Nije mi ništa, mogu još

Dobro sam ja ispala, čak vrlo odlično, kada se uzme u obzir koliko baba je o meni brinulo. Dan i noć. Noć naročito, jer noću gmižu kojekakve karakondžule i akrepasti noćni stvorovi, koji nemaju pametnija posla nego da gnjave sitnu decu. Zbog toga su se, na smenu, horde baba starale o mom nejakom životu, dajući sve od sebe da budu brže i iznalažljivije od pomenutih napasti. Što se tiče brzine, tu su bile ometene fizičkim preprekama koje su se mahom manifestovale kao reume, onemoćalost, ubi me u krsta, žiga me pod rebra, sve mi ovde nešto klikće i grči me. Ali, kad se radi o inventivnosti i vladanju starim zanatima ratovanja sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima, tu su babe vodile dve krivine prednosti i pred onim što van mašte nikada ni izašlo nije.

Dosta brzo nakon mog rođenja, prošireni porodični ratni savet je odlučio da je prvo unuče, makar bilo i žensko kao što je njih snašlo, mnogo zdravije gajiti u selu nego u gradu. Bar dok mu ne počne školoobavezna robija. Zbog toga je moja Roditeljica povremeno svraćala da ne zaboravi kako izgledam, a bablji sindikat, predvođen prababama, uz bočnu pomoć baba-tetki, baba-strina, baba-ujni i baba-onako, je na sebe preuzeo da me očuva i sačuva od spoljašnjeg sveta.

Za početak sam pod jastuk dobila zlatnik. Mali, ali zlatnik. Sa likom rahmetli Franje Josifa, zbog čije dinastije je naša porodica desetkovana i materijalno spuštena na kolena. Zlatnik mi je, odmah čim sam glavu okrenula, uzet da se postavi kao kamen temeljac mog budućeg miraza. Jer, ako se som ne uvati na bućkalo, na zlato će valjda da zine. Istovremeno je prababa pred prag kućni stavila nož, napolje okrenut, a za svaki slučaj i iglu u vis obrnutu, toliko da zlo zna s kim ima posla. Deda je, kažu, pokvario tu odbranu uzevši taj nož kada ga je, uzaludno ga traživši danima, ugledao gde mu mesto nije. Iglu nije dirao, jer mu je već radila siva mrena, njoj će se za koju hiljadu godina obradovati arheolozi. Na prozorske police su babe stavile orahe, ne pokušavajući da utiču na potenciju zla, već u želji da mu njima zube slome kad bude krenulo da se vere ka meni.

Iako se, skoro pouzdano, zna da nijedna od raspoloživih baba nije ni čula, a kamoli čitala Toru i Kabalu, koliko odmah za prethodnim preduzetim merama, vezan mi je crveni konac oko ručnog zgloba. Levog. Time mi je garantovana kako božja zaštita, babama nepoznati jevrejski segulah. One su to zvale »konče«, ne znajući za njegov naziv koji magiju već sluti, rojte bindele. O istom trošku su mi otklonjeni uroci i po indijskoj Kalavi, zvani »mauli«, za koji su babe, u svom veku, još manje čule. Kako god, tek ja sam postala nositeljska crvenog ibrišima koji je moja prababa Kaja zimi uredno zamenjivala vunicom iste boje. Potpuno razumljivo, jer sa tankim koncem oko ruke bih mogla pre da se prehladim nego sa narukvicom od jednostruke vunice.

Nakon ovih obreda, koji su mi udarili temelje opstanka na svetu koji se urotio protiv mene, uz pomoć onostranih zlih sila, babe su pristupile zaštitnom i isceliteljskom programu koji bi se mogao nazvati prehrambenim. Naravno da su me, uz sve njihove preventivne mere koje su se bazirale i na tome da me oblače kao mladog severnog medveda, ne dozvoljavajući mi da sedim ni na kom prirodnom materijalu sem drveta koje nije u hladovini, spopadale detinje boljke.

Prvo i osnovno sredstvo kojim se leči sve, od zauški do zanoktica, u kraju koji me je gajio je – rakija. Njome se maže posle ujeda komarca, obara visoka temperatura, čiste rane, mažu uboji i uopšte kidaju živci antialkoholičarskim društvima. Jednostavno rečeno, rasla sam u alkoholnim isparenjima. Ukoliko rakija nije pokazala željene rezultate, primenjivao se gornji, prehrambeni metod. Visoku temperaturu su mi skidali zavijajući mi grudi u kupusovo lišće, a  na tabane krompirove kolutove. Ponekad je bilo i obrnuto, sve zavisno od trenutne inspiracije. Jedared nije pomoglo ni to, kupus na meni se već ukiselio, a tabani cmoktali u pire krompiru, tako da je baba morala da ode po pomoć duž sokaka. Nakon izvršenih konsultacija sa komšilukom, vratila se sa rešenjem – teletina. Deda je kroz prozor pogledao tele koje srećno lizalo tarabu, mene koja sa sam se veselo dinstala u temperaturi, uz dodatke kupusa i krompira, sa rakijskom oblogom na čelu, i izrazio sumnju. Prosto, nije mogao da zamisli kako bi privijanje teleta na mene ili mene na tele moglo da me izleči. Baba je prezrivo odmahnula i otišla nazad u sokak, tražeći nekog ko ima išniclirano tele. Priča se da je temperatura konačno oborena nabavljenim telećim šniclama, a da sam ja još podugo mirisala na sarmu, što je bilo posledica noći koju sam provela umotana u kupus, meso i krompire.

Što se tiče ojačavanja mog organizma i zdravlja, na tome je radila prababa, koja je i mene, i jata pačića sezonski hranila koprivama. Ništa nije tako jačalo krv kao koprive, bila je sigurna prababa Kaja, a kada se otkrilo da sam ipak malokrvna, dodala im je i skoro žive pileće džigerice. Dan danas kada vidim krv, makar i u filmu, ja se setim sukrvičnih obroka koji mi nisu povećali broj deficitarnih krvnih zrnaca, ali su mi približili svet vampira i sličnih krvopija. Tome treba dodati i jaja, prema kojima i dan danas osećam izvesno gađenje, jer su uvek bila najzdravija ona jedva ispržena ili tek mrvu skuvana. Posebna gadost, kojom su dohranjivana deca naše generacije, su živa žumanca sa kristalnim šećerom. Zahvaljujući njima sam se danima osećala kao da sam se najela najodvratnijeg, žutog šodera.

Ništa manje zdravstveno korisnu ulogu, pored rakije, je u mom ranom detinjstvu imala i svinjska mast. Nju su na meni primenjivali u svim oblicima, od unošenja u organizam putem namazane na komadešku hleba i posute alevom paprikom, do mazanja u skoro sve svrhe. Naročito zimi. Moja baba je svu tadašnju kozmetiku ocenjivala kao škart koji nit je kome pomogao, niti dragi bog zna šta su unutra metuli i sučim sve pravili, a još manje dobra doneo ma koliko lepo mirisale. Bolja od svega je prokuvana svinjska mast i na hladno nema da se ide pre no što se njome namaže svaki otkriveni deo tela. Tek pošto bi me detaljno uglancala, mogla sam veselo da odgrokćem napolje.

Beli i crni luk bolje da ni ne pominjem. Prvi su mi stavljali u sve, sem u kolače, a ovog drugog su na mene i privijali kad bih se kući vratila suviše oplavljena susretima sa tvrdim predmetima koji naseljavaju svet. To mi je davalo šarmantni miris hodajuće menze i neutralizovalo čula mirisa do daljnjeg.

Čajevi od svih poznatih i svetu anonimnih biljaka su, takođe, bili sastavni deo mog detinjstva, pri čemu su kamilica, nana i lipa bile tek početak magične lekovite azbuke. Do dan danas nije utvrđeno kojim sve korenjem, korom, lišćem i cvećem sam pojena. Činjenice da, kao posledice toga, ne vršim fotosintezu i ne olistavam u proleće su samo puka slučajnost. Obaška kad se uzme u obzir da su me redovno zalivali pljuckanjem, toliko da napasti pomisle da sam nizašta i da na mene uzalud troše dragoceno vreme i energiju.

Pored nabrojanog samo delića flore i faune koja je na meni primenjivana, šteta bi bilo ne pomenuti i onaj nematerijalni deo odbrane i zaštite mog tada infantilnog lika. Zbog mene je preko ramena prebacivana so, noževi nisu ostavljani okrenuti na oštricu, preskakala sam vodu u lavoru ne bi li i mene zlo tako preskočilo, nisam smela da pevam dok me kupaju (što je, s obzirom na moj glasovni netalenat, bilo dobro primenjivati i na suvo), niti da sedim na ćošku stola jer onda bi Franja Josif iz prvog pasusa bio načisto promašena investicija. Babe je u očaj bacalo što crne mačke nisam zaobilazila, nego jurila za njima i dovlačila ih u kuću, ali zato bar nisam brojala zvezde, jer je to bila pouzdana zaštita od izlaženja bradavica. Mada, u to vreme sam jedva uspevala da izbrojim i polovinu rođenih prstiju. U kući mi je bilo zabranjeno da zviždim, jer je to uticalo na porast nataliteta kod miševa, u vatru nisam smela da gledam da mi se ne bi noću piškilo, mrve sa stola nisu smele da se skupljaju da me ne bi beda stigla, češljali su me u različitim smerovima da zbune zlo, zbog čega je moja kosa i danas ostala zbunjena.

Uprkos svemu, a možda i baš zbog svega nabrojanog, dešavalo se da me spopadaju noćne strave, što su babe jasno čitale kao urok kome odmah na put treba stati. Bavljenje tom vrstom saobraćajnih prepreka je dužila prababa Kaja, čija najveća sreća je bila što je Sveta Inkvizicija ukinuta. Koliko odmah je baba pristupala prvo gašenju ugljevlja, praćenom bajalicama. To je bio meni najmiliji obred, zahvaljujući kom sam se u vrlo ranom dobu upoznala sa veštičijom usmenom prozom i poezijom, naročito onaj deo sa pijenjem vode u kojoj je ugljevlje pre toga cvrčalo. Ko zna zbog čega, ali ta voda je imala sasvim poseban ukus, najlepši od svih voda koje sam do dana današnjeg probala. Uključujući i ove novodobne, sa ukusima papaje, mamaje i ostalih tropskih ljudožderskih biljaka. U slučaju da ugljevlje nije pomoglo, pristupalo se salivanju strave. Zbog toga mi je još uvek Roršahov test jedan od najdražih, jer ono cvrčeće olovo koje je je babi otkrivalo ko se na mene ostrvio je meni bilo više od zabave. Prosto, dok je ona sirota pokušavala da se izbori sa nadzemaljskim, ja sam se zabavljala otkrivajući na šta sve liče izlivene olovne fleke. U svakom slučaju, za to vreme je ostatak porodice mogao mirno da se bavi svojim poslovima, baba i ja smo se besplatno provodile satima.

I sad kad pogledam, nije bilo uzalud, uspela sam nekako da izrastem, na sramotu svih zlih duhova, demona, i ostalih neimenovanih stvorova i pojava. Ma koliko se trudili da zarade svoje plate, na kraju su ostali kratkih rukava. Umotana u kupus, sa privijenom teletinom, nogu u krompiru, napojena čežnjama svakog herbarijuma koji drži do sebe, namazana svim mastima, hranjena koprivama i živim mesom, uspela sam da stignem do školskog uzrasta, a tu su babe već mogle polako da se odmore. Zlo je moralo da izvrši promenu poslovnih ciljeva i digne ruke od mene.

Kažem vam, kako su me čuvali, uopšte, uopšte nisam loše ispala, da tri puta kucnem u drvo. Moram da idem, najmlađi primerak deteta mi je nešto procureo i kašlje kao srpski romantičar. Beli luk prignjavlje i u med udavljen, uz koren sleza u hladnoj vodi i suvu žalfiju pripaljenu na sitnom žaru drvenog uglja, bi trebalo da mu pomognu. Mora da je na hladnom sedeo ili ga je neko zlo pogledalo, pu, pu, pu...

p.s. Hvala ti, Bobe Živkoviću što me crtaš, niko to bolje od tebe ne bi umeo.