Uporedo sa primenom Teorije igara u ekonomiji, politickim naukama i sociologiji, ideje iz ove teorije su počele da se primenjuju u biologiji, naročito evolutivnoj i populacionoj biologiji i genetici. Ispostavilo se da je pomoću njih moguće objasniti mnoga ponašanja životinja i njigove strategije preživljavanja i produženja vrste. Teorija igara, razvijena u ekonomskim naukama, je mogla skoro doslovce da se prevede u bioloski kontekst. Štaviše, u socijalnom kontekstu se govori o ‘dobiti'

Svrha putovanja je da otkrijemo odakle smo to pošli. (TS Eliot) 

 Danas je 40. godišnjica čovekovog sletanja na Mesec, a i ja sam ovih dana sleteo kao ‘'Varvarin'' medju Srbe (hvala P. Brajoviću!), pa sam pomislio da bi tekst koji sledi bio najbolji osvrt na ove i slične dogadjaje.

Gost autor LJ. L Švrakić

 
~ С Е Р В А Н Т Е С И Ј

Svojevremeno je vladika Amfilohije otvoreno izrazio animozitet  prema “žutim”, što se valjda ima smatrati ključnim argumentum da se  “Crkva se ne meša u politički život, državne poslove i stranačku borbu”

Ipak, država se odnosi prema SPC kao prema svojoj, našoj, pa bi bio red i da se SPC odnosi prema državi i narodu kao prema svojima, bez obzira na koja je koalicija ili stranka na vlasti i na politička i druga opredelenja građana.

To država i čini. Prema podacima dostavljenim Danasu, Srpska pravoslavna crkva bi preko Ministarstva vera Vlade Srbije trebalo da u 2009. dobije državnu pomoć od oko 330 miliona dinara, odnosno po aktuelnom kursu oko 3,5 miliona evra. Postoji, međutim, crvena linija (iako crkveni velikodostojnici ne vole crveno) koju crkva ne bi trebala da prelazi kako ne bi ponižavala državu koja je više nego korektna prema njoj.

Sredstva se odvajaju od svih poreskih obveznika, što bi podrazumevalo i da se Crkva jednako odnosi prema svim građanima. A da li je baš tako? Kad se izdvajaju pare onda se kaže Crkva je naša, a  Crkva se u praksi ponaša kao da svi nisu njeni.

Za državu i narod nije  sporno da je Crkva odigrala značajnu istorijsku ulogu u očuvanju kulture i identiteta naroda, kao ni to da je sama po sebi nacionalna vrednost i institucija koja zaslužuje dužnu pažnju i brigu države

Nesporno je da SPC danas  ima izuzetan uticaj i to je verovatno jedini najmanje sporan rezultat  petooktobarskih promena . Klatno se pomerilo u drugu stranu pa je Crkva je od marginalizovane postala favorizovana,

Sve čestitke našim teniserima za pobedu kojoj se svako normalan obradovao. Razumljivo je i slavlje ispred skupštine koje je “kao i uvek spontano” Ukusi su različiti pa  ne bih ulazio u umetnički dojam priredbe, koreografiju, parola i nadmetanje u pokazivanju koliko smo kao nacija dominantni u svakom pogledu, a ne samo u tenisu.

Ono o čemu bih ja malo prodivanio je kako političari licemerno prisvajaju uspehe naših sportista i koriste ih za lično promovisanje i promovisanje svojih stranaka, razbacujući se novcem poreskih obveznika , a pre svega o tzv.nacionalnim penzijama uopšte.

Ministarka podeli premije i nacionalne penzije,  oni podigoše tri prsta otpevaše nešto ali ne pade im na pamet da barem deo premije daju za Kraljevo, a i to bi bilo patriotski.I pored euforije, u narodu ima dosta i  kritike oko dodele nacionalnih penzija.

Rizikujući da  mi se spočita da sam nepatriota , da omalovažavam naše nacionalne heroje kojima je Srbija iznad svega, «koji su srpsko ime i Srbiju uzdigli do nebesa», ipak ću postaviti jeretičko pitanje.

Najbolje obrade svih vremena

Slušaoci UK radija glasali su za najbolje r'n'roll obrade svih vremena.

Na prvom mestu našao se naravno Jimiy Hendrix sa fenomenalnom obradom Dylanove  ALL ALONG THE WATCHTOWER  koja se 1967. našla na albumu  John Wesley Harding

http://www.youtube.com/watch?v=jkok1Z4WJuY

Hendrixova  obrada iz 1968. godine pretvorila je jednu

Nikada ne bi postojao svet bez uma koji ga kreira.

Puno puta zamenjujem život rečima. Akciju opisom. Pokret pasivnošću. Uhvatim samog sebe kako sedim i razmenjujem osećanja, iskustva i događaje pričajući. Pasivno pratim moje sagovornike u njihovim pričama, dok se tražim u rečenicama. Po koji

Iako sam bio svestan da nekoliko NVO radi na predlogu nove verzije Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, izgleda da sam, na žalost, propustio informaciju da je trenutno i vlast aktivno angažovana na ovoj temi - pa mislim da je krajnje vreme da skrenem pažnju na nove mogućnosti koje Zakon o elektronskom potpisu i nove lične karte sa čipom donose, a koje mogu značajno da utiču na efikasnost narodnih inicijativa. Bilo bi zaista šteta ne uzeti u obzir i ovaj vid sprovođenja narodnih inicijativa i peticija u novom Zakonu, koji bi mogao, u roku od nekoliko godina, da postane primarni - i da se pitamo kako je nekada uopšte moglo bez njega (kao što se sada pitamo kako je nekada moglo bez Google-a).

Znači, radi se o tome da su se, dovođenjem elektronskog potpisa u jednak položaj sa svojeručnim, Zakonom o elektronskom potpisu iz 2006. godine, podzakonskim aktom u vezi tehničkih i tehnoloških uslova i uvođenjem ličnih karti sa čipom koje sadrže kvalifikovani sertifikat za elektronsko potpisivanje, stekli uslovi da se i narodne inicijative i peticije obavljaju elektronskim putem. Trenutno ovaj način potpisivanja još nije značajno rasprostranjen, ali mislim da će se ovo brzo menjati, posebno uvođenjem elektronskih usluga državnih organa kroz portal eUprave i primenom elektronskog potpisivanja ličnom kartom od strane privrednih i drugih organizacija.

Ali ne Koraima Tores. Nego ćerka Prijama i Hekabe. Ona što je proricala, ali joj niko nije verovao.

Pre više od dve godine sam napisao blog o frilenserima i večeras, čitajući kako će mojim kolegama iz Kragujevca 25. oktobra početi suđenje zbog affiliate marketinga sportskih kladionica, osetio sam onu mučninu koju pretpostavljam oseća onaj kome se ostvari zloslutno proročanstvo:

U svom životu poznavao sam velike ljude i, po svojoj proceni, sarađivao sa njima; i još nikada nisam video nijedan plan koji nije bio poboljšan primedbama onih znatno manje upućenih u poslove od osobe koja ih je vodila.
-- Edmund Berk

Da glasanje može išta da promeni, bilo bi ukinuto
-- Ema Goldman

Ovo nije post o politici. ;) Nego o izveštavanju, odnosno o jeziku.

Videli ste vest o "ratu saopštenjima" koji su poveli kabineti predsednika i premijera, a povodom predložene rezolucije SRS.

Što se mene tiče, jasno je: u predsednikovom kabinetu rečeno je da u Ustavu piše da je Kosovo (a i Metohija) sastavni deo Srbije, i da otud nema nikakve potrebe da se na tu temu pišu - a na adresu EU upućuju - nekakve rezolucije.

Informacija koja ne zahteva

Imate sreću, Peščanik zatvorio radnju preko leta, vreme je za lake teme, laku odeću, možda neko more... :) No, čisto da vas ne ostavim sasvim na miru, rešila sam da vam prezentujem deo transkripta poslednje emisije iz ove sezone koji sam upravo lektorisala (znači, možete da slušate na podcastu, ali još nigde ne možete da čitate, izuzev ovde).

U Peščaniku ponekad gostuje osoba zbog čijeg fan cluba bih, da postoji, možda i preispitala svoje ubeđenje da jednostavno ne umem, niti uopšte hoću da budem bilo čiji fan. To je istoričarka Dubravka Stojanović. Imam još par favorita, naravno, ali nije baš red da vam ih otkrivam - ako opet nekad ne odolim da neke odlomke stavim na blog, reći će vam se i samo, ali možete biti sigurni da sam i ja samo ljudsko biće koje prema nečijim rečima ima afiniteta a prema nečijim ne, čak i kad su sagovornici Peščanika u pitanju. ;)

Dubravka Stojanović je povodom sadašnje ekonomske krize pričala o svetskoj ekonomskoj krizi 30-tih godina prošlog veka. Pričala je o globalnim posledicama te krize i onome što bismo, dakle, po iskustvu mogli da očekujemo od ove. Pa počujte.

I 

Ne znam šta mislite vi – lično ne znam besmislenije zanimanje od onog politički analitičar. Naravno, kada kažem analitičar i kada kažem besmisleno – mislim, dakako na Đorđa Vukadinović – Antonića. 

Uprkos mom već izgrađenom stavu o gospon Đorđu i njegovom frfljanju i šuškanju -  sinoć me čovek iskreno iznenadio - znate sigurno onu dosadnu emisijiu na TV AVALA gde sede Đorđe i još dvojica i nešto mudro zbore. Elem, narečeni Đorđe, uz mnošto neodoljivih opaski tipa – Britanski narkomani koji dođu na EXIT da se napiju i ispovraćaju - i tsl. novosrpskopolitičkomislenih stvari,... otvori nam Đorđe dušu poverivši nam se i da nikada nije bio ni na EXITU ni u Guči, ni na Pepersima ni na Stonsima, (pretpostavljam nije ni na Ceci),... što ga, naravno, ne sprečava da o svemu ima svoj stav... Nije Đorđe nikada igrao ni fudbal – pa i o tome može uvek suvereno da priča.  

No, vratimo se temi, elem, narečeni junak Đorđe, govoreći o godišnjici hrvatske akcije Oluja izreče i to da u jednom delu naše inteligencije postoji kult hrvatskog predsednika Stipe Mesića (dobro, Đorđe kaže:Stipeta). Na insistiranje D.Žarkovića da kaže gde to i kod koga postoji Mesićev kult. Đorđe je uporno ponavljao sve u stilu: na desetine istaknutih intelektualaca. Da bi, na kraju, napokon otvorio dušu rekavši: Pa na blogu B92!

Radomir je patriota. Radomir najbolje zna. Radomir odlazi? Radomir traži podršku od naroda. Radomir ostaje? Narod ne da Radomira. Radomir ima najveću platu u Srbiji. Radomir je na Zlatiboru. Ne „cimajte“ Radomira. Radomir zarađuje kao 154 radnika. Radomiru se sve smučilo. Radomir je srce Srbije. Radomir zna koliko vredi Radomir. Radomir podržao Radomira, Protiv Radomira su kvislinzi...

 Već ovi uzgred pobrojani fragmenti iz latinoameričke sapunice o Radomiru koja poslednjih meseci puni stupce ovdašnje štampe čineći da vaskoliko srpstvo nema ni preče ni veće brige od praćenja i živog učestvovanja u Fami o Radomiru. Tek, odgovor na pitanje Šta će biti s Radomirom postalo je pitanje od prvorazrednog nacionalnog značaja. Umesto ozbiljnih analiza rezultata postignutih na Svetskom prvenstvu, baš kao i spore, haotične, neorganizovane i demotivisane igre reprezentacije koja nije bila ni nalik timu iz kvalifikacija ― priča je prebačena na teren: Radomirovog patriotizma, Radomirovog morala, Radomirove plate, Radomirovog Radomira…