Je l' ponoć? Šta kažeš? Ne čujem...A da ugasiš taj usisivač, samo što nisu stigli gosti...naduvavaj balone, mani čišćenje...Kakva bre ruska salata, nije Nova godina...pazi svećice, kud sedaš na svećice, otpadoše mi danas noge tražeći toliki naramak svećica. Kad pripalimo, ima da bude iluminacija širih razmera. Kako čime, pa šibicama...Kako nemamo šibice? Ni upaljač? A sučim ćemo onda da pripalimo ove sveće za romantiku i vatanje po ćoškovima? Nema vatanja? Zauzeti ćoškovi? Čime, svega ti? Stripovima sa tvojim slikama kad si bio mali? Pobogu Dilan dože, pa nećemo valjda goste da davimo arheologijom? Ko eksponat? Ja!? 24 godine i ja arheološki eksponat? A ti što si go u avataru, to ništa...manijače jedan, pazi na čaše, kud mlataraš tim rukama...

 “Tako to biva kad se previše sniva- a stvarnost se malo zna
  Tako to biva kad se previše pliva – mutnim vodama sna...”
  ( Don't mess with Unfuckable Man.....Utd )

...Izgubih opkladu … malo sam se zanela teorijom money rules. Izgleda da se Abramovich prekalkulisao … bila sam ubedjena da će Chelsea da osvoji titulu, ne zbog toga što bolje igraju … jednostavno iz logike “podešenih okolnosti” …
Moj domaćin, Unfuckable, mi je zadao temu: fudbal iz moje “ženske” perspektive. Šta

Uz svest da rizikujem širenje pogrešnih informacija, pa molbu da sve čitamo uz zdravu dozu sumnje, prenosim text, link, podlogu za diskusiju sa društvenih mreža.

 "Odmah da razjasnimo sledeće: narodu ove zemlje svaka čast. Da nam nije nas, propali bismo odavno. Gledajući silu solidarnosti i samoorganizacije koja se podigla za vrlo kratko vreme, čovek ne može a da ne oseti ponos i da mu momentalno ne postane jasno zašto smo izdržavali sve i svašta kroz istoriju.

Zato što smo, na kraju dana, u najgorim situacijama tu jedni za druge. Možda u normalnim okolnostima to uzimamo previše zdravo za gotovo. Umislimo da smo sami, da se svako bori za sebe, ali to, vidimo ovih dana, i nije baš tako.

Sa druge strane, država je pokazala je neviđenu tromost, nespremnost i potpunu, ali potpunu dezorganizovanost. A kome takva država treba?

  (Mali razgovor dva sredovečna blogera koji u slobodno vreme, između ostalog, vole i fudbal) 
Razgovarali : reanimator i Unfuckable

... sa nama više nije ni Đina, ni: Jelica Olga Lilit Evdokija Grigorijevna, Vuk Bogdan Lav Ognjen Viktor Grigorijevič i Ružica Ljudmila Stefana Anđelija Grigorijevna. 

RIP

S obzirom na to da je na ovom blogu pokrenuta debata o rezultatima rada organizacija za zaštitu životinja u Srbiji a u čijem je fokusu bila pre svega ORCA iz Beograda, TV B92 je u goste pozvala Gorana Paskaljevića, reditelja i dugogodišnjeg aktivistu u oblasti zaštite životinja, kao i predsednika ORCA'e Elvira Burazerovića.

Odakle tebi pravo da vršiš bludne radnje nad mojim tekstom? I na mom tekstu?

Odakle ti pravo da koristiš moje ime i moju sliku bez ikakve dozvole?

Odakle ti pravo da mene navedeš kao "gosta autora" za tekst čiji nisam autor?   

I, najzad, odakle ti pravo da sve to zajedno spajaš sa pornografskim sadržajima i stavljaš u kontekst pornografije? 

Za one koji ne znaju šta je CSS, preporučujem sledeći link: CSS Zen Garden. Probajte linkove na desnoj strani, koji potpuno istu web stranicu, onu koju gledate, pretvore u nešto sasvim drugo, koristeći samo drugačiji CSS (i poneku dodatnu sličicu, naravno).

+++

Ovaj tekst daje predlog kako na fleksibilan način, uz minimalne izmene softvera bloga i minimalno kasnije održavanje od strane tima B92, rešiti zahteve korisnika za personalizacijom izgleda ("ne volem belo", "font nije lep", itd). Korisnicima bi

Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji.

Strašno je kad deca umiru. Još strašnije je kada ta deca umiru željna smrti, pitajući što ne umru već jednom. Kada umiru u bolu, strahu i stidu. Siti svega, konačno se predavši pred sistemom i svima koji su bezdušno potrošili njihovo dragoceno vreme kojim su se kupovale šanse da život bude sačuvan.

Mama-Kengurica i Tata-Kengur u epizodi: EPIDURAL

Pa, ne bih se baš zaklela. Kad je porođaj u pitanju, bila sam krajnje religijski nastrojena, verujući doslovno u Reč Božju, po kojoj su žene kažnjene da u bolu rađaju decu. Moj je stav bio krajnje jasan od samog početka: ili epidural, ili menjam ime u Georgina!

  Da se razumemo, ovo je prvi kontra blog koji pišem za skoro pet godina pisanja bloga ovde. Mnogi su mi kratili živce, mnogima sam i ja poradila na cepkanju istih, ali po prvi put ne želim da napišem komentar, već post-odgovor. Pre svega zato što ne mislim da pričam sama sa sobom, a vidim da autorka posta nema nameru da se pojavi i razgovara sa onima koji diskutuju na temu koju je postavila. Naravno, radi se o postu »Džabe si cepala matericu«.

  Ja sam svoju matericu pocepala četiri puta. Tri puta zbog tri carska reza kojima su spasavali život meni i deci koju sam rađala. Četvrti put zbog posledica pomenutih carskih rezova, kada su spasavali život samo meni. Zbog toga sam spremna u oči da skočim svakome ko mi kaže da sam to džabe uradila. »Najviše što čovek može da uradi u životu je da stvori drugog čoveka«, rekao je jedared moj drug Darko Rundek i ja se sa tim potpuno slažem. Ljudi se dive statuama ljudi, traživši i našavši u njima umetnost koja je to mahom zbog toga što uspe da napravi najpribližniju kopiju onoga što pravi Majka Priroda. I rađaju majke.

Na zapadu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, a na istoku Istanbul-Eskisehir-Afyon-Antalya.

Kao i svaki srpski džabalebaroš probudio sam oko 1pm. Švaler number 32/svake treće srede u mesecu mi je skuvao kafu i doneo u krevet. Kod staromodnih cica u krevet se „ujutru" obično donosi turska kafa, doručak, cveće i novine, a kod mene ness kafa bez pene, tableta za mršavljenje, rokovnik i laptop. Švaleru sam zakazao sledeće viđenje za 17. decembar, upisao ga u rokovnik i dozvolio mu da se udalji. Mogao sam najzad da se posvetim jutarnjoj fiskulturi, odnosno čitanju vesti i ispijanju prve „jutarnje" kafe. Prvo što mi je iskočilo kada sam otvorio B92 sajt, jeste moj omiljeni lik, najbolji od svih najboljih ministara, pobednik, Jeremić Vuk kako pokazuje Hrvatskoj da ne treba da čačka mečku, odnosno Srbiju. Čitam tako vest i od radosti mi se smeši levi brk, cakle mi oči i žiga me desni testis - što je jako dobar znak. Čitam tako i komentare na vest, te me veseli kako smo mi Srbi složan narod i zdušno podržavamo našeg ministra Jeremić Vuka. Javlja se tu i tamo neki hrvatski provokator, ali mi to dostojanstveno ignorišemo. Neki mudri komentatori savetuju našeg ministra da Hrvatsku treba tužiti i zbog genocida tokom II drugog svetskog rata, s čim se ja 100% slažem i moram još nešto da dodam.

Ima li ova zemlja predsednika?

Ima li on nameru da preuzme svoju funkciju?

Ima li odgovornost prema svojim gradjanima, koji nisu u mogućnosti da državnim avionima beže po susednim zemljama?

Da li je gotov izlet u Rumuniju?

Zemlja klizi u vanredno stanje, a predsednik se krije. Izadjite iz skrovišta, predsedniče!

Pozivamo sve članove, kako komentatore tako i autore, da na ovom blogu daju svoje predloge za nove blogere, iz redova korisnika koji imaju status komentatora.

Ovaj blog će biti zatvoren u 20,00 sati. Do tada možete glasati, imate jos dvadesetak minuta. Nakon toga biće postavljeno obaveštenje.