SoBe - Siboney, prvi deo

Foto: Mira Zdjelar

Juan Berasategui, nepostojeća ličnost izmišljena za potrebe ove polupriče, ima divan pogled sa prozora. Sa 32. sprata njegovog kondominijuma u South Beachu (SoBe) na samoj plaži, vidi se pučina, naslućuje se ogromni Atlantik. Tek ako se pogleda vrlo duboko, u dno prozora koji ide gotovo do poda, vidi se uska linija peska, plaža ispred kondominijuma. Juanova spavaća soba je zastakljena i ispupčena prema vodi, tako da on iz svog skupog stana vidi Okean čim se probudi. U daljini se ponekad sjaje brodovi, ali mnogo češće sa prozora vidi se samo plavetnilo mora.

Jedan od čuvara u kondominijumskom kompleksu gde Juan živi takođe se zove Juan. Dok je Berasategui rođen u Miamiju u koji je njegov otac došao kao dete, Juan čuvar stigao je sa Kube pre desetak godina. Svako jutro se pozdrave, na španskom. Juan Berasategui prema svom imenjaku oseća mešavinu poštovanja i sažaljenja, Juan Kubanac prema svom polusunarodniku ne oseća ništa, što je u neku ruku pohvalno za Berasateguija pošto predstavlja solidan napredak od prezira koji je Juan Kubanac osećao kada je tek počeo tu da radi. Berasategui nije neki naporan stanar, ne pravi probleme, nema previše gostiju, lepo govori španski ako se uzme u obzir da ga je naučio na Floridi, nema zajedljive primedbe na račun bilo koga. Sve to je nedovoljno da bi se prevladao kulturološki jaz koji njih dvojicu razdvaja, ali je bar dovoljno za civilizovanu i pristojnu komunikaciju, u kojoj se čak nazire i neki nivo međusobnog razumevanja i uvažavanja.

Ne treba trošiti previše reči na to kako je Berasategui došao do svog kondominijuma u prestižnom gradskom kvartu. Njegov deda došao je sa Kube pre pola veka sa dovoljno para, i uz nekoliko pametnih ulaganja uspeo je da obezbedi dobar početak, a onda je Berasateguijev otac uspešno nasledio porodični posao, a i Juanu samom karijera napreduje solidno. Na pragu je tridesetih, još nije oženjen ali ima stalnu devojku sa kojom se viđa, recimo, tri puta nedeljno, uglavnom u njenoj kući; jednoga dana, možda čak i relativno skoro, biće svadba, deca i sve ostalo što uz to ide. Juan Berasategui oseća da će se verovatno uskoro iseliti iz svog kondominijuma na plaži, ali u međuvremenu koristi priliku da još uživa u njemu.

Juan Berasategui je dvojezični Amerikanac kome je engleski prvi jezik, ali tečno govori i kubanski španski, koji je naučio od oboje svojih roditelja i neprestano govorio svih ovih godina po ulicama Miamija, a i sa svojim klijentima u kancelariji. Na Kubi nikada nije bio, bar ne u bukvalnom smislu te reči. Odrastao je uz dedine i tatine, pogotovu dedine, priče o Havani kakva je nekada bila i kakva će, pokojni deda se nadao, jednoga dana ponovo biti, i posebno o tome koliko je život bio lepši i bezbrižniji u njihovoj kući u Siboneyu, „dok nije došao Bradati i sve im uzeo". Na osnovu starih fotografija i detaljnih opisa, Juan Berasategui mogao je da napravi precizan tlocrt kuće. Pomagalo je što je po profesiji arhitekta, a možda je baš i postao arhitekta posle konstantnog rada mašte u detinjstvu, kojim je dorađivao priče i slike kuće u Siboneyu.

Berasategui radi u jednoj arhitektonskoj firmi u gradu, i ponekad u pauzi za ručak ide u Calle Ocho, u jedan od kubanskih restorana, ponekad sam, ponekad da se nađe sa svojom devojkom, takođe kubanskog porekla, ili nekim od prijatelja. Iako je po prirodi radoznao čovek, Berasategui se naslušao tolikih priča o jadu i čemeru na Ostrvu da ga je to u priličnoj meri odvraćalo od želja koje su se povremeno javljale da ode na Kubu. Berasategui čak nije imao nekih ideoloških ili drugih predrasuda koje bi ga u takvom putu sprečile. Za razliku od mnogih ljudi koje je slušao, on u sebi nije nosio disidentsku gorčinu. Kuba je naprosto bila samo jedno, i verovatno ne najizrazitije, od njegovih životnih interesovanja, kao i arhitektura, knjige, hrana, devojke ili gomila drugih stvari. Naravno, kopkao ga je interes za domovinu svojih predaka (deda bi rekao - i njegovu ličnu, a on se s tim nikada nije slagao), ali su ga i odbijale sve priče koje je slušao.

Problemi, kažu oni koji su bili ili oni koji ne žele da idu, počinju već na aerodromu. Nemoj čekirati ništa vredno jer će ti ukrasti iz torbe na aerodromu. Na granici se ponašaju kao skotovi i proveravaju te pola sata kad vide da imaš kubansko ime (Juan se pitao šta je to kubansko ime; ako je Berasategui bilo nekakvo, bilo je baskijsko, odakle su mu se iselili daleki preci u vreme kad je Kuba primala a ne proizvodila imigrante). Taksista te laže kako mu ne radi taksimetar i odere te do hotela. U hotelu nema čistih peškira i tople vode. U celom gradu nema ništa da se jede. Pretoplo je, a rashladni ne radi. Ako si iz sumnjive porodice, odrede ti nekog da te prati u stopu, čak se i ne trudi da se sakrije. Ako vide da fotografišeš neki javni objekat, uzmu ti aparat.

Foto: Mira Zdjelar

Iako Berasategui nije a priori verovao u sve ovo, utisak koji su ove slike proizvodile u njegovoj mašti nesrećno se dopunjavao sa pričama koje je slušao u svojoj porodici, proizvodivši mentalnu mapu Kube kao jednog vrlo tužnog mesta. Ova mapa bila je stalno podgrevana radijom, televizijom i novinama u Miamiju, u kojima o Kubi nije moglo da se čuje, vidi ili pročita mnogo lepih stvari.

Na racionalnom ili emotivnom nivou, svejedno, Juan Berasategui, kao dovoljno inteligentan čovek, pojmio je da je u Miamiju stvorena neka vrsta paralelne Kube u vakuumu, izmaštane zemlje koja se trudi da u svakom pogledu bude antipod onoj zemlji koja se nalazi stotinak nautičkih milja južno, sa druge strane Floridskog moreuza. Put na Kubu za njega bi značio, i značiće (da nema puta na Kubu ni ovoga teksta ne bi bilo), neku vrstu potvrde ili opovrgavanja mogućnosti postojanja dve domovine, pokušaj da bar sebi odredi neko mesto u toj zategnutoj opoziciji između dva grada i, reklo bi se, dva ekstrema, i odgovor na možda najteže pitanje, a to je da li se ta dva antipoda, i kako, mogu dodirnuti - bez pušaka i topova.

Nastaviće se...