1999. godine NATO je bombardovao rezim Slobodana Milosevica. Igrom slucaja (ili mozda ne?) taj rezim je obitavao kao integralni (iako sustinski kancerogeni) deo drzave Srbije i generalno srpskog drustva i javnosti. Nakon tuceta (nije Semir) godina u kojima su bombe iz beogradskih salona odleprsavale u sve delove bivse nam domovine, doslo se do zida za koji je Milosevicev rezim procenio da je najbolji da o njega konacno rascopa narodnu glavu...

To, da se razumemo, nije bila uopste naivna situacija. Ne samo zbog toga sto su ljudi sad ginuli i po Srbiji, nego sto je trebalo postaviti pitanje

                               Или како смањити притисак на пензиони фонд

          Задовољство ми је што могу да уступим своје блогодвориште својој драгој блогоколегиници IQIQIQ.

          Мислим да сам потонула већ неко време. Негативне вести нас засипају са свих медија, интернет портала, вебкаста и свих осталих модерних средстава комуникација. Некима од њих се придаје велики значај, неке се провуку онако лако, две раднице умрле у фабрици. Милисекундима проради нека емпатија у мени, протест, бунт, требало би нешто учинити. Захваљујем се мојој домаћици што ми је омогућила да мој милисекунд муке објавим. Скоро да сам размишљала чему. Сетила сам се оног лика недавно на протестима прошле године „ово је за тебе ћале". Није ово за мог оца, ово је да неко ако прогугла чује овиме да није сам, јер сам и ја касније сазнала да се ово зло није десило само мени и мом оцу него је стандард у овој несрећној држави где су приоритети одавно помешани.

gost autor-Emilia

Beograde volim te. 

U ovoj recenici staje ceo moj zivot kao Beogradjanke, Romkinje, nekoga ko je dosao iz najsiromasnijeg dela drustva  i socijalnog staleza.

Volim te i kada hoce da spomenik Stefanu Nemanji prebace u Marinkovu Baru,jer tamo pripada.

Volim te cak i onda kada se usude da dele Beogradjane na podobne i nepodobne, na siromasne i elitu, na Rome i Nerome.

Volim te i onda kada kazu da mi krademo i lazemo i napadamo slucajne prolaznike, volim te i kada nam govore da smo beli medvedi i da su sva prava nasa iako smo obespravljeni na milion

Fašizam , Harold Pinter i Maratonci

-најволијем сетити се нечега што је било прије 50 и више година па онда то прибележити нека нетко некада чита ( г.Б.Ћосић)

зависник сам фото записа а навуко ме наст. физике Башић у основној шк 1957 г . прегршт сам их сам шкљоцнуо- те правио (црно -беле) у шк.фото лабу ,биле су излагане на паноима у ходницима школе ,скупљао их у кутије од ципела и онда.... временом...завршавале су на тавану куће нам у сандуку са јасно обележеним подацима о садржају истих. но разлог овој причици је једна фотка али не из мог времена него генерације ми испред, садржај је то другачије сандучине, али урамљених породичних фотки ( пренета код нас у кућу кад се тамо крајем осме деценије века прошлог рушила дедина кућа са књиговезницом а никог од наследника их нису занимале ,па ја покупих и уз постојеће сандуке на тавану нам прикључих) обзиром да су ми преци (рођењем н-сађани),  припадајући грађанском сталежу, придавали пажњу тој (тада) новини обележавања трајања и кад их не буде више, те тако скоро,

Pre neki dan sam gledao film u kojem glavni junak, TV zvezda, dolazi u neko malo zabačeno mestance da obiđe grob starog dobrog prijatelja kome nije bio na sahrani i da poseti osobu koja mu je napisala dirljivo pismo. Na njegovo iznenađenje umesto devojčice koju je očekivao, zatiče staricu sa odraslom unukom, devojkom. Starica je oduševljena, ne može da vjeruje da je takva zvezda potegla dugačak put da bi je upoznala. U toplom i prijatnom razgovoru u jednom trenutku ona ga pita kakav mu je bio život izvan TV studija. Sve same sitnice, odgovara on. Na to će starica: Ne,

Želim da vas upoznam sa Miškicom kroz ovu priču, devojčicom koja ima sedam godina. Miškica je zovu od milja, jer je nasmejana, sa očima kao u srne, zubićima niskama bisera i Miškica voli da uleće u zagrljaj.

Ima najnezniju dušu.To je dete koje je gorelo u požaru u Romskom naselju na Čukarici pre par godina, i imala je opekotine koje su prekrivale 90 posto njenoga tela. Jedva je preživela i kao takva, ostavljena sama, bila je u Tiršovoj godinu dana. Po odluci Centra za socijalni rad vraćena je u porodicu, koja je se prećutno odrekla, i po odluci Centra