Uz svu ovu kakofoniju razgovora o Koronavirusu meni se vraca pitanje : Ko smo mi jesmo li samo posude u kojima DNK putuje kroz veme ili i nasa iskustva definisu ko smo mi.

Pomenuh na drugom blogu seriju "Counterpart" koja govori da su nasa iskustva  itekako vazna.

Druga serija je "Orphan Black" mnogo "laksa" ali serija koja definitivno tvrdi fuck Experience , DNK je sto odredjuje nase zivote ma sta ti pokusao.

 

Na trenutak, doduše. Sad, lepše bi, sigurno, bilo pričati o jednačinama i brojevima koji pokreću svet, ali šta je tu je. A opet, možda su i mnogi od tih brojeva i jednačina imali nekada i neki potpuno drugačiji prizvuk, dok nisu postali to što jesu. Naravno, neću pričati o nuklearnoj fizici, virusologiji ili genetici, već o nečem sasvim drugom - finansijama.

a

15. januar

Odlomak iz novog bloga koji je upravo izašao. :)

Napokon sedam na bicikl i poslednjim snagama okrećem pedale. Još malo pa će ona okuka, nakon koje ću imati leđni vetar. Prolazim policijsku kontrolu – one se nalaze na ulazi i izlazu u svaki grad – vozeći asfaltnim delom, jer mi se žuri da nekako okončam današnji strašan dan. Nemam više ni mentalne ni fizičke snage za sve ovo.

„Hey!“,

...otišao tako daleko, da samo pomisli da bi planeta u trenu ostala bez takve sportske legende... :( 

Ceo sportski svet, ali i one koji uopšte ne prate sport je pomračila tragična vest o pogibiji jednog od najvećih košarkaša  i ne samo košarkaša nego i sportista uopšte.  Kobi Brajant je juče nastradao u padu helikoptera zajedno sa svojom 13-ogodišnjom ćerkom i još sedmoro ljudi. 

Lično mi nije bio među najomiljenim košarkašima, ne zbog košarkaške veštine koja je bila apsolutno neosporna, nego najverovatnije zbog nekih potpuno subjektinih utisaka... 

Lepo je neko napisao da je svaka generacija imala svog idola, okvirno 60-ih Čembrlen, 70-ih Džabar, 80-ih Medžik, 90-ih Džordan, 2000-ih Kobi, 2010-ih  LeBron...

Moj košarkaški idol je svakako bio Džordan, to je prilično određeno pripadnošću nekoj generaciji + što je 90-ih NBA košarka bila u najvećoj ekspanziji (u velikoj meri zahvaljujući i našemo Bori Stankoviću i  nedavno preminulom Dejvidu Šternu), a Kobi je došao kao naslednik, kao neko ko je svrgnuo s trona obožavanog kralja, neko ko je "kopija"... 

a

                 jer u snu zaspati donosi buđenje u nekom drugom životu (г. С. Павић)
прижељкивао сам одвајкада медитацију на врелу испупчене воде што би чинило неоноар приче узбудљивим и атрактивним за умишљај читаоца, али ми се то не остварује ,нити ће, замагљујући ми перцепцију бинокуларног указа сиве свакидашњице,неминовности на коју сам осуђен.

     Поводом стогодишњице рођења Федерика Фелинија

     Шта рећи о овом славном, генијалном редитељу, чије је филмско стваралаштво награђивано најпрестижнијим наградама, изучавано на филмским академијама широм света, о којем синеасти и критичари и данас пишу, а да већ није речено? Био је песник у филмском свету, његови филмови највише су налик сновима, на махове кошмарним, на махове карикатуралним, често комичним, увек помало сетним. Његова култна остварења, као што су Улица, Дангубе,Кабиријине ноћи, Осам и по, Сладак живот, Амаркорд (Сећам се)... и данас имају своју публику.