je jedna od najgorih stvari/situacija u životu! Čekanjem čovek obesmišljava svoje postojanje, Beket je to maestralno prikazao u Čekajući Godoa. Istina je da smo bili primoravani na čekanje, onih devedesetih godina, ne ponovile se a evo ponovo se javljaju, ulaze na vrlo velika vrata, dakle, devedesetih godina kada smo ustajali u cik zore i čekali u već formiranom redu za litar mleka i kilo hleba! Bivalo je tada još mnogo kojekakvih čekanja od kojih mi se smučio život pa danas kada vidim više od tri osobe pred kasom u samousluzi, odustajem i odlazim u drugu, treću... No

Nakon 20 godina postojanja, Kanal 9 kao jedina novosadska televizija na kojoj je mogao da se čuje i glas opozicije, ali i reči kritike na račun aktuelne vlasti danas je likvidirana. Preduzeće Emisiona tehnika i veze ugasila je signal ove televizije zbog dugovanja od 2,5 miliona dinara iako su dugovanja države Kanalu 9 po pitanju neisplaćenih dugovanja na osnovu sudskih presuda višestruko veća od navedenog iznosa. Otuda,

Sa nama je već ravno dve godine. Skroman, pametan i nezahtevan: Korni nas je sasvim pripitomio i osvojio. Juče, međutim, prilikom njegovog redovnog plivanja Kornijevo beživotno telo pronašli smo utopljeno, na samom dnu njegove posude za plivanje. Iako obično pliva i do pola sata - ovaj put tokom nekih petnaestak minuta dogodilo se nešto nama i dalje neshvatljivo. Odmah pošto smo ga pronašli, bez ikakvih znakova života, oklembešene glave, beživotnih udova - pristupili smo reanimaciji: veštačkom disanju, lupkanju oklopa, okretanju s glavom nadole kako bi nekako ispustili vodu iz njegovog naduvenog tela. Nekih desetak minuta prvi put je otvorio usta, a zatim ponovo klonuo. 

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

... draga, dragi, druže stari .. nije bitno.

Igrom slučaja mi pali na pamet oni kučići sa šiškama preko očiju ponekad gde ne znamo šta im je napred, a šta nazad. Tj setio sam se i karikature gde je gospođa dovela kuče na pregled i veterinar kaže da je kuče u odličnom stanju s obzirom da je od prošlog pregleda bilo primorano da ide natraške pošto mu je na pogrešnoj strani vezan povodac.

Pa onda imaju i ona škotska goveda, poniji i lame razne, a umemo i mi, nekopitari, humans skoro, da se okitimo šiškama, što da ne, većini lepo izgledaju.

Šiške su mi, ovom prilikom, metafora, radije nego paralela, procesa gde nam do nekog trenutka ne ometaju pogled u svet, a onda, kako polako kaskamo kroz delove dotičnog one neprimetno padnu na oči - što je, samo po sebi, isto metafora, tj umetnički derivat nečega što bar nekima od nas samo pokriva bubuljice na čelu, ništa više.

Čim se otope zimski snegovi ili temperature dotičnog godišnjeg doba konačno dobiju pozitivnu temperaturnu konotaciju, vlasnici pasa se prisete dve napasti: krpelja i Popinog praseta.

Krpelji su baš kao što im kaže prosto krlje jedne, kače se na sve toplokrvno i vampirski prehranjuju. Nekada ih nije bilo toliko, bar koliko me sećanje služi, naročito kad ga potkrepi činjenica da sam u selu rasla. Zbog toga sam iz trava, travuljina, sa drveća i iz žbunja izlazila samo kad me mrak natera ili urlanje nadležne rođačke osobe zadužene da me, tokom bivanja u ruralnim uslovima, održi u jednom komadu. Buva se sećam, bile su dosadne kao buve i zbog njih su nas trebili kao primatsku mladunčad. Ali, to je druga priča. Oni krpelji...da...kačili su se na pripadnike životinjskih sorti, retko na ljude, a do vremena moje odraslosti nisam ni znala da mogu da raznose boleštine. Kladim se da je to neko zapatio pa pustio. Znam da mi ta teorija ide na račun sumnje da bolujem od teorija zavere, ali nemoguće je da su ti krpelji od pre tridesetak godina postali strava nad stravama, a da ih do tada niko nije, sem poslovično, pominjao. Da je krpelja, pa još zaraženih, toliko bilo kad sam ja odrađivala detinjstvo, teško da bih isto uspešno preživela. Za razliku od njih, krpelja, Popina prasad su od vazda bila tu i to ne samo u selima, nego i u gradovima. Zapravo svuda gde se nešto zeleni.

Šta je grad i čiji je grad? Sa pravom je Inicijativa za (ne)davimo Beograd postavila to pitanje svima u gradu, vlastonoscima i građanima i očekuje se odgovor koji bi bio od pomoći da se prvo razume o čemu se radi a onda i zaustavi ili bar zastane sa različitim formama gradogradnje i gradorušenja koje su što se tiče Brograda na putu da izmaknu kontroli. Ovde je mnogo toga što

Grad traje, troši svoje vreme, korača kroz dane i godine davno zacrtanim stazama, trpi i podnosi događaje koji mu nekada ne idu u prilog, sputavaju ga, zaustavljaju ali to koračanje se ne može prekinuti ma šta nasilnici ili oni bez razumevanja gradskog bića i koji misle da mogu sve promeniti ne gledajući započeto od nekih koje su zamenili na mestu gde se odlučuje. Ma šta oni, ti nerazumnici

... kaže Vukajlija, je najčešći vid komunikacije između dva majmuna.

Ne, nisu mi neoliberalni partizani i četnici inspiracija, samo bih rizikovao da uvredim nekoliko pametnih komentatora, nego jedan zapadni neoliberalni ekonomista, protiv drugog zapadnog neoliberalnog ekonomiste, u, recimo, neću-tako-da-se-igram kritici kineskog Made in China 2025.

Primer zapadne „šeme", iz pera velikog Michaela Hudsona

da se ne učlanim, da ne budem član sa sve članskom kartom, nisam više član ni biblioteke, ono: Uđem, sednem, poručim, pojedem, popijem a iz džepa od košulje mi viri članska karta biblioteke, drug ČLAN jebote! Daklem, mogu li ja da ostanem nestranačka ličnost, kako se to mazno odomaćilo a da sve svoje mentalnofizičke sposobnosti upotrebim da, kad god se pojavi, ispili, ugleda svetlost dana... neki predlog koji je u korist ovog napaćenoglupavog naroda, se on i otelotvori, da bude zakonima potvrđen i uređen?

Nasmejaćete se, kako ćeš, na koji način,

Zlo fašizma pobeđeno je u jednom času i taj čas zaista treba slaviti, obeležavati. 

 

Ali u Srbiji baš i nema mesta potpunom slavlju, jer tog časa nastaje nova nesreća, koja se samo krije iza one prethodne nesreće. Komunisti nisu bili antifašisti, već samo komunisti, kojima je demagogija o antifašizmu bila dobrodošla da učvrste svoju poziciju u javnosti, odnosno da izvedu društveni prevrat, što im je bio jedini cilj, u ratu i nakon njega. Za taj cilj su komunisti bili spremni na sve, u šta su pored ostalog uključeni saradnja sa fašistima, prizivanja i radosno dočekanog rata u kome strada preko milion i po žrtava samo dve decenije nakon biloškog sakaćenja srpske nacije u Prvom ratu, zatim desetina hiljada pobijenih građana po okončanju samog rata ... 

 

 

 

Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

Kraj urbanizma prošlog veka i dolazak novog, nove forme, je završena stvar i ovde je to neminovno, iznuđeno i nametnuto. U urbanij formi na izmaku je bilo pravilo da se urbanizam prilagođava građanima a ovo novo kaže suprotno, građani se udešavaju na formu urbanističkog modela. Promena takvih je bilo tokom istorije, sve do ustanovljenja demokratije koja podrazumeva aktivno i presudno ušešće

(Ovaj blog je nastao kao izraz čiste frustracije . Okačila sam ga ovde jer želim da ga što više ljudi vidi. Komentarisanje, naročito ako je glupo, nije neophodno.)

Ministre Mladene Šarčeviću,

Digitalna vas javnost ovih dana optužuje zbog nekih turbo folk stihova koji su se zatekli u školskim udžbenicima. Poželela sam da vas branim. Kud bi nam kraj bio kada bi ti stihovi bili najveći naš problem. Sve te Cece, Mace, Jece beznačajna su posledica svega onoga što

Na spoljašnjem planu Dizraeli je „tvrdi legitimista" pronalazeći jedan od prvih državničkih uzora u grofu Meternihu, kome će se približiti kada se ovaj nakon revolucije iz 1848. godine zadesi u političkom izbeglištvu u Engleskoj, vodeći sa njim duge političke razgovore. Kasnije će ga u međusobnoj korespodenciji nazivati „svojim učiteljem", nazivajući ga otvoreno u javnosti „najvećim državnikom našeg doba."

(забелешке маам ......ако сумњаш између написати или не написати, ризикуј и напиши )

шушка љуштика кукурузна из навлака кревецки  у соби спаваћој док мој Стрика полном методом расчешљава бруце сисате Стринице добрано поднапит, а ајгираст у јеб деловању, свако вече, јер Oна qrca баш волела, а Oн ние да га ние им'о.

sa neprijatnim političkim protivnikom

Staro je pravilo da nema i da nikada nije ni bilo heroja bez dostojnog suparnika. U stvari, heroja verovatno nikada ne bi ni bilo da se pre njih nisu pojavljivale raznorazne nemani i ale, koje su izazivale sudbinu, ali i heroje da im izađu na crtu. Sad, izgleda da i u politici, kao i u bajkama, junaci i aždaje na određeni način ipak neretko i idu zajedno, opravdavajući međusobno postojanje, a, opet, i hraneći javno mnjenje suprotstavljenim stavovima, na kojima svako od njih može da poentira u očima svojih birača.

Pre dve godine u Hercegovačkoj ulici u Savamali u Beogradu ljudi sa fantomkama uz pomoć bagera su porušili zgrade, neke nelegalne a neke sa urednim papirima bez naloga o rušenju koji daje nadležni inspektor ili sud i to se vuče kroz tužilaštvo i policiju bez da su otkriveni počinioci, oni sa fantomkama, vozač bagera, neki što su tom prilikom na silu oduzimali telefone prisutnim građanima. Najzad je objavljeno da je za sve kriv jedan policajac sa Savskog venca koji nije obavio tada svoju dužnost, njemu nadređeni se ne spominju. O tome je pisao Insajder i neke novine ali većina medija privržena vlasti se nije time bavila. Nije ovde namera da se po ko zna koji put ponavljaju razne priče svima znane, počevši od izjave predsednika države

Svevišnji napravi za onih šest dana nebo i zemlju i sve drugo, odmah je podelio na gore za odabrane i dole za sve ostale, nebo i zemlju, pa to ostade tako do danas. Posebno se pozabavio rajskim vrtom, naravno za one gore i vrt dobi ime Eden gde napravi Adama a prahirurškim gestom stvori Evu te oni goli i lepi hodaše okolo srećni i bezgrešni dok ne naiđe zmija koja im dade zabranjenu jabuku, oni zagrizoše i upadoše u greh, izazva ta jabuka onu želju a oni ne odoleše, bi ih onda stid tog grešnog čina te obukoše neko lišće na sebe, Svevišnji to vide i shvati da su zgrešili te ih otera iz Edena u donji svet, na zemlju među one obične. Tako Adam i Eva dođoše u drugi svet ni izdaleka prijatan i ugodan kao Eden gde behu pre grešne radnje ali uprkos kazni božijoj ne zaboraviše ono lepo te nastaviše da to čine i ponavljaju i porodiše potomstvo a usput Adam načini na zemlji repliku rajskog vrta, tu se posle živelo i trajalo vekovima.