ARHIPELAG je objavio knjigu Đorđa Bobiča ARHITEKTURA U IZNUDI ...

O knjizi piše urednik edicije Gojko Božović ...

 Druge umetnosti javnost može da u većoj ili manjoj meri ignoriše, ili pak da predano živi sa njima. Javnost, međutim, ne može da previdi arhitekturu. U tome je i njen značaj i njena kob, kako u kojoj prilici, kako u kojim vremenima. Od te pretpostavke

Dopustite mi najpokornije da vas prekinem ali recite mi kakav je to pas što tamo trči?

To je neki drugi pas.

Ah, vi me ne razumete, ja mislim na onog velikog psa s belom kudravom dlakom i bez repa.

Dragi moj gospodine, to je pas novog Alkibijada.

Ali, primeti Berlinac, recite mi gde je sam novi Alkibijad?

Pravo da vam kažem, odgovorih, to mesto nije još zauzeto, za sada imamo samo psa.

Hajnrih Hajne, Put iz Minhena za Đenovu (1828 godine)

Poslednji, spomena vredan Alkibijad

....

Hodali smo delom Vracara gde se ne hoda tako cesto. Posmatrali kroz kapije ona divna stara beogradska dvorista. Smejali se se nad novim zgradama cudovisnog stila i pitali se ko li tu zivi. 
Povuces me za kosu pa te jurim niz ulicu, pa ja tebe kao udarim, pa me zaboli saka na sekund. A kazes da je sramota ljubiti se na ulici.

Onda mi pokazes jedno drvo ispod koga nema nikog bas. 

To drvo je nase skloniste. 
Poljupci. 

Trenutak kad nestane buka, autoput, hiljade ljudi u zurbi, torbe, kese, oblaci, nervoza, zbrkane misli.

Sve

a

"Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne! Zamajavati javnost banalnostima, trivijalnim i nebitnim informacijama da se ljudi ne bi bavili stvarno bitnim!"

Nije prijatno ali je fakat da na "uputstva" poput navedenog iz "Strategije manipulacije javnošću" Čomskog svakodnevno podseća naša stvarnost. I u prošlom postu, pre nekoliko dana, pisao sam o pasivnom odnosu javnosti prema jednom mislim, bar za odgovorno društvo, važnom pitanju a čak je i rasprava ispod posta, većinom komentara potvrdila da je više pažnje javnosti privukao najavljeni pa "odloženi"

Kada sedne da radi, crta, slika, akvareliše, slušalice na uši, muzika, često, vrlo često Rok iz šezdesetih, Rolingsi, Bitlsi, Enimalsi, obožava Erikov glas, Hu, Trogs... s vremena na vreme Bluz, Džez, onda Mocart, Bah, Betoven, Čajkovski... realnost oko njega polako bledi, nestaje. Podsvest izranja iz svojih dubina. Prepliće se sa svešću. Pojavljuju se znane ili potpuno nepoznate stvari, simboli, šare, delovi mandala... Trgne se kao tek probuđen kada ga rukom dodirnu, ručak! Skoro nikad ne nastavlja započeto. Ostavlja za sutra, čeka svoje vreme, slobodu, neuznemiravanje.

Oviih  dana "hit" vest bila je ona da ministar Vulin i zamenik gradonačelnika Vesić stupaju u štaj glađu. Vest je, verujem ne samo kod mene, ozbiljno poljuljala uverenje da su Beket, Jonesko ili Kliz i njegov Leteći cirkus Montija Pajtona nenadmašni u kreiranju apsurda i "otkačenog" humora. Kao što mi je potom i "lavina" izjava o pridružitvanju štrajku gladi velikog broja poslanika u državnoj skupštini i odbornika u lokalnim skupštinama prilično "izbledela" Domanovića i njegovu Stradiju, mislim na onu otimačinu oko toga ko će više puta biti žigosan na čelu.

I kad

For I have sworn thee fair, and thought thee bright,
Who art as black as hell, as dark as night.

(Sonet 147, W. Shakespeare)

Proučavaoci Šekspirovog dela vekovima pokušavaju da utvrde pravi identitet osobe koju Šekspir u svojim “Dark Lady” sonetima (127-154) zove tako – Crna Dama.  Naravno, kao što se konkretni detalji

a

Ipak je otišao. U osam ujutro već je bio obučen, starke, leviske, vijetnamka, u gornjem levom džepu farmacija, desnom gornjem, novčanik. U donjem levom cigarete i upaljač, desnom, flašica sa vodom i papirne maramice. U levom džepu leviski mobilni. Pre toga. Ozbiljno. Na terasi, neću da idem! Posle toga, isto na terasi, obučen, koketira sam sa sobom, ne ide mi se, šta ću ja tamo, mogu i bez mene...

Dva autobusa. Drage koleginice i kolege, poljupci, osmesi, teško mu je da stoji, ulazi u autobus, gornje desno sedište iznad vozača. Nije popio kafu, diuretik, lekovi sa malo,

Ne znam sta se desava sa nama kao narodom i da li je tako i u drugim zemljama. Da li ste uocili preopsirnost i nepotrebne detalje, monologe, digresije u raznim poslovnim pregovorima.

 Divim se svima koji mogu da saslusaju takve nalete a da zadrze sopstveni mir i dobiju mogucnost da kazu na kraju ono sto je relevantno.

 Da li se ipak desi da uletite u nadglasavanje, nadjacavanje, gde da bi zaustavili monolog prepun hvale za govornika i sami uletite u pricu koja postaje digresija. 

 Kao da takvi razgovori postaju neka vrsta svakodnevnice.Ne pisem samo o razgovorima

dok šetamo ograde

protesti traju već toliko dugo da je postalo sasvim očito da niko ne zna šta će s njima. vučića nerviraju i pomalo plaše, opozicija ih ne kontroliše do kraja, organizatori su... ok, ne moramo baš o svima. jedini koji izgleda znaju šta žele od protesta su građani koji uporno svake subote dolaze, ne odslušaju govor sa kamiona, ne učestvuju u izboru govornika, odšetaju, popričaju s ekipom i odu kući bez ukakvog plana da se i sledeće subote pojave na protestu iako je organizacija sve haotičnija iako niko ne zna u potpunosti

Prolazim ja a ne vreme. Vreme je ljudska izmišljotina. Sekunde, minuti, sati, dani, meseci, godine. Kao tako se bolje snalaze. Nešto više je od 2000 godina kako su raspeli Hrista, to je kao prošlo vreme. Vreme je kao i Kosmos beskrajno veliko i nemerljivo. I šta onda znači dve hiljade godina? Glupo je baviti se vremenom!

Preksinoć u SO Vračar, o Leonardu. Na italijanskom i srpskom. Uz sitne nedostatke organizatora, uspelo veče. Posle, košava, duva besomučno, on u majci kratkih rukava i vijetnamki, smrzao se čekajući autobus. Čekajući Godoa. Kako je bila dobra Mirjana Karanović

a