Milan Nikolić

Nikada ne bih pisao o slučaju srpske nacionalne šta god ona bila. Ni najnovije vesti o tome da će se verovatno nagoditi sa Tužilaštvom, da je ponudila čak milion i po eura, da će biti „pritvorena“ u sopstvenoj vili, i da će seka Lidija, koja je samo verno pomagala, kako nalaže

O radiju kao elektronskom sokoćalu kojim je Nikola Tesla izmenio svet komunikacija i otvorio proces stvaranja "globalnog sela" mogao bi da piše neko od kolega stručnih za lampe, tranzistore i žičice, odašiljače, repetitore i prijemnike, eletktromagnetne talase i ostale pojmove vezane za ovo čudo nastalo krajem devetnaestog veka.
Moje je druženje sa radijom počelo nešto kasnije od njegovog nastanka, dakle - negde sa polaskom u osnovnu;
sa pesmama Zorana i Bojana Ramboseka i onom pesmicom u interpretaciji Paje Minčića, koju sam svakoga jutra slušao na prvom programu Radio Beograda, u najavnoj špici emisije "Dobro jutro deco":

- Je l' Forest beše nedeljom radi od 10 ili 11?
- Zar nije od 11?
- Ne'am pojma, možda je 10, možda je 11, nisam siguran. Otići ću u 10 ... ček' možda ima na njihovom sajtu.

Naravno da nema. (Note to self - reći Saletu da to treba tamo da piše, inače koj' će mu uopšte sajt)

Pakuj stvari, 'aj tamo.
10:05. Tamo - nema one table ispred, dakle naravno da radi od 11.
Okej, Ela-Ela, ćao Slavko, ćao čovek, šta ćemo, mali espreso i najveća čaša vode, zzzzk ode espreso, zzzzk ode čaša vode.
Okej, još 45 minuta za utucati dok se

         Odveden na streljanje ja sam bio živi svedok strašnog progona 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu.Podstaknut svim užasima ja sam počeo da pišem tek onda kada sam se streljanja vratio i to ne odmah.Bilo je to i nemoguće jer sam bolovao : tri puta sam padao onesvešćen; jednom prilikom su me doneli krvavog , jer sam na ulici ružno pao.

 autor: Rodoljub Šabić

"Odakle pravo gospodinu Šabiću da komentariše odluku Apelacionog suda?"
To pitanje postavio je juče premijer Srbije, Aleksandar Vučić u emisiji "Stav Srbije". Istina, nisam gledao emisiju ali pitanje sam morao zapaziti, jer su ga odmah preneli i brojni mediji. A i da nisu to bih morao zbog mnoštva poruka preko Twittera, DM-a, SMS-a... u kojima mi je, pored ostalog, skrenuta pažnja i na to da sam postao "državni neprijatelj No.1" čak i da "treba da se čuvam".
Odmah da kažem, ne želim ni da pretpostavljam a kamoli da verujem da

Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.

Пре кратког времена сам добио поруку од особе коју не познајем. У неколико љубазних речи каже ми да је она сада професор математике у мојој гимназији, да организују прославу поводом 50-годишњице и да би их обрадовало уколико напишем неколико редова који би били прочитани садашњим ђацима током прославе. Било шта, каже, рецимо нешто око мојих учешћа на такмичењима.

Учинио сам то са задовољством, једва око двеста речи, јер такве прилике нису за предугачке приче (то добро знам, јер су и мени некада читали свакакве глупости док сам погледом тражио Радицу по сали). Овде ћу, са мало више детаља, испричати исту причу чију сам кратку верзију послао тамо.

Bravo Milorade! Bravo B92!

Čaviću uručeni ključevi stana.
Ako je neko zaslužio da dobije stan, onda je to Milorad Čavić.
To je zaslužio pre svega rezultatima. Ali ne samo izuzetnim sportskim rezultatima, već i sportskim držanjem i patriotizmom (u najpozitivnijem smislu te reči). Već 5-6 godina je konstantno u svetskom vrhu, uz to mu je direktan protivnik najveći plivač svih vremena.
Jako je teško dostići ovakve sportske visine, naročito u današnje vreme, za to je pre svega potreban talenat, ali i uslovi i fanatičan rad. Čavić je rođen u SAD gde je imao sve, ali je hteo da nastupa za Srbiju i ne samo to, nego i da se vrati u Srbiju. Možda je zbog života napolju imao donekle idealizivanu sliku, ali kada mu prošle godine nisu dodelili stan koji su mu obećali, definitivno je dobio realnu sliku. Ovde čak nije imao uslove ni da trenira, pa je morao da ponovo ode van zamlje, ali opet se nije pokolebao. Nastavio je da trenira i da na najbolji način predstavlja svoju zemlju. Uspeo je ponovo da pomeri ljudske granice i da postigne najveći sportski uspeh za svoju zemlju. Nažalost, država je i tu po ko zna koji put zakazala, pa su morali da priskoče neki pojedinci i neke organicacije. Akciju "Čavića za komšiju" je pokrenuo Fond B92. Prikupljena su sredstva za stan i Milorad Čavić konačno neće više biti samo gost u svojoj zemlji. To je najbolji primer i poruka mlađim generacijama da se dobro dobrim vraća.

Gost autor: Milja Jovanović

Telefon mi zvoni česće oko petog oktobra. Svake, u poslednjih deset godina: javljaju mi se novinari koji postavljaju istovetna pitanja, "propuštene prilike", "greške vlasti", "da li nam je bolje", "šta se promenilo". To što zovu nije nelogično: ljudi imaju potrebu da "svode račune", prave preseke i pretvaraju istorijski u narativni tok koji je lakše kontrolisati i "razumeti". Ipak, istovremeno, svih tih desetak dana, koliko to rezimiranje traje, ja imam osećaj da iza tog pokušaja uspostavljanja kontrole nad smislom poslednje decenije struji i nastojanje, jednako jako, da se zbog toga što "nam nije ništa bolje" i sam peti oktobar obesmisli i razori. Sličan stav naslućujem i među svojim prijateljima: pošto nismo dobili ono čemu smo se nadali, onda je bolje uništiti i sam uzrok te užasne nade.

Što sam ja najgori na svetu? Svima da se plati školarina za fakultet po izboru. Šta samo 20% najboljih u svakoj oblasti? Što ja da se takmičim kad je stresno. I što moram da dajam sve ispite u roku? Krivi su profesori što ne valjaju, i država, i zakon, i propala privatizacija, i tajkuni, i korupcija, i meni su obećali. Nisam valjda ja kriv što ne zadovoljavam uslove. Valjda je svima u interesu da se ja dugo i temeljito školujem, o trošku poreskih obveznika, u mom tempu, na temu po mom izboru.

Padala je kiša. Blata je bilo na sve strane. Slobodan Homen je bio u dubokoj rupi koju je rukama iskopao i borio se sa blatom i vodom, ali nije odustajao. Kopao je, kopao, jer je vidovita baba Radunka iz sela Vitanovac rekla da će 30 koraka istočno od tužne vrbe na kojoj je nožem izrezbareno srce i u srcu Sulejman plus Izvorinka naći svete mošti đenerala Draže. Kiša je sve jače padala a on je golim rukama kopao. Rupa je bila toliko duboka da je u jednom trenutku iz rupe počela da kulja nafta.

- Ili sam preterao u kopanju, ili je Draža postao fosilno gorivo, reče naglas Homen. U svakom slučaju bogat sam.

U tom trenutku je na trotinetu sa kišnom kabanicom došao državni kurir koji je nosio urgentni telegram. Kurir je predao telegram Homeru u kome je pisalo:

Abort. Abort. Stop.

Draža više nije prioritet. Stop.

Sad traži Ratka. Stop.

Šef. Stop.

- Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, zavrištao je Homen iz sveg glasa dok je gužvao telegram a u pozadini je grmelo i sevalo.

- Pa majku vam vašu. Nokte sam upropastio tražeći Dražu. Bračni život sam zapostavio. Još uvek nisam konsumirao bračnu vezu zbog Draže, a Šef sad traži da tražim Ratka. Medeni mesec su mi upropastili, jadao se Homen kuriru.

Kurir je slegao ramenima, jer ga je boleo tuki za Homena, seo je na svoj trotinet i vratio se tamo odakle je i došao.

"E da malo kraduckate, pa da vam pogledam kroz prste, ali ga vi preteraste" - Velje Ilića.

Moja školska drugarica Naomi Campbell je u svoje zlatno doba govorila da ne ustaje iz kreveta bez minimum deset hiljada dolara. Mi, njeni školski drugovi i drugarice, smo govorili kako je uobražena kučka, ali, ona je taj novac tražila za svoj rad, koliko god on nama izgledao trivijalan. Na nju su se izgleda ugledali naši današnji lopovi, koji neće da ustanu iz kreveta ako minimum ne ukradu milion evra. Sigurno su ih u školi učili ako kradu, da kradu mnogo.

Prvo nas je potresao skandal Dulićevog sajta od 25 hiljada evra. Kao što znate, ja sam slab kad neko troši velike pare na štampani materijal i web sajtove. Bili smo ljuti dva dana, lajkovali komentare, šerovali vesti, zajebavali se na FB statusima na Dulićev račun i nastavili dalje.

 
Prošlo je sedam godina od ubistva Zorana Đinđića.
 
Zamolio bih vas da u komentare stavljate citate njegovih misli,
kako bi se podsetili na njegovo delo i viziju moderne Srbije.
 

Mislim da su nam njegove reči itekako potrebne kao podstrek u opštoj društvenoj apatiji.

Ukoliko išta znamo o ljudima, onda je to da vole da se dele. Na kauboje i indijance, partizane i Nemce... kao i u svim beogradskim školskim dvorištima 1980-te, i u dvorištu OŠ „Stevan Sinđelić" je među osmacima i naprednim sedmacima, zamenivši dve pomenute, zavladala podela na hipike i pankere. I ostalu devedesetprocentu masu koju ta podela nije ni najmanje zanimala. Treba li reći, pripadao sam devedestprocentnoj masi. Pripravništvo u rok grupi bez bubnjara bi me verovatno ubrojalo

Na Vis sam otišao sam, niko me nije pratio, nije bilo suza, zagrljaja, čak ni rukovanja. Na aerodrom sam krenuo autobusom koji sam uhvatio ispred Crkve Svetog Marka. U avionu za Split čitao sam Jatovu reviju, tekst Mome Kapora koji je uz povišen sentiment obrađivao fenomen majčine turšije.  Onda sam gledao kroz prozor prebirajući pogledom po redovima cirusa i stratocirusa. Potom sam se prebacio u sedište do prolaza i poslednje minute leta proveo razmišljajući o nikad do kraja rastumačenom fenomenu seksualnog magnetizma stjuardesa. U Splitu sam kupio Politiku i popio duži espreso