Totally like whatever, you know?

na samom početku, da kažem da sam prekršila sva pravila dobrog blogovanja, jer, umesto da skratim tekst i lepo to koncizno odradim, ja sam krenula od momenta kad je frodo baggins upoznao sam-a, ne znajući da ovaj ne zna da pliva i, došla do krugolininog poslednjeg bloga. a, kako sam već ranije napisala da me je lako isprovocirati, nastade i ovo zbrdazdola pisanije, koje će neiskusno oko navući da pomisli da nije neki stream of consciousness. (iskusno oko će već, prepoznati navlaku, razvući ono - mene neeeeće prevariti i eventualno pročitati pesmu koja sledi - kraće je i zanimljivije)

Totally like whatever, you know?

In case you hadn't realised,
it has somehow become uncool
to sound like you know what you're talking about?
Or believe strongly in what you're, like, saying?
Invisible question marks and parenthetical (you know?)'s (you know what I'm saying)'s
have been attaching themselves to the ends of our sentences?
Even when those sentences aren't, like, questions?

Declarative sentences - so-called
because they used to, like, you know, DECLARE things to be true, OK?
as opposed to other things that are, like, totally, you know, not -
they've been infected by this tragically cool and totally hip interrogative tone?
As if I'm saying - don't think I'm a nerd just cause  I've, like,  noticed this; OK?

I have nothing personally invested in my own opinions,
I'm just, like, inviting you to join me on the bandwagon of my own uncertainty?

What has happened to our conviction?
Where are the limbs out on which we once walked?
Have they been, like, chopped down
with the rest of the rain forest? You know.
Or do we have, like, nothing to say?
Has society just become so filled with these conflicting feelings of...
That we've just gotten to the point where we're the most aggressively inarticulate generation
to come along since . . .
you know, a long, time ago!

So I implore you, I entreat you,
and I challenge you: To speak with conviction.
To say what you believe in a manner that bespeaks
the determination with which you believe it.
Because contrary to the wisdom of the bumper sticker,
it is not enough these days to simply QUESTION AUTHORITY.
You gotta speak with it, too.

..................................................

Ustupam mesto ženi koja mi se čini na par trenutaka od porodjaja. Ona se smeši i kaže da nema veze, a ja insistiram, jer ima veze. Moj stomačić je jedva vidan i čisto sumnjam da će mu malo stajanja naškoditi. U čekaonici sede i neke žene koje nisu trudne, ali im taj podatak očigledno ništa ne predstavlja, s'obzirom da pored mene stoje još dve tri žene sa stomacima, odokativno procenjenim na 7. mesec.

Dosadno mi je, tu sam već dva sata, a brojnost snimljenih žena nikako se ne menja. Čini mi se da sedimo u nekom medjuprostoru odakle će nas neko uputiti u pravu čekaonicu. Javljam dragom da će potrajati, a onda krajičkom uva snimam razgovor:

- Pa naravno, kad prvo prima svoje pacijente.

Hm.

Drugi krajičak, ali oka, snimam propagandne poruke na panoima, kako imamo pravo da vamte-namte, i kako (ovo je extra-super-giga velikim printom odradjeno) preglede treba zakazivati na obostrano zadovoljstvo, tj. kako je to zakazivanje i naše pravo i obaveza.

OK.

Samo mi nije jasno, pošto zakazivanje ne radi, zašto neko ne skine to papirče da se žene ne zbunjuju. A dalje mi nije jasno, zašto je ova praksa ukinuta, pošto bi bila, kako već rekoh, na obostrano zadovoljstvo, kako zaposlenih, tako i nas - korisnika usluga, koji posle pregleda, trkom trčeći lete na posao.

Hm, neke trudnice rade. To je izgleda mnogo čudno.

Vraćam se mislima u krajičak uva i razmišljam kako već dva sata gledam iste face, a kako su neke prolazne, ni časka časeći završavale (šta god) kod svoje doktorice.

OK.

Neko nas opet zajebava. Ali da ovo pojasnim, moram se vratiti malko unazad. Tačnije, u svoju petu nedelju trudnoće.

Dužna sam, takodje, upozoriti vas (još jednom) na dužinu teksta, kao i totalnu nezanimljivost istog, al'  moram da napišem. Svrbe me prsti.

DakleM, dolazim ja, posle dva i nešto sata čekanja kod svoje doktorice (al' još mi ništa ne smeta, srećna sam ko...nemam pojma šta, al' srećna sam, brate. šta je dva sata čekanja!?), saopštavam onu priču o dve crte, ona kaže da ćemo na ultrazvuk odmah, samo da se obučem, pa da trknem do trafike i kupim neki kondomčić, pa da krenemo. (u pitanju je transvaginalni ultrazvuk).

Ma ništa meni nije teško u ovom drugom stanju! I trknem ti ja do trafike, kupim šta treba, ponovo se vratim i naravno , opet malko sačekam. Ništa mi još uvek ne smeta. Ultrazvuk pokazuje trudnoću, ali je još uvek nedovoljno velika da bi mi doktorica otvorila trudnički karton, ili dala one silne upute. Nije mi to baš jasno, al' kapiram tako treba. Poklonim im resto kondoma i odem kući uz preporuku da prvo otkrijem da l' kuca srce, pa da se vratim. (uZput dobijem i info da su im ultrazvučni aparati u očajnom stanju i to)

OK.

Sačekam jedno nedelju dana, u kom periodu se desilo i ono zbog čeg mi je doca napisao: ab imminens, i on mi potvrdi da postoji srčana radnja.

Možda niste primetili, ali piše on. Da, to je privatni doca kod koga idem i gde svaki put kad udjem moram psihički da se pripremim za količinu novca koja će iščileti iz mog novčanika. Al' sve će vam biti jansnije, kroz dve-tri rečenice.

Jednog dana tako, okrećem telefon dispanzera da pitam kad radi doktorica, kad mi sestra sa prijavnice saopštava da dotična od sutradan ne radi. Pitam - dokle,
kaže - do decembra. (u pitanju je bio avgust mesec, a odsustvo se u medjuvremenu pomerilo na sredinu januara)

OK.

Da vam sad ne prepričavam kako sam spustila slušalicu, pa se volšebno setila da možda doktoricu mogu istog tog dana da posetim, pošto još uvek nije sutra, te sam brzinski okrenula dispanzer i dobila potvrdu.
- Izvinite, maločas sam Vas zvala u vezi sa doktorkom...bla,bla, pa me zanima da li ona danas radi.
- Jeste li vi trudnica?
- Jesam.
- Radi.

I tako, odnesem joj ovaj moj dokaz srčane radnje i doktorica mi dâ potrebne upute i tek tad mi saopšti da ide na nekakvu specijalizaciju i da neće biti tu. Upisa i ona ono: ab imminens, al' me ništa specijalno u vezi sa tim nije pitala. Posedeh ja kod nje, bogme i čitava dva-tri minuta, ona mi tutnu one upute i reče da mogu da idem. I dalje se čudim što mi ne otvara karton, pošto mi ga svaki put na prijavnici traže i onda traže i ultrazvučni nalaz kao potvrdu mojih reči da JESAM trudna, al' valjda to tako treba.

OK. Brzinska usluga. Baš lepo.

L&M, sačekam rezultate uputa par dana, znate kako to već ide, raspitam se kod koje doktorice sad da idem, i ... okrenem telefon.

- Dobar dan. Recite mi, molim Vas, kada radi doktorka ta i ta.
I tu dobijem uljudan odgovor da ni ta doktorica ne radi i da neće raditi još neko izvesno vreme.
Ja u totalnom zbunu.
- Dobro, je l' ima neka doktorka da radi?
- Ima. A je l' ste vi trudnica?

I tako ja završih u medjuprostornoj čekaoni. Dotična doktorica je veoma ljuta jer je dobila silne pacijente od ove dve neradeće doktorice, te je rešila da prima prvo svoje pacijente. Nije važno to što sam ja došla u 10, a njena pacijentkinja u 12. I tu meni, slepoj kod očiju bi jasno da ću, u najboljem slučaju završiti negde oko 13 30...

Pregled je trajao cirka 5 minuta, jer su morali iz nekakve fascikle da pronadju moje rezultate, a i da mi konačno otvore trudnički karton, koji su, (gle čuda) popunili tudjim podacima. (treba li da kažem da sam iste odmah prekrečila korektorom - a da su podaci i dan danas nepopunjeni?)

Ko je čitao moju priču o gospodji koja nije doručkovala, biće mu jasno da me to sa zamenom rezultata i podataka baš nešto poteralo, al' moram da pokvarim suspense i da kažem da:
Ima još.

Kaže meni jedan dan moj doca da ne bi bilo lošo (zbog opet nekih zafrkancija) da uradim urinokulturu. Beše to petak, ja se porazmislih - dok odem po uput, dok sačekam sve pacijentkinje, stići ću negde oko ponedeljka, pa dok stignu rezultati...... i rešim da odem u privatnu laboratoriju.

Sačekasmo rezultate i:
Ešerihija, preko 100 000.

Super.

Nego, nešto mi beše čudno što je sediment urina bio sasvim uredan, pa rekoh, daj da odradim analizu u nekoj drugoj laboratoriji.
Rezultat urinokulture sterilan.

Za svaki slučaj, odem i u dispanzer, sačekam za uput i uradim još jednu analizu u uredu: rezultat sterilan. (moj doca posle reko da odem do Batočine pa da proverim je l' ima i tamo neka laboratorija za svaki slučaj. A Batočina vam je nekih triest kilometara udaljena od Kg-a).

Mogla sam sve ovo kraće da opišem, al' nije mi se dalo. Iz teksta sam izbacila neke dodatne i usputne zavrzlame oko silnih uputa koje sam dobila i seljakanja od ustanove, do ustanove i još tako neke, za mene zanimljivosti, al' računam - bilo bi previše da vam pričam kako su me vratili kući jer doktorka mora hitno negde da ide (a ja videla tu istu doktorku kako sedi i puši cigar u nekoj ordinaciji), a kako je trebalo neke analize baš tog dana raditi. Stvarno, bilo bi previše.

Moglo je samo ovo:

1. Ljudi, u čemu je problem? Zašto se ne zakazuju pregledi?

2. Ko kontroliše privatne laboratorije i na koji način?

3. Kakva je procedura kada u jednoj ustanovi od pet lekara, dva neće dolaziti na posao u rasponu do 2-3-5 meseci? Ukoliko je ovakva (goreopisana), teško nama pacijentima!

4. Razumem da smo siromašna zemlja, kupiću ja i papir i štampač i kondome, nego me zanima, zar mi to svi već ne plaćamo? S'tim u vezi, jasno mi je da nema tonera, pa lekar u državnoj ustanovi ne može da ovekoveči snimak bebeći, ali aman, zar je teško okrenuti monitor, da žena vidi, ili ja to tražim previše? (ovo pišem iz iskustva žena koje zatekoh u medjuprostoru, nakon čega sam se zapitala da možda monitor nije fiksiran, ili da nije nešto drugo po sredi, jer je zaista teško za razumeti)

5. U cilju skraćivanja teksta (je l' sad ovo overstatement ili understatement?), pitala bih i sledeće - kako to da stigneš prvi, a dodješ poslednji na red? (pogotovo što su kao trudnice povlašćene, pa imaju prednost.) U vremenskom okrviru, to vam dodje ovako: stigneš u 7.20, a izvade ti krv u 9.20 i još gospodja stigne da kaže kako to nije dobro, jer je trebalo da ti izvadi krv pre 9 i da sledeći put dodješ ranije. Zašto se onda uopšte vadi krv ako nije dobro posle devet? I kad to ranije da dodjem kad se dispanzer otvara u 7?

6. Pošto se toliko trubilo oko ovog novog gripa svinjskog, je li, ja bih da pitam i sledeće: da li je ikako moguće da se u jednom danu zakažu pregledi samo za trudnice, pošto svi lekari istovremeno i vode trudnoću raznoraznim ženama? U suprotnom će vam se desiti da čekate minimum 3 sata u zagušljivoj prostoriji (ukoliko ste sreće kao ja, bićete gurnuti tik do smrdljivog wc-a, a kad sam kod wc-a, isti bi mogli i da budu čisti) i da će pored vas proći minimum dvaest žena, a pet će vam disati duboko za vrat, podsećajući vas na neke druge, duge godine. Zaista, ne preterujem, poslednji put sam iz istih razloga, stajala pored vrata, ali sam se morala sa tog divnog mesta izmestiti, pošto, khm, vrata nisu mogla da se otvore.

7. Ja sam radeća trudnica - niko me ne tera. Dobro se osećam, prija mi da radim i to je to. Ali da kažem i ovo: u tom medjuprostoru do čekaonice upoznah žene koje se baš i ne osećaju bajno-sjajno a rade. Kažu da moraju. Jedna je, npr. rekla da je primljena na posao pre par meseci i da je čula iz poverljivih izvora da mora što duže da izdrži da bi joj posao bio, paisad: sigurniji. (u pitanju je državni vrtić) Pa bih da pitam, je l' beše ima neko slovo u zakonu (ovo je retorički sasvim) i kako to primeniti u praksi da žene mogu slobodno otići na porodiljsko odsustvo? (ovo je još retoričkije)

8. E, da... Zašto privatni doca, koji valjda ima dozvolu da se bavi privatnim poslom i sve stvari koje idu uz to, nema prava da napiše uput ili izda recept i to?

9. Znam da je bilo još nešto, al'....ccccc da ostavim i za drugi put?