Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.

Na prvi pogled, srpski žandarmi izgledaju kao nepopravljivi romantičari koji spasavaju damu u nevolji, u čijim očima naziremo suzne obrise administrativne granice sa Kosovom. Tako pripoveda dika žandarska - general Dikić - pesnik koji u sitne sate u zagušljivoj beogradskoj folkoteci na salveti sriče reči svoje rodoljubive koračnice i lepi ih, umesto novčanica, na znojavo čelo baje iz Amadeus benda...

Drugi layer priče je krstaški rat protiv nekrsta i poruka svima koji se u njoj prepoznaju: Ako se ne plašite boga, plašićete se Žandarmerije!

Znate ono, kad se divimo u američkim filmovima kako deca lepo pevaju, glume i plešu? E znate šta? U ovoj postavci deca to isto tako dobro rade kao u filmovima.

Tačnije: slonče. Ženskog spola. Ima nepune dve godine, nešto preko 150 kila, i zove se Tumaren.

Na biciklima preko Pamira, kroz Kirgistan i Tadžikistan

• vreme: 1-26. avgust 2008.

• učesnici:

- Predrag Tripković - saborac i na prethodnom putu po Himalajima
- Radoslav Milojević-Raca, jedan od naših najpoznatijih alpinista, instruktor u AOB-u i vlasnik
prodavnice planinarske opreme "Alp"
- Nenad-Nene Triković, još jedan od naših alpinističkih vukova
- i moja malenkost: Jovan Eraković - Jone (lična karta: http://www.ciklonaut.com )

• start: Bishkek (Kirgistan)
• cilj: Dušanbe (Tadžikistan)
• ukupno km: 1800.
• na bicikllima: 1200-1400km

• sponzor puta: fabrika bicikala Capriolo, Bačka Topola

• prijateji: akvABent, Beograd

piše: Rodoljub Šabić 

Danas me jedаn dopis iz Prekršajnog suda podsetio na jedno staro rešenje istog suda koje me svojevremeno nasmejalo. Nije me obradovalo, ali me ipak nasmejalo.
A glasilo je:
„Prekida se postupak pokrenut protiv (ime i prezime) iz (naziv grada) ulica (ime ulice i kućni broj).
1. jer se ne zna boravište okrivljenog - nalazi se u inostranstvu na duže vreme-nije dostižan sudu.
2. jer je kod okrivljenog nastupilo privremeno duševno oboljenje - privremena duševna poremećenost,
3. jer je za isto delo protiv okrivljenog pokrenut

Uprkos zebnjama posmatrača (s bilo koje strane) komemorativni miting za tri PPK* aktivistkinje ubijene u Parizu (execution style, kako klišeirizirani izveštaji navode) koji je u četvrtak 17. januara okupio oko 50 hiljada ljudi u Dijarbakiru, Turska, je prošao bez nasilja i provokacija kako komemoranata tako i države. Isto se može reći za sahrane sledećeg dana u trima različitim (neuralgičnim) tačkama Turske -- rodnim mestima ubijenih aktivistkinja u kojima su sahranjene.

To je svakako razlog da se nade i optimizam uložene u najnoviju mirovnu inicijativu -- pregovore između MİT-a (Milli İstihbarat Teşkilatı) turske obaveštajne službe i Abdulaha Odželana, lidera PKK-a -- učvrste. Te nade i optimizam ovdašnjih ljudi (kako Turaka, tako Kurda) je nešto neviđeno u 29 godina koliko traje oružani sukob. Mnogi komentatori u Turskoj uzimaju činjenicu da su ti događaji prošli tako kako su prošli kao neoboriv dokaz da su uslovi za okončanje oružanog sukoba između PKK-a i turske države sazreli.

No, da krenem redom i malim koracima.

Udariš kašikom u šerpu i čuješ zvuk. Zvuk proizvodi i cvokotanje zuba u zimskom periodu i opaljen šamar, udarac glavom u zid (i spoljašnji i unutrašnji zvuk), zvuk klepetuše, crkvenog zvona, nepotrebno je, čak besmisleno, pominjati zvukove koje proizvode instrumenti, zvuk šume, polja, reke, pa delikatni zvuk tišine! Život nam prolazi, od rođenja

Kraj je 2013. i početak 2014. godine.  

Evo nekoliko scena ili događaja koji su mi se pojavili jedne noći u kijavičavom ili virusnom bunilu i u polusnu. Zajedničko za njih je da sam pre opisanih događaja bio dobro raspoložen i da sam posle tih događaja bio još bolje raspoložen.  Setio sam se kasnije i drugih, ali za ovu priliku samo prva četiri i to ne najvažnija ili najvrednija ili najznačajnija. Jednostavno, prva četiri koja su mi doletela u glavu.  Ne očekujte od mene da vam postavim na tacni događaje kojih se stidim. Nismo još dovoljno bliski a i ja još nemam hrabrosti.

Kažeš nema dokaza?! 

Pa evo, samo za oblast obrazovanja:

1) Predsednik naše države ima veoma spornu diplomu fakulteta. Da nema cenzure, bila bi to prava poslastica za svakog novinara - da istraži studentski život našeg predsednika, koji je bio u najmanju ruku čudan . Podsetimo se, predsednik je upisao fakultet u šestoj deceniji svog života, studirao je nešto što nema veze sa srednjom školom koju je završio i poslom koji je radio. Studirao je nešto čime se nikada nije bavio niti smo mogli videti da je u prošlosti pokazivao interes za to što je studirao. Navodno je polagao neke ispite nedeljom, a kada je upitan, nije umeo da kaže na kom odseku je diplomirao. Nakon završetka studija, nikada nije pokazao ikakvu kompetentnost u oblasti za koju je nakon studija navodno stručan ... List koji bi objavio detaljan ekpoze o studentskom životu našeg predsednika bi bio prodat u desetinama ako ne i stotinama hiljada primeraka!

Ne bih da vas zamaram pričom o tome kako sam pronašao ovaj Borhesov tekst, koji do sada a pročitao sam sve što je kod nas, mislim i na bivšu nam domovinu, objavljeno, ni u jednoj od tih knjiga nisam našao. Imam neverovatna iskustva sa knjigama! Čudni su i misteriozni putevi knjiga i književnih dela. Davno, zaista davno, neko je zaboravio da mi vrati tada za nas kultnu knjigu, Heseovog Stepskog vuka. Ili je prosto ukrao. Bilo je to vreme kad smo razmenjivali knjige i ploče. Prolazile su godine, ja sam često mislio na Stepskog vuka, sve dok dvadesetak godina kasnije odjednom dobih snažan poriv da uđem u (nekadašnju) Knjižaru/antikvarnicu u zgradi SANU, sećate se - ugao Knez Mihailove i Đure Jakšića.