Milan Nikolić

Da se buniš – nema vajde. Da psuješ – slab ti domet makar se popeo na Avalu. Da očajavaš – to ti ne gine. Sprdnja je najpametnije rešenje. Posebno posle Utiska nedelje, Upitnika, Da kako da ne možda i tako dalje. Osim ukoliko još uvek, ničim izazvano, ozbiljno shvataš te emisije.  Em smeh lekovit, em mentalna gimnastika više nego korisna. I, katarza ne gine. Tako su tviteraši noćas, najsmislenije moguće, odgovorili na emisiju Utisak nedelje, za ovu priliku prekrštenu u Lepotica i Đilas.

Milan Nikolić

Došao sam kod profesora Ratka Božovića da razgovaramo o njegovim novim knjigama. Ima ih dve. I jedna i druga su zbornici. Prva, Šapa u ruci, donosi priče profesorovih savremenika, kolega, prijatelja, bliskih ljudi koji su opisivali odnose sa svojim najvernijim prijateljima – psima. Druga, Moje simpatije, zapravo je profesorov zapis o ličnostima koje su prolazile kroz njegov život ostavljajući upečatljiv trag za sobom. Motiva više nego dovoljno, da nas usmere ka velikim dilemama vremena, da večitu ljudsku dramu problematizuju u aktuelnim okolnostima, u dominantnom kontekstu koji je nemoguće prevazići.

Imate računar (sa Windows, Ubuntu ili Mac OS X) a želite da vaše dete (u starijim razredima osnovne ili u srednjoj školi) stekne solidne osnove logike programiranja kroz kreativnu igru, bez učenja komplikovane sintakse standardnih programskih jezika, koristeći vizuelne komponente koje se sklapaju slično lego blokovima - i to praveći zanimljive animacije, igrice i crtaće? Probajte:

 Uživajte u novom blogu moga gosta - docsumann-a!

Ako je Keruak umjeo da ljudima otkrije neonsku dugu u barici ulja, onda je Danijel Žeželj u tu istu baricu umočio tešku metalnu šipku i njome iscrtao jedan jedinstven, mračan i ujedno divan svijet.
I nekako mi se čini da ga je, kao obris leša prilikom uviđaja, crtao direktno na mjestu radnje - na tvrdom gradskom asfaltu...

Pogađate, reč je o SKA muzici.

Ukratko, u pitanju je prvi pravac jamajkanske popularne muzike. Nastao je spajanjem Mento ritma, Kalipsa, američke R&B i Džez muzike. Prvenstveno, SKA je muzika namenjena plesu, koja  pleni svojim optimizmom, ritmom i jednostavnošću. Naglašavanje je na „dva“, muzika obiluje sinkopama, pa se smatra da je i sam naziv ove muzike nastao na taj način. Dakle, ovako nekako: M-SKA, M-SKA, M-SKA..., što uglavnom vuče gitara tokom svirke.

Sva ova prašina (zlobnici bi rekli bela k'o sneg), koja se posljednjih dana podigla na blogu, a i šire, u vezi sa slučajem (?) Biljane Srbljanović, na svjetlo naših ekrana izbacila je i jednu, rekao bih uvijek jako aktuelnu temu - DROGU!
A ona za sobom automatski povlači gomilu pojmova, termina, fenomena, koji kako vidim nisu baš svima najjasniji, iako je droga praktično svuda oko nas.

Gost autor: Uros zvani Nomad-bike

Nekoliko čitalaca predložilo je da napišem nešto o izboru odgovarajućeg bicikla i njegovom održavanju, ali kako sam ja usred priprema za početak putovanja a i nisam baš najkompetetnija za sve tehničke i ostale detalje, zamolila sam mog druga Uroša, kod koga i servisiram moju makinu, da o tome prozbori par reči (i odgovori na pitanja ako ih bude).

Tip bicikla
Pre nego što se upustite u kupovinu novog bicikla po sistemu: joj kaki je lep, moram ga posedovati

Dobrodošli nazad na sajt Peščanika

Najskuplju srpsku reč definsao je pesnik Matija Bećković već u naslovu jednog svog predavanja održanog 1989. godine na Makvori univerzitetu u Sidneju, a u povodu proslave šestogodišnjice Kosovskog boja. Predavanje je imalo niz repriza u crkvenoškolskim opštinama u Melburnu, Džulongu, Kanberi, Adelaidu i Brizbanu. Iste godine, na istu temu i pod istim naslovom Bećković je, onako kako sam on to ume, govorio na vidovdanskim svečanostima u Dizeldorfu, Osnabriku, Parizu, Bermingamu i u mnogim mestima diljem Jugoslavije. Tekst tog svečarskog govora objavljen je u Književnim novinama,

Ušli su I rekli joj da podje sa njima; nisu je  pitali ni kako se zove. Uzela je, bez reči, crni kaput koji je doživeo I bolje dane I krenula. Imala je u ormanu bundu, čak dve, ali nije bilo vreme za bunde; bio je april I bilo je vreme crnih kožnih kaputa.  Rat je otišao na zapad, daleko od Beograda ali je nova vlast još raščišćavala račune sa bandom;  došao je red I na sitnije sumnjivce, za kolebljivce će vreme tek doći.

Grubo su je izvukli iz prljavog ruskog dzipa iako se nije opirala, tek da joj pokažu koliko su moćni. Sa istom

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

(Dylan Thomas)

Ovo nije lula, niti je učeni osvrt na život i delo Dilana Tomasa prigodom stogodišnjice njegovog rodjenja. Za to će se, verujem, pobrinuti drugi, vičniji pisanju od mene. Ovo