IMDb

Kada sam prvi put pogledao trejler za dokumentarni film “Houston, we have a problem”, pitao sam se: kako je moguće da baš ništa nisam čuo o Jugoslovenskom svemirskom programu (JSP)? Da se pored svih onih sajtova koji su “otkrivali” Titove “mračne tajne” ili nuklearne programe ne provuče najveća od svih tajni – JSP.

Nedavno je na kablovskoj emitovan dokumentarno-fiktivni film „Hjuston, imamo problem", na vrlo interesantnu temu. Naime, radi se o tome da su tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u svemirskoj trci učestvovala tri igrača - SAD, SSSR i Jugoslavija. Ipak, iako je priča po priznanju autora prilično netačna, interesantan je način na koji su, kako to obično biva, unutar izmišljenih utkani i neki istiniti detalji. Kao i pitanje gde je stvarna granica između istine i fikcije.

Tadija Janičić: Ljudi koji vole da gledaju u sise

Kustos izložbe: Novi Nebojša Milenković

Galerija O3one, Uzun Mirkova 10, Beograd, 30.septembar – 20.oktobar 2016.

Otvaranje izložbe: petak, 30.septembar 20 h 

Nemački lekari (a svi, jelte, znamo da je nemačka medicina najbolja na svetu!) nedavno su obelodanili rezultate desetogodišnjeg naučnog istraživanja kojima je nepobitno dokazano kako svakodnevno desetominutno gledanje u ženske grudi ima blagotvorno terapeutsko dejstvo na rad srca, regulisanje krvnog pritiska i preventivno smanjivanje stresa. Takođe, zaključeno je i kako kontinuirano praktikovanje ove kontemplativne estetske i egzistencijalne prakse ima sposobnost i potencijal da produži životni vek za najmanje pet godina!

CIA, Vatikan, Kominterna (pardon, ne Kominterna, to su naši dobri i prijateljski Rusi koji nam nikad ništa našao učinili nisu), muhadžedini, Kurdi, pederi.... (dopunite sami po nahođenju ili uzmite spisak sa nekog od srpskih patrijotskih sajtova ili sa nekog nezavisnog medija a možete i da pitate neke od dobro

Pre neku godinu došlo bilo vreme da se sa porodicom zaputim put Grčke, na možda zasluženi a sigurno, preko potreban odmor. Onda se desilo nešto što me je zadužilo da napišem ovaj blog, mada, red je bio da ga napišem odmah. No, šta da se radi, tako ispadoh nekako da sam kao pravda, spor ali dostižan. Daklem, evo ga sad.

Pre dve godine negde oko ponoći zaboleo me je stomak, ali onako momački. Bol je popustio 18 sati kasnije kada sam otišao na «Astronomsku novogodišnju noć» koju svake godine organizuje AD «Novi Sad». Iz opreza tamo ništa nisam pio i ništa jeo iako je bila i jedna torta i to baš neka jako dobra, kupila ju je profesorica Prodanović. E ona mi je ostala i danas sveža u pamćenju. Mislim, ta torta, profesoricu dobro znam od ranije.

Dobro, sledećeg meseca utvrde meni lekari da imam kamen u žuči. Opa, pomislim ja, a doktorica mi reče da idem kod hirurga da se dogovorim. «Šta da se dogovorim!?» zgranem se. «Pa kad će da vas operiše». Operiše?!!!! Uffff.

Sve sam se nekako nadao da može to da se reši i nekim drugim medicinskim trikom, da može nekako to kamenje da se razbije tromblonskim laserom ili čajevima, rakijom, bilo čime. Ali jok, mora, kaže doktorica, nožem.

Da ne razglabam, prošla je čitava godina od kako sam se sve lepo dogovorio sa hirurgom, ali nikako da stignem na red. Te im se pokvarila bušilica, te se istupio nož, te su bili godišnji odmori, te su negde zaturili broj mog telefona i tako ja doguram do sledeće Astronomske novogodišnje noći. Negde još dok su se ljudi okupljali pitao Nikola Božić iz Petnice, kako sam, kako zdravlje i tako to i ja mu rekoh za operaciju. Jao, kad je to Nikola čuo sav se ozario pa je dozvao profesora Mrđu. Reče mu, «Je li Mrđa, šta ćemo mi da radimo kada Saša umre?» Pokušao sam da ga odvratim od takvih misli, ali on ne sluša, nego sve izmišlja neke varijante. A i Mrđa se uhvatio toga pa njih dvojica počeše da planiraju. Te mogli bi ovo, te mogli bi ono. Ja mlataram rukama pokušavajući da ih odvratim od mračnih im misli, ali oni uopšte ne slušaju. Oči im se zažarile od silnog uzbuđenja i navale ideja za slučaj da se upokojim.

Volim Srbiju. Lepa zemlja, vredi po njoj putovati i trudim se da to što češće radim. Seoski turizam mi je jedna od omiljenih aktivnosti: vidiš nove predele, upoznaš zanimljive ljude i stare običaje. Uz sve to najčešće jedeš odličnu hranu, pravu domaću, obično jednostavnu ali ukusnu a bogme i zdravu. U nekim krajevima bude dobrog vina, u većini i dobre rakije.

Ima nekoliko domaćina kod kojih se redovno vraćam. Jedan od njih je i Milovan* iz sela S. u zapadnoj Srbiji. Za svojih

Sa kapricima se u Bosni može ići u nedogled ali niko iz toga nije izašao srećan. Biće zanimljivo videti lica posle sutrašnjeg referenduma o Danu RS.

A sva zbivanja oko tog referenduma, kao i mnogo puta pre, pokazala su se kao bizarna i tragikomična.

Pre dva dana predsednik Srpske Milorad Dodik sastao se u Moskvi sa ruskim kolegom Vladimorom Putinom. U razgovoru je, prema Dodikovim rečima, “dokazano prijateljstvo

/Zbog problema sa sporom konekcijom, poslednje fotografije nisu mogle da se učitaju u punoj rezoluciji./

13. septembar

Pošto sam islikala Cape Soya, sebe i bicikl ispred spomenika najsevernijoj tački kopnenog Japana, krećem na jug. Za promenu, vetar me ne udara čeono, već je skoro leđni. Predeli su sasvim drugačiji nego sa strane Japanskog mora. Ovde je sve nekako pitomije, možda bi prava reč bila – blaže. Blaže su boje, blaže linije, blaži vetrovi. Čini mi se da se nikada nisam ktorljala kroz lepše predele.

Piše: Rodoljub Šabić

Ovih dana malo, malo pa izbije nekakav skandal povodom odnosa vlasti prema podacima o ličnosti građana. Što me podseti da će uskoro, početkom decembra, biti pune dve godine od kako je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, povodom jednog od valjda najvećih skandala, sproveo postupak nadzora nad primenom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL) u Agenciji za privatizaciju.
Povod za pokretanje postupka nadzora su bila "cvrkutanja" na Twitteru koja su ukazivala na mogućnost neovlašćenog pristupa ličnim podacima

Novi Nebojša Milenković u emisiji Press Presek na novosadskoj televiziji Kanal 9

Autorka emisije: Mirjana Vladisavljev

O statičnim i dinamičnim društvima, kulturi dogmi i kulturi sumnje, o izložbi Hersta i MSUV kao najrigidnijoj kulturnoj instituciji u zemlji, o kritičkoj i prigodničarskoj kulturi i tome zašto kultura nije u fokusu ovdašnje politike, novoj srpskoj spomeničkoj kulturi i spomeniku azerbejdžanskom diktatoru Alijevu u Tašmajdanskom parku kao najvećem udaru na srpsko nacionalno dostojanstvo, o nepostojanju dijaloga, partijskim kadrovima, mobingu, nepotizmu i korupciji u ovdašnjim institucijama kulture, bojkotu Kulturnog centra Novog Sada, prijemu Kosova u UNESC-o, Ivanu Tasovcu kao ministru kulture, stanju na nezavisnoj kulturnoj sceni, stepeništu ispred Srpskog narodnog pozorišta i Novom Sadu kao kandidatu za kulturnu prestonicu Evrope, odgovornosti ljudi koji rade u institucijama kulture za stanje u kom se naša kultura danas nalazi... Tome zašto je za artikulisanje interesa društva neophodno postojanje (političkih) alternativa...

Piše: Rodoljub Šabić
Nedavno sam ovde na blogu pisao o slučaju u kome je Poverenik za informacije naložio Gradskom zavodu za veštačenje u Beogradu, da na zahtev dnevnog lista "Danas" dostavi spisak predmeta u kojima je veštačenje bilo povereno veštaku M.L., veštaku čije su kompetencije i formalne kvalifikacije dovedene u sumnju javnom objavljenom kopijom diplome u kojoj su pogrešni naziv univerziteta koji je izdao, i imena i prezimena dekana fakulteta i rektora univerziteta.
Gradski zavod nije postupio po rešenju koje je, po zakonu konačno, obavezujuće

Piše: Rodoljub Šabić

Pre neki dan, "pretrčavajući" preko nekih tekstova i podataka o "reformskim" aktivnostima i njihovim rezultatima kod nas, setio sam se jednog starog vica.
Šala, vic, baš poprilično stari, iz vremena kad sam još bio mlad momak, a kad nam je zemlja bila socijalistička. Pa je, s obzirom na ovu drugu okolnost, vic bio "bezobrazan" odnosno "opozicioni". Neki se verovatno sećaju. Radi se o priprostom čoveku koji pita svog sina gimnazijalca: Je li mali, jesu li Marks i Engels bili doktori? A kad dobije pozitivan odgovor prokomentariše ga: Pa majku mu,

Marko Terencije Varon, veliki rimski naučnik koji je živeo u drugom i prvom veku stare ere, bio je prvi koji se za datiranje proteklih događaja koristio datumima pomračenja Sunca i Meseca. Nakon njega ova praksa je postala uobičajena kad god drugih podataka o datumu nekog događaja nije bilo, a spominjalo se neko pomračenje i astronomija je u tom smislu dala važan doprinos istorijskoj nauci. Ovaj metod utvrđivanja datuma dobio je naročiti značaj i snagu pouzdanog argumenta posebno nakon Njutnovog otkrića zakona opšte gravitacije kada je napravljen matematički model kretanja Meseca. Jer taj model je omogućio da se veoma precizno odrede momenti pomračenja i mesta iz kojih se ona vide za mnogo vekova unapred i unazad. Mi tako danas možemo da utvrdimo tačan datum sklapanja primirja u jednoj bitki između Liđana i Međana od pre dve i po hiljade godina jer je ono zaključeno u trenucima panike dve vojske zbog iznenadnog pomračenja Sunca. (bilo je to čuveno Talesovo pomračenje od 28.5.585. stare ere)

 Aj’ da pokrenem diskusiju ovde, da li nam treba nova luka, deset puta veća od sadašnje (s planiranih skoro 900 ha, približno površine Novog Beograda) ili nam je potrebniji već predložen pa potom stopiran zaštićeni rezervat prirode i plavno područje koje prima višak vode i ublažava i visinu plavnog talasa i brzinu kojom udara u beogradske obaloutvrde?

Почетна идеја ми је била да сакупим по 20 песама из 20 година, од 1977. до 1996. Не постоји ништа посебно значајно у избору година, то је лични временски прозор, тамо негде од шестог-седмог разреда до одласка у САД, ту негде док сам ишао у кафиће или око њих. Што се тиче избора музике, ситуације је управо обрнута -- ту је мало тога личног. У принципу, неке песме и ауторе (Фил Колинс, Бон Џови, Болтон, ...) нисам уврстио јер не могу да их смислим, али идеја ипак није била да поставим само оно што ми се допада, искључиво кул песме које сам слушао у мом искључиво кул (и празном) кафићу са мојим искључиво кул друштвом и девојкама, већ песме које су се слушале у пуним кафићима и које су сви знали, хтели не хтели. Сходно томе, крајњи избор је неравномеран у квалитету, има и добрих песама, а има и летњих хитића, песама које сам поново чуо после 25 година и довољно ми је за следећих 25, ...

Na Vaclavskom trgu u Pragu stoji neki čovjek i povraća. Prolazi drugi, gleda ga tužno, klimne glavom i kaže: Da samo znate kako vas razumijem...

Milan Kundera, Knjiga Smijeha i zaborava.

Zamislite tz kritičnu masu, milion, milion i po ljudi, koji jedni druge razumeju, kako ispred skupštine povraćaju! To bi bila prava stvar, to bi bilo čudo!  Ali prave stvari i čuda se više nigde ne događaju, pogotovo ne kod nas. Teško