[Помисли нешто потпуно другачије]

„Секс је унутрашњи дијалог изговорен наглас.“

Секс је највише очaравајући елемент човековог устројства. Ономе ко је направио секс код човека треба дати награду за надживотно дело. Да је секс једино чаробно што на свету постоји, то би био довољан разлог и оправдање за постојање света.

Danas je 33 godine od smrti Tita.  Na sahranu doživotnog jugoslovenskog predsednika, došlo oko 700.000 ljudi, među kojima 209 državnih i partijskih delegacija iz 128 zemalja. To je bio najposećeniji pogreb nekog državnika u 20. veku.
Poslednju poštu Titu, koji je bio i jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, tada su odali 31 šef države, 22 premijera, četiri kralja, šest prinčeva i 11 predsednika skupština. Iz sveta podeljenog po hladnoratovskim linijama, došli su državnici iz oba bloka.

Da je znao koje će sve dileje doći posle njega molio bi Sv.Petra da ne umire.Dopdušre, danas su svi na ovim prostorima mnogo religiozniji nego onda pa se mole svojim bogovima ali mala vajda jer osim što se masovno krste i klanjaju valjda treba nešto i raditi.To se pre svega odnosi na političke elitice posle njega a bogami i narod , nego narod je slepoverovao onima koji su mu prodavali rog za sveću i bogatili se dok je narod siromašio, tukao se međusobno a da i ne zna pravi razlog nego ih zavadili i naterali. Sada verovatno većina naroda vidi ali ga stiglo ono da se kasno kajati.Za ove 33 godine Jugoslavija ne samo da se raspala nego su svi nazadovali dok je normalan svet napredovao.

“Najsrećniji je onaj čovjek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi”, reče čuveni filozof. Narodski rečeno, svaki normalan čovek je srećan kad nekoga učini srećnim,i ako se tako ponaša celog života onda učini srećnim mnogo ljudi. Može i da se kaže da je srećan onaj narod ili ono društvo u kome se što veći broj ljudi ponaša tako da druge čini srećnim.

Živimo u vremenu koje je iz mnogobrojnih razloga teško , puno nasilja, kriminala, ubistava, huliganstva, o maloletničkog siledžijstva, ali i u vremenu u kome takva ponašanja zauzimaju naslovne stranice tabloida, prve minute u TV dnevnicima.

Svakako , postoje i postojaće ljudi koji žive na nesreći drugih , kojima unesrećiti ili naneti zlo drugima predstavlja, po njihovom (ne) moralnom shvatanju svakodnevni život ,  jer , Bože moj, svako se bori za sebe a čovek je čoveku vuk.S druge strane, procesuiranje počinilaca takvih dela je trapavo, sporo, blago i uz neprimerne i nemoralne pritiske na sudije.Pa nije ni čudo da počinioci takvih dela nešto i nemaju straha od kazni a pojavljivanje na naslovnim stranama im dođe kao  reklama.Uprkos svemu, ima mnogo divnih ljudi, mnogo primera ljubaznosti,pristojnosti,  humanosti i takvih primera gde se ljudi pokažu kao ljudi. Nažalost , to izgleda medijima , posebno ne novinama, nije atraktivno za naslovne strane.

A evo jedne priče koja zaslužuje da barem ovde bude objavljena, kad već nije na  naslovnim stranama novina:

„Taksista usrećio staricu na trenutak, možda poslednji put u životu"

Knock, knock... ima li koga?  

 Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta" o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina" u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto

Izgore sve. Leži vrućinčina vrelim trbuhom nad zemljom i žegom pali sve pod sobom. Gradski svet već umorno duvka i prehlađuje se pod klimama, ali strašna suša ga još uvek ne pogađa onoliko kao one, koji uprkos svim dostignućima tehnike i tehnologije, još uvek grebu zemlju i žive od nje i neba. A, nebo izbledelo kao stara, nekada plava posteljina, topi se i ono izmučeno vrelinom. Tu i tamo se pokaže neki vateni oblačak koji snage nema ni za vode u jednu čašu da istisne.

Moja baba po ocu je bila jedina baka koju sam imala. Sve ostale pretkinje te generacijske nivelacije su prosto bile – babe. Nosile su povezače, imale ruke veličine omanje lopate i artritične, zemljom izmučene prste. Ova jedna jedina je bila prava gradska baka, sa tim srednjim k koje ju je delilo od svakog pokušaja da bude poistovećena sa bilo čim bapskim. Baka je prvo bila guvernanta, baš onakva kao u ruskim romanima, a onda je najveći deo svog života provela kao učiteljica. Uprkos tome da je  to vreme, kao i kasniju dosmrtnu penziju provela u selima manje ili više od boga zaboravljenim, baka se svim svojim snagama trudila da ostane u oazi neseoskog načina života, omeđenom ogradom oko njene kuće i osetnom drugačnošću ponašanja i običaja koje je upražnjavala. Već u drugoj polovini prošlog veka, naša baka se silno trudila da se živi zdravo. Doživljaj zdravog života se, u predstavama moje bake, zasnivao na dva kamena temeljca: beloj kafi i popodnevnom spavanju.

Sve i svašta na ovom belom svetu ima svoj dan. Toliko toga se obeležava, da je već odavno godini usfalilo dana. Ali, od danas se konačno slavi i Svetski Dan Radija. Samo jedan dan pre Dana Zaljubljenih. Taman, jer kažu da ko je ikada na radiju radio, taj ga nikada zaboravio nije. Kažu i da se od radija teško ili nikako ne odvaja. Radio je ljubav večita. I to ja mogu da potvrdim. Ma koliko tehnika i tehnologija trčale ispred mene, ja ću se vazda osvrtati nazad i tražiti radio. Radio je bio prvi medij na kome sam radila i učila se novinarstvu, i nikad od njega nisam uspela da se odlepim.

Dobro bre, braćo, sestre i zemljaci, da l ste pri sebi? Ruši se autoput od Batočine do Kragujevca? Za bagerima ostaje samo oranje. Zato što nije imao građevinsku dozvolu i zato što je, prema oceni inspekcije, opasan. Shodno tome je inspekcija zapovedila da se autoput zatvori i vrati u pređašnje stanje. Ovo zatvaranje razumem, tako i treba, al što da se preore put?

Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.

Dobro sam ja ispala, čak vrlo odlično, kada se uzme u obzir koliko baba je o meni brinulo. Dan i noć. Noć naročito, jer noću gmižu kojekakve karakondžule i akrepasti noćni stvorovi, koji nemaju pametnija posla nego da gnjave sitnu decu. Zbog toga su se, na smenu, horde baba starale o mom nejakom životu, dajući sve od sebe da budu brže i iznalažljivije od pomenutih napasti. Što se tiče brzine, tu su bile ometene fizičkim preprekama koje su se mahom manifestovale kao reume, onemoćalost, ubi me u krsta, žiga me pod rebra, sve mi ovde nešto klikće i grči me. Ali, kad se radi o inventivnosti i vladanju starim zanatima ratovanja sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima, tu su babe vodile dve krivine prednosti i pred onim što van mašte nikada ni izašlo nije.

Pre nekoliko godina smo bili pozvani na naselje. Naši prijatelji su ponosno hteli da nam pokažu kuću u kojoj su se konačno skrasili, kuću koju su dugo tražili i konačno je našli. Staru, trgovačku kuću koja je promenila niz vlasnika, trudeći se da ostane onakva kakvu je prvi vlasnik sazidao. Temeljita, debelih zidova, teška i solidna, baš kao što je verovatno i on želeo da bude njegov posao. Kuća u nizu istih takvih komšinica koje pamte brojne porodične priče i ljude koji su u njima živeli.

Ameriko, dok tvoji najbolji sinovi krvare po čitavom svetu, tvoju nevinu decu, ostavljenu bez zaštite, ubijaju, siluju i masakriraju maloumnici, zlikovci i manijaci: Qvo vadis Ameriko?

Tamo negde 1999. godine , danas poznata, novinarka pitala je portparola vladajuće stranke, danas premijera, o kakvom oporavku posle bombardovanja priča ako čak u režimski mediji pišu o nestašicama ulja, mleka, brašna.... Njegov odgovor bio je : 'Gospođice, to je dobro pitanje ali nije pravo. Pravo pitanje je : Ko nas je bombardovao' Ove nedelje je vlada tog premijera dala skoro isti odgovor. O mleku, a trebalo je da daju odgovor o aflatoksinu. I, onda, ko o čemu moram ponovo da pitam. Ko je kriv zbog toga što je aflatoksin u našoj hrani? I mleku, naravno. I napišem pismo.

Gde je istina o lekarskoj grešci posle više od četiri godine od smrti Anđelke Trifunović Popović, piše porodična prijateljica i naša koleginica stasava:

     Posetioci Krugolininih blogova se sigurno sećaju tragičnog slučaja smrti Anđelke Trifunović Popović, porodilje iz Čukojevca kod Kraljeva, koja je iza sebe ostavila troje dece. (Podsetnik za ministra i Otvoreno pismo dr Draganu Arsiću) Bilo je to 27. 9. 2008, a prisećanja radi, ni godinu dana kasnije, o čemu je opet Krugolina pisala, nije se maklo sa mrtve tačke (In memoriam: Anđelka Trifunović Popović)  i pored osnovane sumnje da je do smrtnog ishoda došlo zbog lekarske greške u kraljevačkom porodilištu. Prošao je i 27. 9. 2012, a predmet je još uvek u Osnovnom sudu u Kraljevu.

Задовољство ми је да је golubica.bg прихватила гостовање, уз напомену да је оригинални наслов текста одмах испод  ‒ за блог је морао бити по техничким захтевима, због конфликта ћирилицe и софтвера сајта када је она у наслову (ето занимљивог доприноса теми). Дакле...

Ćirilica ili латиница?

• - A srpski se piše ćirilicom, zar ne?
• - I da i ne, može ćirilicom, a može i latinicom.
• - Pa kako se onda razumete u pisanju?
• - Ma lako, to ne znači da jedni koriste ćirilicu, a drugi latinicu, već da svi znaju oba pisma, a koje će pretežno koristiti obično je stvar ličnog izbora.
• - Znači cela populacija je digrafična?
• - Da.
• - I ne mešate pisma?
• - Naravno, može da se desi, ali mešanje ćirilice i latinice je znak krajnje nepismenosti.
• - Kako je to zanimljivo!