: „Заменик председника СНС Александар Вучић каже да је најава департизације још један начин да власт превари народ. Он каже да ће СНС, када дође на власт, свакако деполитизовати јавна предузећа и посао препустити стручњацима.”

И онда дође лето 2012.године, када тај исти СНС одмах по устоличењу поставља своју партијску другарицу за гувернера Народне банке Србије, у РТБ Колубара за директора ставља власника печењаре „Фантазија”, а остала припадајућа места полако дели „докторима магистарских наука”, „пи-ар менаџерима факултета” и осталим стручњацима, од чијих биографија ништа смешније одавно није виђено.

UN: 'world stands disgraced' as shelter for Gaza children is shelled by Israel

 Danas, leta gospodnjeg 2014. postoji tačka na ovoj planeti na kojoj su sve mete legitimne: obdaništa, škole, bolnice, civilne zgrade, džamije. I objekti UN. 

Foto: Anthony Madden