Kada sam krajem prošle godine prvi put čula novi album Jello Biafre osetila sam nešto što nisam dugo. Kao kada sam kao klinka otkrivala novu muziku. To mi se danas, i pored mnogo više nove muzike, gotovo uopšte ne dešava. Kada sam pre neki dan pročitala da Jello svira sa svojim novim bendom Guantanamo School of Medicine 7. septembra u bivšem bioskopu City Academic

 

ili ti - sasvim obična priča, drugi deo 

Znam da su ove teme možda dosadne. Znam da je zemlja u teškoj situaciji, znam da se nema para i da ovo mnogima liči na bla, bla, bla, ponavljanje u nedogled. Znam i da su ovo individualni problemi, da postoje preko potrebne i znatno važnije operacije koje bi valjalo odraditi, al’ pročitah pre neki dan kako se ministarstvo angažuje, pa ćemo, eto dobiti i savet za demografsku

 

Jedan skorašnji dogadjaj me je ponovo podsetio da se o deci raspravlja samo onda kada već postoji problem, ili kada se ista vešto ubacuju u odredjeni (pod)kontekst, da bi se pokazalo već nešto (po default-u), strašno i bla-bla; kako, eto, nemaju dobre rezultate; i da je zaista (da preskočim bla na trenutak) krajnje vreme da se po tom pitanju (dečinjem) nešto učini;

na samom početku, da kažem da sam prekršila sva pravila dobrog blogovanja, jer, umesto da skratim tekst i lepo to koncizno odradim, ja sam krenula od momenta kad je frodo baggins upoznao sam-a, ne znajući da ovaj ne zna da pliva i, došla do krugolininog poslednjeg bloga. a, kako sam već ranije napisala da me je lako isprovocirati, nastade i ovo zbrdazdola pisanije, koje će neiskusno oko navući da pomisli da nije neki stream of consciousness. (iskusno oko će već, prepoznati navlaku, razvući ono - mene neeeeće prevariti i eventualno pročitati pesmu koja sledi - kraće je i zanimljivije)

Totally like whatever, you know?

The past is a foreign country: they do things differently there. (L.P. Hartley: The Go-Between)

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

Life after Bush and Gorbachev/The wall is down but something’s lost… (Iggy Pop: Louie Louie)

U jednom od svojih prethodnih tekstova, Sector 7, pisao sam o mentalnom konstruisanju postojećeg grada koji još nismo videli, dakle o stvaranju imaginarnog grada pre nego što stvarni imamo u sopstvenom iskustvu. Ovaj tekst bavi se upravo obrnutim fenomenom: grada koji smo poznavali, ali koji je nestao, odnosno toliko se promenio da ga ne poznajemo više.

Ljudi su često skloni da lamentiraju nad stvarima koje su bile a više nisu. Kada se govori o gradovima, neretko se daju apokaliptične dimenzije metaforama nastajanja i nestajanja, kraja i poraza, transformacije u neprepoznatljivo kojom će biti nepovratno izgubljen identitet zamrznut u vremenu. Ono što se pritom često zaboravlja jeste neobična vitalnost gradova, njihova sposobnost da se obnavljaju, da evoluiraju, postaju nešto novo, dobijaju nove kvalitete (gubeći neke od starih). Verovatno nema mnogo boljih primera za ovo u skorašnjoj istoriji od Berlina.

Koliko Kubanaca ima u Miamiju i prigradskim područjima? Niko ne zna baš tačno. Ako se pitanje postavi gradskim starosedeocima, odgovor bi uvek bivao poražavajući: previše. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: ¿Cuantos cubanos hay en Miami y en las zonas colindantes? Nadie lo sabe a ciencia cierta. Si se le pregunta a los viejos residentes de la ciudad la respuesta sería siempre devastadora: demasiados.)

Juan Berasategui, nepostojeća ličnost izmišljena za potrebe ove polupriče, ima divan pogled sa prozora. Sa 32. sprata njegovog kondominijuma u South Beachu (SoBe) na samoj plaži, vidi se pučina, naslućuje se ogromni Atlantik. Tek ako se pogleda vrlo duboko, u dno prozora koji ide gotovo do poda, vidi se uska linija peska, plaža ispred kondominijuma. Juanova spavaća soba je zastakljena i ispupčena prema vodi, tako da on iz svog skupog stana vidi Okean čim se probudi. U daljini se ponekad sjaje brodovi, ali mnogo češće sa prozora vidi se samo plavetnilo mora.

Krüppel ham so was Rührendes/Krüppel ham was Verführendes/Wenn i so einen Krüppel seh/Würd´s ma um mei goidnes Wiener Herz/So wårm und weh...

Bogalji imaju nešto tako dirljivo/Bogalji imaju nešto zavodljivo/Kad vidim tako nekog bogalja/Moje zlatno bečko srce/Toplota i bol savlada. (André Heller i Helmut Qualtinger: Das Krüppellied)

Ključni trenutak, početak mog dijaloga sa Bečom, bio je prvi put kada sam sa Grabena skrenuo na Kohlmarkt i ugledao Michaelerplatz u pozadini. Teško da postoji mnogo ljudi koji se ne bi složili da je to spektaktularan urbani pejzaž kakav se retko viđa. Lepe zgrade i skupe prodavnice Grabena, Kohlmarkta i Michaelerplatza služe kao tunel koji je tu da pojača efekat grandioznosti Hofburga, čiji se jedan od ulaza nalazi na Michaelerplatzu. Ne znajući šta da očekujem, mada sam već pre toga prošao Kärntner Straße i Graben, skrenuo sam u potrazi za bibliotekom u koju je trebalo da se učlanim, i čija mi Michaelerplatz adresa do tada nije ništa značila.

Gost autor OtacPoZakonu - Simeun, emailom

 

...Ovih dana je neka vrsta godišnjice smrti velikog srpskog (crnogorskog) pisca Borislava Pekića (1930-1992). Njega nisam lično poznavao, mada je često dolazio u kuću Miše Davida u Višegradskoj, kad i ja,družeći se sa Mišinim bratom Filipom. Tu se konstantno sastajalo društvo koje su sačinjavali još neafirmisani umetnici: Mirko Kovač, Danilo Kiš, Leonid Šejka, Goran Paskaljević, Borislav Pekić...

Mnogo više sam o njemu saznao od Omilja Glišića,advokata i našeg komšije,čija je sestra Ljiljana,

Sve prolazi. Ljudi su sad tu, pa posle nisu. Jednima smo se zaklinjali, druge uzdizali, treće sanjali, neke od blata pravili, zablude slušali ... .

Nešto sam se isključio poslednjih nedelja iz pomnog praćenja događaja, maločas pročitah da je emisija (rubrika) "Retrovizor" Ljube Živkova ukinuta i da je to obrazloženo ekonomskom krizom. Eto, baš Ljuba Živkov ispade tehnološki višak!

To je bilo prvo "Da li je moguće?".

Drugo: da li je moguće da je na delu cenzura?

Ako jeste, da li je moguće da neko misli da time štiti lik i delo predsednika (Demokratske stranke i cele Srbije, kako je Ljuba Živkov to duhovito formulisao)? Da li je moguće da on ne zna za ovo? Ako zna, da li je moguće da se složio?

(crtice o iskustvima s tradicionalnom medicinom...
... i raznim drugim kućnim čarolijama - od ajvara preko šnenokli do domaćeg sapuna) 

Gost autor: mrale54

Kao klinac bih fasovao bronhitis čim u obući ugazim u baricu i noge mi budu mokre desetak minuta.
Mog'o sam ceo da budem mokar od kiše, ništa - ali noge...
Vodali me po lekarima, kljukali lekovima... i obaveznih desetak dana u krevetu.
A, volelo to da gacka po baricama - pa to ti je!
Volelo i da trči boso preko leta! (Ma šta

Došao - otišao u martu. 

Morao je i mogao više, takvi se ne bi trebali "predavati" - tek tako.

Gost autor: 49 41

Ako ste mislili  da je Blog o sarmi, prevara. Ponekad volim da  maznem jednu do dve, pa moca...Nisam uspeo da odem do Futoga na Kupusijadu, kad su vredne zene Futoske zavile 6.555 komada i tako usle u Ginisovu knjigu rekorda.Mora da je bilo carobno, ali o blogove o jelu i recepte  ostavljam drugu Spajicu.

Ali ono sto sarmu izdvaja od svih drugih jela, i ne samo jela  je PRAVILO: Uvek je bolja drugog-treceg dana. Sindrom :The day after.

I tu prestaje prica o sarmi.

Tema je: Vise su mi preko glave reciklaze starih TV emisija. Postenije je izvuci  ih iz arhive i prikazati.