Nekoliko godina unazad, možda i celu deceniju, zapitala sam bila sebe retorički šta bih zaista radila na poslu koji sam tada tražila.

Međutim, 

U literaturi se mogu naći sledeći nazivi za ovo čudesno jelo: pihtije, piktije i pitije. Što se Rečnika srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske tiče, sva tri naziva su ravnopravna i mogu se koristiti, a da se ne vređa književni jezik.

Posle mnogo, mnogo vremena prilom silika otidjoh u jednoj zemlji u jedan Shoping mall.

I videh ponovo ljude kako u redu čekaju da kupe McDonalds.

Ovo nije post o McDonaldsu, nije ni o Junk Food, ovo je post o mojoj averziji do nivoa da osećam bes kada vidim da ljudi jedu ( šta bilo) iz papirnih tanjira, sa plastičnim viljuškama, iz papirnih kesa I piju iz plastičnih čaša.

Taj nivo obezljudjivanja ljudi jedino me podseća na kokoške u mrežama koje samo treba da jedu i snesu jaja.

Ja bih radije sa Tasom u trafiku na pivo i napolitanke

Legenda kaže:

Sveti Đorđe je jurio Aždaju kroz Crnu Šumu i ranio je. I Aždaja je pala. I gde je njen rep udario zemlju stvorilo se korito Dunava.
Ali Aždaja je bila samo ranjena i Sveti Đorđe je nastavio da je juri kroz mnoge zemlje

I na kraju kad su došli do Crnog mora Sveti Đorđe je ubio Aždaju. I ona je pala i gde je njena ruka-kandža ostavila otisak u zemlji nastala je Delta Dunava.

I tako, na kraju gde kanal-rukavac Dunava

Zamislite da ste, na primer, septembra 1987. godine bili u prilici da se opkladite na to da će Piksi Stojković u 81. derbiju dati gol Partizanu iz kornera. Svi bi vam se smejali i rekli da bi bolje bilo da ste pare i zapalili, jer biste se, ako ništa drugo, bar malo ogrejali. Sledećeg dana bi ozbiljno bili bogatiji, koliko god da ste uložili. Ruku na srce, blog uopšte i nije o sportskim opkladama (gde su, priznajem, liste najpoznatijih prilično interesantne) već o nekim drugima, između ostalog i u politici i ekonomiji. Jer i one se, neretko, igraju slučajnostima i rizicima, ljudima i državama, njihovim opstankom i životima.

sa neprijatnim političkim protivnikom

Staro je pravilo da nema i da nikada nije ni bilo heroja bez dostojnog suparnika. U stvari, heroja verovatno nikada ne bi ni bilo da se pre njih nisu pojavljivale raznorazne nemani i ale, koje su izazivale sudbinu, ali i heroje da im izađu na crtu. Sad, izgleda da i u politici, kao i u bajkama, junaci i aždaje na određeni način ipak neretko i idu zajedno, opravdavajući međusobno postojanje, a, opet, i hraneći javno mnjenje suprotstavljenim stavovima, na kojima svako od njih može da poentira u očima svojih birača.

Stvarno, da li je ideja o tome da svaki narod i narodnost na prostorima nekadašnje Jugoslavije dobiju zasebni paradržavni, ali kasnije i pravi državni prostor, sa svim odgovarajućim državotvornim obeležjima, prvi put začeta baš 29. novembra 1943. godine, na Drugom zasedanju AVNOJ-a? A, opet, možda je ova ideja i nekog novijeg datuma, ili je ipak i nešto starija. I, na kraju, možda je stvarno i bilo "dvadeset devetih novembara" i pre čuvenog "dvadeset devetog novembra".

Zamislite da živite u svetu u kome se večni grad ne zove „Roma" već „Rema". Mislim, jedno slovo, jaka stvar. Što, opet, uopšte i nije toliko nemoguće, posebno ako se uzme u obzir da je grad dobio ime po jednom od osnivača, Romulu, koji je, sa druge strane, imao i brata blizanca Rema, takođe kandidata za mesto prvog rimskog kralja. Sad, da je umesto Romula na istorijskoj sceni prevagnuo Rem Rim bi se zvao Rem, zar ne, Rimsko carstvo Remsko carstvo, dok bi sveti rimski carevi bili sveti remski carevi. A, opet, pitanje je da li bi i onda živeli u istom, ili u nekom sasvim drugačijem svetu.

Osudjeni novinari

Kao

20. oktobar 1944.

Prostor pijeteta

SKUPŠTINI GRADA BEOGRADA