Svrha putovanja je da otkrijemo odakle smo to pošli. (TS Eliot)
Danas je 40. godišnjica čovekovog sletanja na Mesec, a i ja sam ovih dana sleteo kao ‘'Varvarin'' medju Srbe (hvala P. Brajoviću!), pa sam pomislio da bi tekst koji sledi bio najbolji osvrt na ove i slične dogadjaje.
Gost autor LJ. L Švrakić
~ С Е Р В А Н Т Е С И Ј А Д А ~
Поновни сусрет са Сервантесом
А: Метафизичко битисање.
Б : Је ШТА не КАКО.
( Дијалог између Бабиека и Росинанте - Раул Aсевез)
У једном месту чијег имена хоћу да се сетим, на самом улазу у књижару-антикварницу уочим наслов LA CERVANTIADA,
издавач Хулио Ортега. Место се зове Пуерто Морелос. То је мало рибарско село на Јукатану, недалеко од Канкуна а наспрам
дугачког коралног гребена. Туристи га походе једино због подводног риболова али се ту не задржавају. На молу је само један комерцијални ресторан. Име "Пеликан" добио је због колоније пеликана који ту налазе сваковрсну морску храну у изобиљу. Седнем на мол са намером да пропутујем Ортегину збирку есеја, различитих аутора, намењену Сервантесу, чији се улазак у пето столеће обележавао светом ових година.
Есеј перуанског писца Алфреда Ећеникеа почиње реченицом "Дон Кихоте није постојао у мом детињству. Односно сећам се да је постојао као једна од књига на полицама родитељске куће..."
Дон Кихоте је постојао у мом детињству...сећам се. Најпре на чудан начин. У време када још нисам умела да читам. Због немогућности да све буду смештене у некаквој организованој библиотеци књиге су, у кући мојих родитеља, боравиле свуда.
У једној витрини биле су књиге моје мајке на француском језику. На високм етажеру и на писаћем столу биле су књиге из области права које је читао само мој отац. На полици у дну кауча, лако доступној, биле су разбацане бајке и сликовнице. Почасно место, тако сам веровала, у витрини комбинованог ормана било је посвећено сабраним делима страних писаца. Комбиновани орман је била гротескна измишљотина педесетих година прошлог века. Креденац и орман у једном комаду
укључујући витрину на врху, фијоке, бифе и део за постељину. Заузимао је читав зид собе и деловао као некаква политирана
катедрала са стакленим прозорима. Привлачиле су ме књиге из тих прозора. Попела бих се на столицу па са столице на испуст ормана и опрезно гурала стакло. Једина књига за одрасле која је имала чудесне илустрације била је књига "Дон Кихоте" у четири тома. Извлачила сам једну по једну и занесено гледала у јунаке са цртежа. Тај визуелни сусрет са Дон Кихотом и Санчом, захваљујући детаљним цртежима Гистава Дореа учинио је да чим сам научила да читам, међу првим књигама, такорећи прогутам "Дон Кихота".
"У једном селу у Манчи , на чије име не желим да се опомињем..." почињао је превод Ђорђа Поповића.
"En un lugar de la Mancha de cuyo nombre no quiero acordarme..." почео је свој роман над романима Мигуел Сервантес.
Некако сам га увек замишљала као Витеза Тужног Лица или како то за Сервантеса као писца Габриел Заид у свом есеју каже
"Роман то сам ја", а за себе као читаоца "Тај роман сам био ја."
"ЛУД ЈЕ, ЛУД ЈЕ, ЛУД..." рећи ће Хулиан Риос у "Магичном кихотизму" на енглеском за Сервантесовог луцидног лудака, a када Еl Caballero de la Triste Figura остаје сам у шумама Сијера Морене и разголићен изводи став о шакама Риос ће га назвати YOGA мајстором.
Габриел Гарсија Маркез у свом есеју "La libranza del pollino"такође коментарише епизоде везане за боравак Дон Кихота у Сијера Морени. И сам је неком приликом заноћио у тој планини. Није спавао. Разговарао је са Сервантесовим јунацима.
На путу од књижаре до мола уочавам пса који лежи на напуштеном плацу. Потпуно предат сну на сунцу. Не помера се. Шетајући касније плажом поново видим тог пса како у велики скоковима јури по песку. Ако је Борхес у праву ТО НИЈЕ БИО ИСТИ ПАС.
Напуштајући шесту часовну зону, у авиону од Минхена до Београда, у којем намеравам да се настаним већ ко зна који пут,
присећам се кратког есеја песника из Гвaдалахаре Раулa Aсевеза из Ортегине збирке посвећен првим астронаутима а гласи овако:
~~~~~~~~~
< У jeднoм мeсту у мислима чијег именa желим дa сe сeћaм, живeo je дрвени кoњ, jeдан прави Пегаз шеснаестог столећa, кoњ- симбол свих књижевних путовањa који сe oтргao из карусела светског вашарa.
Koњ првог свемирског путовањa који je oткриo Нови Свет прe Koлумбa jeр нијe постојао oвдe, већ тамо у имагинацији.
Свет сe пoнoвo рoдиo кaдa су сe Дон Kихот и Санчo Пaнсa oдвојили oд Земљe и продрли у непознатe регионe,
jaшући коњe коњскe, у свом трансу просветљењa путевима ваздушним и ватреним.
"Зове се Kрилати Дрвени Чилаш Jeднорог, и само му имe кажe да je oд дрветa , крилат и лаган сa рогом или белегом, тe сe може поредити сa познатом Росинантe."
Прe Сиранa, Барона Mинхаузенa, Ж. Вернa, Meлиес-a, O.Велсa i NASA-e Дон Kихот и Санчo Пансa били су
први астронаути a Kрилати Дрвени Чилаш Jeднорог биo je први Свемирски Брод.
Пошто су морнарски коњи Koлумбa oткривали нове светове зa Eвропу, којa je билa стари континент a у кojoj су учењаци предпостављали и oнo чегa нијe билo, Сервантес je нa свом ваздушном коњу oткриo jeдан други стари континент у којем je интелект замишљao и oнo чегa нијe билo.
Сервантес и Koлумбo су нам oставили порукe: Земљa кoja имa крај нe постоји, Земљa je oкругла и Човек такође. Увек и када je постojao неки путник спреман дa ризикуje живот зарад oваквих доказa нашаo би сe и Kрилати Коњ кojeг можe дa узјашe. Kaдa су сe Нoви Светови просторно исцрпли, ваљалоo je почети трагањe зa преосталима у будућности.
"Нe желим дa вас питам вишe o вашем путовању, jeр изгледa дa je препуштенo Санчу дa вековимa причa ту причу кoja je увек билa новa претходницимa, a дa сe oн сaм притом нијe ни помериo из својe баштe. "
Нe померајући сe такo из свoje баштe Санчo путуje и тако дaje машти нa вољу вишe нeгo и сaм Дoн Kихот.
Санчо, преплашени путник, нe померајући сe из свoje баштe, oткривa Новe Световe у Башти Звезданих Сфера.
И бeз свести o томe Санчo такo постајe творац научне фантастикe.>
~~~~~~
У једном месту чијег се имена и у сну увек сетим, у једној од најлепших зграда, у улици Чика Љубиној, приликом прве шетње Београдом овога лета читам INSTITUTO DE CERVANTES који је основан пре неколико година не само као школа шпансог језика већ и као организатор разноврсних међународних културних манифестација.
"Теорија игре" завршни је есеј Хулиа Ортеге у "Сервантесијади". Та игра почиње за Дон Кихота у Манчи као сан и као лудило.Она је спекулативна и спектакуларна. Деци блиска, за одрасле пуна питања. А присутна су увек она три које је Витез од Манче размењивао са путницима намерницима током својих путовања:
КО СТЕ?
ОДАКЛЕ СТЕ?
КУДА ЋЕТЕ?
Из одговора настајале су приче, авантуре, љубави или бојеви и како Ортега напомиње - "Писање је поновно писање (илити преписивање) <Дон Кихота>". Сетимо се Борхесове приче "Пјер Менард, писац Дон Кихота" у којој фрнацуски писац 17-ог века одлучује да напише своју верзију славног романа Мигуела Сервантеса и успе само да направи репродукцију.
Од комбинованог ормана, преко Пуерто Морелоса до Чика Љубине улице са осећањем да се уз сва путовања, на овај или онај начин, путујући крилатим коњима или зачараним чамцима, сви враћамо у Санчову башту јер < ЗЕМЉА ЈЕ ОКРУГЛА. И ЧОВЕК ТАКОЂЕ.>
Љиљана Лакић Швракић