Spaljivanje elektricnih automobila u Parizu?

Really ? Zasto ?

------------------------ 

 US, Saudis and Russia block climate report

ovo ni Dušan Mitević ne bi zaposlio

Prvi blog koji sam napisala na ovom mestu se ticao preživljavanja jednog deteta. Objavio mi ga je Cole, rekavši, da će, ukoliko ga skinu, otići odavde.
Seriju blogova koju sam sada započela, a imala nameru da radi ‘umetničkog dojma' i dopiranja do negde (možda) razvučem, ću skratiti, jer... možda mesta neće ni biti, jednim podužim tekstom, i mislim da je važno i volela bih da ga pročitate, jer postoji mogućnost da se neki životi promene sa dalekosežnim ‘posledicama'.

Leo: Nataša jesi li kući

Ja: Jesam.
Leo: Molim te, ajde da čuješ jednu super devojku. Ima mnogo dobar glas, ali treba da se spremi za festival u Finskoj za šest meseci, pa ako možeš, pls, pomozi joj.
Ja: OK. Daj joj moj tel.pa nek mi se javi.
Elem. Moje prvo upoznavanje sa gotikom, metal klasikom i svim tim pravcima, bilo je upravo kada sam upoznala Lea i ekipu fantastičnih mladih ljudi sa kojima sam sarađivala

Šta me je nateralo da, baš danas, posle dugo vremena, uđem na ovo mesto za koje sam mislio da je odavno mrtvo.

Čudnim spletom okolnosti, kao prvi, iskočio mi je blog o vežbanju i to od autora koji me je jednom prilikom banovao, verovatno iz straha od istine o svojim marketinškim aktivnostima u oblasti u kojoj ima samo lična iskustva; znanja veoma malo.

Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mladji no što smo sada izuzetno mladi. Kao mesto okupljanja mi je, po treći put, naveo sokače pored Kalenca, gde brat Steve pilota, zvanog Gibon, ima kafić. Ima i ogromno drvo sa dobrom hladovinom, i još nešto, što nisam čula jer je Duda počeo da mi kašlje u uvo kao srpski pesnik romantičar. Za kraj je prokrkljao da mu je hripanje od alergije na ambroziju, koja muči svu omladinu, a njega naročito. Mene je već na polovini tog izlaganja zabolelo rame kojim sam držala telefon, jer me gnjave peti i šesti pršljen, dok mi je uvo zbog nanete buke otkazalo poslušnost.

Vrlo je teško iskoreniti predrasude koje si o nečemu gajio dugi niz godina. Uslovljeni smo medijima, informacijama, dezinformacijama, propagandom. Često toga nismo svesni, ali onaj naš lizard brain koji nas održava u životu non stop dobacuje “nemoguće da si se prevario”. I tako provedeš život bez da se zapitaš – ima li nečeg u drugoj strani? Ćorav na jedno oko takoreći. Ujedno bivaš sve zabodeniji u sopstvene pizme, viđenja sveta kakav bi trebalo da bude i sl. Ponekad se dese stvari koje te prenu – obrti, događaji. Eventualno. Drugi

Dobrih 15-20 kg viška, u roze odevena, sa trenericom preko dupeta vezanom (kamuflaža), flašica vode po Nadi Macuri. Zajapurena kao trči, kao hoda. Nije joj dobro. Skoro kao status na fejsu "hodam, sapletem se, padnem, namestim krunu ,ustanem i nastavim". Samo što je bila malo deblja. Upadljiva roze gomila je svakodnvno trčala pored moje teretane i bilo ju je teško ne zapaziti teretane.

Prođe leto, dođe jesen, ona trči i dalje, samo obukla onu trenericu, kojom je

A onda smo se vratili mom rezultatu holtera. I trenutnoj temi: 10000 preskakanja za 24h i njenim predlozima za razne opcije kako to prevazići.

Ajde bre, malo strpljenja ... ovi penziši dosadiše bre ... ubi ih radoznalost i ’oće da znaju jel smo ih za one četiri godine poharali po zakonu ili ne ... sad će da se raziđu, žure po one tri hiljade kinti, pa da dveri otključamo i bude opet sve kako mi kažemo ...

Naša ljubimica, prijatelj, terapeut i šta sve već ne, Chiara, 1. Juna 2018 je napunila 17 godina. Ona koja je sa samo mesec i dvadeset dana kada je došla kod nas, vrlo brzo, za nedelju dana, naučila gde da vrši nuždu i bogami još dvadesetak važnih stvari, sada je starica, polugluva i poluslepa, vrlo često mokri i kaki po parketu ili tepihu ako na vreme ne stignemo da je iznesemo na terasu. Znak da joj je prigustilo je trčkaranje u krug i zvuk njenih noktića. Evo danas posle ručka koji sam joj dao, izneo sam je na terasu, vrtela se, trčkarala bar dvadeset minuta i ništa

Stvarno, da li je ideja o tome da svaki narod i narodnost na prostorima nekadašnje Jugoslavije dobiju zasebni paradržavni, ali kasnije i pravi državni prostor, sa svim odgovarajućim državotvornim obeležjima, prvi put začeta baš 29. novembra 1943. godine, na Drugom zasedanju AVNOJ-a? A, opet, možda je ova ideja i nekog novijeg datuma, ili je ipak i nešto starija. I, na kraju, možda je stvarno i bilo "dvadeset devetih novembara" i pre čuvenog "dvadeset devetog novembra".