Stavili su me na zadnje sedište. Oni su seli napred. Njih dvoje. Dve bebe, od kojih je ona za volanom bila najbebastija od svih. Neko joj je dao vozačku dozvolu. Zapravo, već dve naše bebe su dobile vozačku dozvolu, a ona srednja je odlučila da to odradi kasnije. Tokom studiranja. Inače, bebe u današnja vremena i studiraju. Ali je to manje bolno od toga što ih država pušta da voze automobile naokolo. I to one prave, ne na pedale. One koji imaju zadnja sedišta, uglavnom za decu predviđena. E, na to sedište su me stavili, sa pogledom na prednje položaje otpozadi.
Dobro je bar što me nisu privezali. Tako nesputana sam izvršila brzinsko vraćanje kroz vreme, pitajući se znaju li oni koliko je meni trebalo da se konačno iskobeljam sa zadnjih sedišta i počnem svet da gledam kroz prednje staklo, srpski zvano šoferšajbna? Imaju li pojma? Naravno da nemaju. Vozila sam se celo detinjstvo pozadi. Padala između sedišta, dodavali su mi suvu hranu da ćutim, zvocali da istu ne drobim, na čelu sam nosila sveti, plavkasti znak udarača o prednje naslone. Nisu mi dozvoljavali da balavim prstima crtam po prozorima, ni suvim kad se zimi zamagle. Ubacivali su me pozadi kao džak, kad zaspim, šištali: »Miroslave, sporije vozi, opet će da se skotrlja na paradajz!« Moj život je bio usmeren ka konkordisanju prednjih položaja, taman kad sam ih dosegla, dva puta trepnula nisam i eto mene opet sa ograničenim pogledom na svet.
Ne radi se o tome da ja ne mogu da prihvatim da su moje bebe porasle. Ne. Meni je to potpuno jasno. Evo, kad je najstarija beba dobila vozačku dozvolu, to je i imalo nekog smisla. Koliko sam ja razumela, te dozvole se daju na metar, pomenuta beba je imala već dva metra i dadoše joj. Mislim, mu. Čak mi je uspelo onako spontano, da beba ne primeti, da do sada izbegnem da me vozi. Užasno mi se žurilo, nisam imala vremena, a u određenim situacijama sam prosto bila brža i prva se dočepala ključeva od auta. Onog auta koji se nekada mojim zvao, a sada ga viđam samo na slikama po društvenim mrežama internetskim. Jeste da sam se par puta precepila kad sam ga na ulici videla u autu, a da to nije bio dokolenski model na guranje i grebanje nogama po putnoj podlozi, ali sam to nekako preživela. Bar me nije stavljao na zadnje sedište.
Problem je najmlađe dete. Ovo što je za volanom sedelo dok sam ja gledala kako bočno promiču gradski pejzaži. Naravno da ja znam da je on punoletan, maturirao, čak se i brije. Sve ja to razumem, al imam problem koji nemam. U stvari, nemam ga al ga imam. Kad sam ga videla kako seda za volan, samo mi se zamenila slika stvarnosti. Ugledala sam ga u dupku. Belom, sa lila točkovima, od starije sestre nasleđenom, sa velikim plastičnim dugmićima na pultiću pred njim i crvenim, majušnim volanom. Od prvog trena kad se dupkiziranjem stavio u stanje mobilnosti, taj je vozio samo u rikverc. Noge nam je oplavio, izgledali smo kao mestimični pustinjski Tuarezi. Da ne pominjem to što se, u prvo vreme, prevrtao preko svih međusobnih pragova i onda kao kornjača, leđno čekao da ga neko vrati u položaj okomit sa gravitacijom. Usput su mu i zubi rasli, zbog čega je balavio kao krdo puževa, a dubak nije imao ugrađene brisače. Zato je volan uglavnom bio mokar, dok su dugmići žmrćkali. I sad je on mene stavio na zadnje sedište, a ja ne mogu da ga dohvatim da mu privežem portiklu. Sestra mu je, kao i uvek saveznik. Sedi pored njega i ne uzbuđuje se. Mirno pričaju. Na razne teme. Kao odrasli.
A ja?! Hoće li neko da mi pozadi doda grisinu, keksić? Obećavam da neću da mrvim. Ili mislite tek tako da me vozate?..
p.s. Samo da se zna, Bob nije hteo da me nacrta na zadnjem sedištu. Udružio se sa bebama. Rekao mi je da sam luda kao sve majke. Da ne mogu da prihvatim da deca rastu. To nije tačno, evo prihvatila sam da sam ja odrasla, a nekada sam bila dete. A da su majke lude, lude smo, samo je pitanje od čega li smo poludele...I sad ja moram da koristim korišćenu ilustraciju. Tužiću ga majci. Njoj je lakše, njenoj bebi bar nisu dali vozačku dozvolu.
Tagovi
Blogovi autora
- Šaka života (24)
- Krvopije (91)
- Za PRESS (447)
- Tražim pomilovanje (243)
- Ujedinitelj (80)
- Veštica u dedinoj ulici (34)
- Parče dedovine (96)
- Gušteri (33)
- Biberani (24)
- Epidemična sećanja (30)
- Duško sa zlatnim M (18)
- Mala zimska priča (42)
- Deja vu (42)
- Radosti mladosti (31)
- A SAD - FINALE (15)
- Srbija - Brazil, nestručno (22)
- PMS ili Kako su izumrli dinosaurusi (23)
- Sirotinjske sreće (62)
- Popini prasići (114)
- Ponosna (36)
Najnovije VIP blogeri
- Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Politika (1)
- Umetnost (1)
- Moj grad (1)
- Gradjanske inicijative (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org