A bio je kul tip ... (Peščanik kakvog se najradije sećam)

Nisam nikad slusao pescanik pa bih pitao one koji jesu: da li te Cece mozda imaju hipnoticke glasove?

Virtuelni Vasilije

Dobrica Ćosić: Centralno pitanje u savremenoj istoriji srpskog naroda jeste jugoslovenstvo i Jugoslavija kao država ostvarivanog jugoslovenstva. U oba svetska rata kada se stvala i obnavljala Jugoslavija Srbi su počinili tragične greške koje će im čitav XX vek učiniti vekom najtežih istorijskih poraza.

Jugoslovenstvo u hrvatskoj politici će svagda biti uslovljeno hrvatskim državnim interesima i na kraju samo njihova mimikrija. Srpsko iluzionističko prihvatanje jugoslovenstva kao nacionalne ideologije, hrvatska i slovenačka upotreba i zloupotreba jugoslovenstva kao istorijske tranzitne ideologije neminovno su vodili međunacionalnim sukobima i propašću zajedničke države kada Evropi i vodećim silama sveta ta država nije više bila potrebna.

Srbi su najmanje znali ono što su morali najbolje da znaju. Ja ne znam da li je i kom je narodu istorija bila učiteljica života ali se bez ikakvog umnog rizika može zaključiti da su Srbi tu učiteljicu odbacili i čitavo stoleće radili protiv istorije i sebe. Po mom ubeđenju, u zabludama nesrećnija od hrvatske prednjači srpska intelektualna i politička elita od Skerlića do Slobodan Jovanovića i od Pašića do Milana Grola u prvoj polovini veka. U drugoj polovini XX veka zabludne protagoniste boljševičko-titovskog jugoslovenstva pobrojte sami a ja sebe u ovoj prilici neskromno dodajem vašem spisku.

PEŠČANIK

20.03.2001.

Dušan Bataković: Nije isključeno da se u Srbiji, SRJ ponovi neka vrsta raspleta koji je već viđen u Sovjetskom Savezu. Naime, da Koštunica bude Gorbačov, Đukanović i Đinđić da budu Ševarnadze i Jeljcin i da jednostavno delegitimišu saveznu državu pretvarajući je u jedan labav i manje-više formalan savez nezavisnih država.

PEŠČANIK

12.12.2000.

Ljubiša Ristić Mi imamo jednu paradoksalnu situaciju, imali smo jednu plebiscitarno donesenu odluku o tome da se brani zemlja i njena samostalnost i nezavisnost. Sada imamo jednu plebiscitarnu odluku da se nje  na nezavisnost i samostalnost predaju. Narod koji je danas glasao takvom većinom za one koji predaju zemlju strancima, taj isti narod je '92. godine isti taj broj glasova dao je SPS-u za njegov tada izrazito nacionalni program. I na toj plebiscitarnoj podršci i takvom programu se razvijala politika ovih deset godina.

PEŠČANIK

26.12.2000.

Bogdan Tirnanić: Televizija iza leđa, Skupština desno, suzavac sa svih strana, tako da smo se prilično nagutali suzavca u tim događajima, s tim što je grupa u kojoj sam ja bio imala svoju ambulantu koja tu večno stoji, a to je bife Ateljea 212, pa smo se povremeno povlačili u bazu i na vest da se nešto ponovo dogodilo izlazili. Kao na primer, došao je Goran Marković i rekao - Nisam verovao da ću se ogrejati na RTS-u. Jadni Saja Lukić, Saja je u sredu dobio otkaz. Otpustio ga Milanović i sutra se desilo ovo. Kažem mu - Sajo, bre, ni 24 sata nisi uspeo da budeš slavan. Sada je lako biti uspešan, treba samo pokazati da si odan novom poretku i demokratiji, a posle će biti poterbno malo i pisati. To će ići prilično teško zato što je desetogodišnja vladavina tog medijskog mraka koji su sprovodili naši - kako se zovu ta dvojica saradnika - Marković i Matić, uništila jedan deo supstance našeg novinarskog medijskog staleža.

Ljudi su gledali da prežive, gledali su da što manje rade, ako rade da to bude što neutralnije, što bleđe i tako da će za njih biti problem ono što je za svakog problem kada se vrati sa letovanja. Najteže je pisati u septembru, a još je teže pisati posle 11,12 septembara. Ja nemam nameru da menjam život. Suviše je kasno. Baviću se fudbalom, kao i obično, i pisanjem. Osim pisanja ne znam ništa drugo da radim, a osim fudbala me ništa drugo i ne interesuje.

PEŠČANIK

10.10.2000.

Vojislav Koštunica: Ja vam kažem u Nišu, gradu koji je toliko pretrpeo od NATO bombardovanja, 86-oro ljudi je ovde poginulo, poginulo je na najzverskiji način od kasetnih bombi, premda se to moglo izbeći, ali taj zločin sadašnje američke administracije Niš i cela Srbija ne sme da zaboravi, naravno. I kažem vam u Nišu, koji je to sve pretrpeo da ćemo mi biti u stanju da razgovaramo sa svetom i da vodimo jednu politiku koja će omogućiti Srbiji da njome ne vlada ni Milošević ni Klinton. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan. Jer ovo je Srbija i Srbijom treba da vladaju Srbi. Sasvim jednostavno. Ovim prostorima neće vladati tuđini, i neće vladati ovi naši tuđini kao Slobodan Milošević.

PEŠČANIK

19.09.2000.

Matija Bećković: Ako se bavite politikom, onda ste obavezni da budete optimista, a uz to ako govorite o politici, da govorite jednostavno i jasno. Međutim, niti je naša situacija takva da bi čovek mogao biti optimista, niti je naša politička pozicija tako jasna da bismo se jasno izjašnjavali. To je sve mnogo dublje i nekako sa duplim dnom. Čini mi se da bi onaj kandidat koji ne bi ništa govorio nego samo ćutao i ćutanjem više rekao. Ono što je suština svake demokratije jeste tajno glasanje i javno brojanje. Cela zapadna demokratija počiva na tom izumu. Niko ne zna ko će koga zaokružiti kad za sobom navuče zavesicu. Ono što ljudi govore pre glasanja, u toku glasanja, njih ništa ne obavezuje kada glasaju.

O tome postoji veliki broj anegdota. Jednom je u Srpskoj akademiji nauka bio kandidovan jedan od velikih državnih favorita, pa je onda sekretar Odeljenja predlažući ga kazao da je sramota što on odavno nije član Akademije i da je to najbolji poznavalac našeg ustavnog poretka i našeg državnog uređenja i pitao ostale članove šta misle o njemu. I svi su se složili da je on trebalo odavno tu da bude i da je njegov autoritet nesporan. Onda, kako je običaj u Akademiji da se uvek glasa tajno, bez obzira na to da li su to zvanični ili nezvanični izbori, podeljeni su listići a potom brojani glasovi. Ispostavilo se da za njega nije glasao niko. Ni ovaj koji ga je predložio. Mislio je da će ga valjda glasati bar jedan, pa će onda nadležnima moći da kaže da je to bio on. Ovako je cela ta cinična hipokrizija bila rašivena i obelodanjena.

PEŠČANIK

05.09.2000.

Kosta Čavoški  Kada su u pitanju izgledi opozicije, oni zaista nisu veliki, i to stranci imaju na umu. I to me zapravo i brine, jer za razliku od naših ljudi u opoziciji koji pored analitičkog procenjivanja kojim se i ja služim, imaju i vrlo izraženu veru koja počiva i na veri u čuda, koju ja nemam, pa otuda ipak bodra srca i sa velikom nadom izlaze na ove izbore, ma koliko ona ne bila bog zna kako utemeljena u činjenicama. Stranci toga, naravno, nemaju nego hladno prosuđuju i videli smo izveštaj međunarodne krizne grupe koja je vrlo ugledna i po pravilu dobro predviđa. Stranci zaključuju da će Milošević verovatno ostati na vlasti. Šta to znači? To znači da im njegov ostanak na vlasti čak i odgovara. I to je ono što je najgore. Ukoliko bi stranci u ovom času bili protiv Miloševića, oni bi ga mogli likvidirati ne samo izborima nego i na druge načine, da ih ne pominjem, to će se naši slušaoci lako dosetiti, to bi bio znak da žele dobro ovom narodu i da ne nameravaju da ovu zemlju dalje fragmentizuju. Ukoliko imaju nameru da eventualno u bliskoj budućnosti i formalno otcepe Crnu Goru i formalno otcepe Kosovo i Metohiju, sada su oni faktički otcepljeni, a da eventualno promene status Sandžaka i ne daj bože Vojvodine, onda bi im upravo Milošević na vlasti odgovarao. To što s jedne strane teraju opoziciju da izađe na izbore, a s druge strane sami predviđaju da opozicija nema velike izglede - to je vrlo zabrinjavajuće. To samo znači da ovoj zemlji i ovom narodu ne žele nikakvo dobro. Ja sam to, naravno, govorio.

PEŠČANIK

29.08.2000.

Matija Bećković: Neko je već kazao da je tolika sila pokrenuta, tolika krv prosuta samo zbog slova A, da bi Kosovo postalo Kosova. Na zaslugama toga slova zasniva se tuđa država i druga vera, na imanju jedne hrišćanske crkve. To slovo je razlog što se ruši i zatire sve što je jedan hrišćanski narod na Kosovu podigao da bi se Kosovo proglasilo golom ledinom bez svetinje i dalo onome ko tamo nije podigao ništa. Bivši episkop raško-prizrenski, a sadašnji patrijarh srpski, opojao je ove godine ostatke svoje pastve na Kosovu, zajedno sa sadašnjim raspetim episkopom Artemijem i ranjenim episkopom Atanasijem, ranjenikom koji još previja i teši ranjenike po Kosovu. Nema te crkve na svetu, ni takvih crkvenih velikodostojnika, koji svojim rukama sahranjuju svoje vernike, novomučenike, kao što je to činio mitropolit crnogorski u naše vreme, spuštajući svojim rukama u kosovsku kosturnicu.

I na kraju da spomenem da su i svi pobijeni na pravdi Boga u NATO kasapljenju Srbije zaslužili da budu sahranjeni na jednom mestu, na spomen groblju koje bi stalo uz ono na Zejtinliku, uz ono u Bizerti, uz ono u Parizu, uz ono u Osnabriku, uz ono u Kragujevcu, uz ono u Kraljevu. Ako zaborave ljudi, neka pamti zemlja.

PEŠČANIK

11.04.2000.

Kosta Čavoški: Presudan trenutak koji je promenio, bitno promenio položaj predsednika Slobodana Miloševića je onaj dan tokom rata na Kosovu i Metohiji kada su stranci podigli optužnicu protiv njega i nekoliko njegovih doglavnika.

Dok je ranije bilo ljudi u ovoj zemlji koji su verovali da nama stranci dobro žele, posle toga ta vera, ja se nadam, kod svih je izbijena iz glave, jer optuživanjem Slobodana Miloševića praktično je njemu uskraćena mogućnost bilo kakvog izbora.

Naime, uzmite recimo da sada neki opozicioni vođa ode kod Miloševića i kaže mu – znate, gospodine predsedniče, bilo bi dobro i za vas, a i za ovaj narod da vi odstupite i da date ostavku. Kako on na to može pristati kad odmah zna da ti isti stranci od te iste opozicije zahtevaju da čim ta opozicija dođe na vlast izruče Miloševića Haškom tribunalu. Drugim rečima, tim podizanjem optužnice njemu je jasno stavljeno do znanja da je on ili na vlasti ili u grobu ili u najboljem slučaju u Hagu.

Dakle, on nema nikakvog izbora i otuda je uzaludno očekivati da on može na bilo koji način, pa čak i posle nekakvih izbora odstupiti sa vlasti. On će se za tu vlast držati ne samo zubima, nego i krvavim rukama. I mi smo sad već mogli da primetimo poslednjih meseci da su počeli da nestaju, odnosno da budu ubijani ljudi iz drugog ešalona, a možda će uskoro i iz prvog. Otuda, ukoliko i bude u dogledno vreme bilo kakvih izbora sasvim je izvesno da se na takvim izborima krađa može očekivati, jer kad je neko spreman da ubija, on postupa krajnje humano ukoliko falsifikuje rezultate izbora.

Slobodan Milošević ili je sve ili je ništavilo, dakle, ide u prah i pepeo. Za razliku od njega ovi ostali koji su u SPS-u, sem naravno nekolicine na samom vrhu, ipak imaju neku mogućnost izbora. Oni, doduše, mogu ostati i bez vlasti i bez koristi, ali će ostati u životu, a to je zapravo velika stvar. I onog trenutka kada oni shvate da im druženje, odnosno ta veza sa Slobodanom Miloševićem može doneti samo nekakvu veliku pogibeljnu štetu, oni će ga zapravo ostaviti na cedilu, tako da te priče da u SPS-u ima nekakvih dobrih ljudi nisu sasvim tačne.

Ali priče da u SPS-u ipak ima razboritih ljudi koji vode računa pre svega o sebi, a manje o Slobodanu Miloševiću su sasvim tačne. Dakle, na tu kartu se eventualno može igrati ukoliko se računa s tim da će i u SPS-u prevladati struja koja naprosto hoće da preživi i zbog sebe i zbog svoje dece i potomaka.

Slobodan Milošević ima jednu čudnu, da ne kažem nastranu osobinu i sposobnost, da jedan problem rešava tako što stvara nove, još teže probleme. To mu je ušlo u naviku, možda je to i deo njegove prirode i od toga, nažalost, nema leka. Dakle, ja se bojim da ovo ne samo da je strašno, nego da može biti i gore, tako da se može očekivati jedan rasplet koji bi unekoliko bio i krvav, jedino što verujem da to ne bi dugo trajalo.

Prema tome, ja ne verujem da bi moglo doći do takvog sukoba koji bi bio za veliki broj ljudi pogibeljan, nego bi nešto moglo biti poput majskog prevrata. Majski prevrat je karakterističan po tome što su zaverenici nastojali da svako u tome učestvuje. To se isto desilo i prilikom ubistva Julija Cezara. Julije Cezar je ubijen sa 26 udaraca mačem i nožem da se prosto ne bi znalo ko je pravi osvetnik, nego da svi podele krivicu. U tome je taj majski prevrat istovetan ubistvu Julija Cezara.

Opozicija vodi jednu taktiku koja je dvoguba, a po mom sudu potpuno besmislena. S jedne strane se navodno suprotstavlja Miloševiću, a s druge strane traži podršku od stranaca koji su nas do juče bombardovali i ubijali, verujući da je njima stalo da Milošević ode. Ja u ovo sumnjam, jer ukoliko recimo Amerikanci hoće da nastave fragmentizovanje Jugoslavije, onda upravo im odgovara da Milošević i dalje ostane na vlasti, jer je to jedini izgovor na koji se oni mogu pozvati ako misle da nastave dalje fragmentizovanje Jugoslavije.

Dakle, ako neko veruje da oni nama žele dobro on je u velikoj zabludi. Ja mislim da stranci više koriste opoziciju da umekšaju Miloševića, a ne da tu opoziciju istinski podrže. A s druge strane, odlaženje na noge Madlen Olbrajt i drugim američkim glavarima je krajnje kompromitantno, jer narod to ne može da shvati, kako ti ljudi nama mogu želeti, kad oni zapravo i nisu tokom ovog rata koji smo mi na svojoj glavi doživeli, nisu nastojali samo da likvidiraju Miloševića, iako su to naravno mogli, nego su nas kao narod uništavali. Dakle, oni nama ne žele dobro kao narodu, a ne jednom ili drugom našem vlastodršcu.

Otuda bi opozicija trebalo da se liši te iluzije da neko na zapadu hoće nju da pomogne, naprotiv. Treba da prekine sve veze i primanje novca i da s druge strane sve svoje snage usmeri na stvaranje potpuno razdvojenog fronta u odnosu na Miloševića. Dakle, s jedne strane mora biti Milošević, s druge strane opozicija, a između ničija zemlja. I onda tako opozicija može očekivati da će narod iznova steći veru da ta opozicija nešto može da uradi.

Ja se bojim da ova opozicija takva kakva je, sa tih nekoliko vođa koji su duboko zagazili u tu Miloševićevu močvaru korupcije i izopačenosti, da se s njima ne može daleko odmaći. Kad je u pitanju običan čovek, dakle, koji ne želi nešto veliko, a koji se zapravo i ne rukovodi nekom istinskom slavom koja je u politici jedino prava vrednost, nego tako svojom dobrobiti, onda se može dopustiti i njemu oprostiti da bude oprezan, dakle, malo hrabar.

Međutim, ako hoće čovek da uđe u veliki svet politike, ako hoće da bude neprestano u prvom redu, on mora rizikovati. Dakle, on ne sme kad dođe do rata pobeći u inostranstvo, to je prva stvar, jer ako njegovi birači ostaju u zemlji, oni bi možda i pobegli, ali ne mogu kao on, nemaju para, on mora deliti njihovu sudbinu.

PEŠČANIK

14.03.2000.

Vladeta Janković: Postaju sve agresivniji, sve opakiji, ja mislim da ih je vrlo zabrinulo to što je opozicija našla kakvo-takvo zajedničko stanovište. Mogu mnogi gunđati, kao što gunđaju u poslednje vreme i zanovetaju, ne znam, što nešto ne preduzimaju, dokle će da pričaju. Ja stvar zaista ne vidim tako i sasvim iskreno mislim da sve što se dešava do sad valja. Bilo bi vrlo pogrešno preuraniti, jer mi smo u jednom vrlo teškom položaju. To je kao kad čovek ima jedan metak u puški i to treba dobro proceniti trenutak i dobro nanišaniti, jer ako ga ispalimo uludo teško ćemo dobiti novu šansu. I dok opozicija drži zajednički front, to je vrlo teško za režim i zato režim zauzima ovako radikalan i agresivan stav. Drugi razlog što to čine je očevidno velika nemaština. Meni se čini da oni nemaju prosto novaca više ni za najelementarnije stvari. Recimo, prosvetare bi trebalo da bude lako, relativno lako zadovoljiti, ali oni to ne čine, ne samo zato što se boje da ne naprave presedan, nego zato što nemaju. I ja mislim da je to počelo da se para po svim šavovima, presušila obnova, opozicija deluje ozbiljno prvi put posle vrlo dugog vremena, spoljni pritisak ne da se smanjuje, nego je sve gori, tako da u celini gledano, to je ono što me najviše brine, Milošević će u skladu sa svojom dokazanom praksom morati da nađe krizu brže-bolje, a da bi je našao živa zgoda je ovo što se dešava na jugu Srbije. To je očevidno da je ta zona namerno upuštena, da je tu jedan vakuum napravljen i da eventualno razgovrevanje krize dole, odgovara izgleda i Miloševiću, odgovara i Amerikancima i uopšte međunarodnoj zajednici takozvanoj.

PEŠČANIK

07.03.2000.

Bogdan Tirnanić: Ja imam potpuno razumevanje za emotivnu situaciju gospodina Miloševića. Gde će da ide? Gde će on da ode? Šta će on da radi? Gde? Jedino mesto gde bi mogao udobno da živi je Ševeningen. Kako se zove to nešto pored Haga, neki zatvor? Ja sam pre mnogo godina u Telegrafu predlagao da se Miloševiću mora garantovati da će nakon što ode sa vlasti moći da živi u onom delu Požarevca koji sam odabere. Znate da u Požarevcu postoji i zatvor. Znači, ne u zatvoru nego gde on hoće. I čitava situacija i odnos opozicionih partnera prema njemu i sve to dovodi da on nema izlaz, ne zna gde će. I u tom smislu je neko sad skoro rekao ponovo – daj da vidimo da se čoveku obezbedi penzija i tako dalje ... To je dosta razumno, pritiskanje na to da će njega suditi, besiti na Terazijama ili proterivati u Hag ili Požarevac, njega dovodi u situaciju da on ne može da mrdne i on ide na bank, znate. I upravo je možda to njega izazvalo što se on ponovo vratio iz hiberniranih na ovom kongresu, održavši taj pregnantan govor u kojem kaže – ljudi, vidite vi, ja ne znam gde ću, ja sam tu gde sam, a vi sad razmislite. Naravno, o tome niko ne razmišlja.

PEŠČANIK

22.02.2000.

Aleksandar Tijanić: Pa, znate šta, sve zavisi sa kojeg nivoa idu odluke o napadu na mene. Dakle, ako je to najviši nivo biće, hajde da kažem, jako teško za mene, ako su to radili miševi, sa nižeg nivoa nezadovoljni mojim pisanjem i tako dalje, to će se završtii nerešeno. Dakle, probaće da se čitava stvar prosto zabašuri, bilo je i prošlo je. Problem je da vas ovakve kampanje isturaju kao metu svakakvim ljudima, a kontrolisani mediji i neki političari su vešti u tome da onda pripišu to crnogorskoj mafiji ili internacionalnim bandama i tako dalje. Reći meni da sam američki špijun i saradnik ili da sam znao za ovo, to nije bezobrazluk, to je idiotizam, jer svako ko je pročitao dva moja teksta zna šta mislim o Amerikancima, zna da sam sa porodicom jedva preživeo bombu u kineskoj ambasadi kao i svi stanovnici Enjuba, jer su nam sa te strane svi stanovi bili srušeni, ali bukvalno srušeni, dakle, prozori, ne stakla, nego ragastovi, sva drvenarija je pala po nama i tako dalje. To je zaista idiotizam i prosto ne mogu da dozvolim da se to tako priča.

PEŠČANIK

15.02.2000.

Đorđe Vukadinović: Kada se kaže državni udar prva asocijacija su tenkovi na ulicama, borna kola, barikade i krv. Ovde je to malo u simboličkom i prenosnom smislu ali ne manje ozbiljnom, odnosno ako pogledamo institucionalno, onda se zbilja može govoriti i o nekoj vrsti svakako parlamentarnog udara a s obzirom na stanje institucija u Srbiji i stepen koncentracije sa elementima uzurpacije vlasti u rukama republičke vlade, onda se može govoriti i čak o nekoj formi državnog udara. Dakle, moramo podsetiti da je javnost dosta inertno podlegla samoimenovanju, bolje reći samoidentifikaciji ovih vladajućih političkih aktera tako da se polazi od toga da na političkoj sceni postoje neki endemski i reformisti i demokrate i šta god oni učine to je reformski, to je doprinos reformama i doprinos demokratiji kao što postoje neke endemske nedemokrate ili autoritarci. Ne, konkretni postupci nas čine demokratama, reformistima, ili autoritarcima ili diktatorima. I rekao bih da u konkretnim postupcima, kada analiziramo ove vlasti, ima nažalost mnogo toga. To jeste pomalo misterija zašto se samo premijer Đinđić povodi za time, odnosno za argumentima i stavovima ovih radikala, unutar svoje stranke, odnosno naročito unutar ovih mlađih koalicionih partnera, i tu bi se već možda mogli tražiti neki psihološki razlozi ili neki drugi, jedna sklonost ka političkom hazarderstvu.

PEŠČANIK

28.05.2002.

Dušan Kovačević: Pomenuli ste jednu reč koja je meni verovatno najbliža kao osećanje, a to je reč umor. Pričam manje-više o mojoj generaciji, o nekim starijim ljudima. Skoro tokom celog života mi smo stalno nešto čekali i postojali su neki periodi u našim životima koji su bili određeni bukvalno činjenicama da su naš ceo život obeležila dva velika diktatora. Jedan je bio Josip Broz Tito i drugi je bio Slobodan Milošević. Mi smo stalno očekivali kraj jednog ili kraj drugog da bismo počeli nešto trećeg.

Sada imamo svi osećaj da smo u nekom malo bezvazdušnom prostoru i tako kao onaj cepelin, gde bude duvalo tu će nas i nositi. Vi ste nemoćni, jednostavno, znate da morate da sarađujete, mnoge stvari vam se ne sviđaju, mnoge stvari znate da su iznuđene, ne biste u njima da učestvujete. Ja stvarno ne želim nikoga da hapsim, ne želim nikoga nikome da isporučujem, želim kao 99% građana u ovoj zemlji da živimo od svoga rada.

Naravno, sada počinje ona večita priča da posle 10 plus 50 godina to ne može biti za godinu dana, evo uskoro će biti dve godine. Neko za to ima još uvek razumevanja, neko više nema. Najtragičnije u celoj ovoj priči jeste to što oni koji su ovoj zemlji najpotrebniji imaju prava da nemaju razumevanja, a to su mladi ljudi. Svakim danom samo Beograd napušta na stotine mladih ljudi a u istom tom trenutku ovih dana je objavljeno da preko 60% populacije u Srbiji nije završilo srednju školu i to je nešto što se već graniči sa naučnom fantastikom.

PEŠČANIK

21.05.2002.

Kosta Čavoški: Mnogo je bila veća usamljenost dok smo bili disidenti. Tada je vladao savršeni strah. Skoro da je bilo nemoguće naći veći broj potpisa za najbenigniju peticiji. Vesna Pešić je napravila jedan vrlo lep rad koji mislim da još nije objavila a to je velika šteta, u kojem je analizirala sve te peticije i pokazala da je manje-više ista socijalna i intelektualna grupa potpisivala te peticije. Ono što nas je onda ujedinjavalo bila je protivnost ondašnjem komunističkom totalitarnom režimu i u tom pogledu mi smo bili svi istovetni. Nacionalno pitanje se tada još nije otvorilo i kada smo pravili Demokratsku stranku, sećam se na prvim sastancima da sam ja predlagao, a podržavao me u tome Gojko Đogo, to je bilo krajem 1989. godine, naslućivao se raspad Jugoslavije, da treba u naše programske osnove uvesti stav da ukoliko recimo Hrvatska hoće da se otcepi, ona ne može sa sobom povući one zemlje i pokrajine koje imaju većinsko srpsko stanovništvo. Vrlo dobro se sećam da su tada recimo pokojni Inić ili Vlada Gligorov koji se sada nalazi u inostranstvu, bili protiv toga, ali njihovo protivljenje je imalo za objašnjenje da to nije aktuelno, da do toga neće doći. Nije se moglo naslutiti da su oni protiv toga zato što su protiv same srpske stvari. Kada je u pitanju Inić, to je naravno čudno, a kada je u pitanju Vlada Gligorov, to je potpuno razumljivo jer je on poreklom Makedonac, njegov otac je Kiro Gligorov. Dakle, već se tada moglo naslutiti da će po tim savovima zapravo da se razlomi neka jedinstvena grupa.

Ja sam jedan od retkih disidenata koji nije bio marksista. Ja sam bio liberal, recimo kada sam protiv Zakona o lustraciji, ja sam protiv njega zbog toga što on predstavlja svojevrsnu čistku. Dakle, to je jedno liberalno stanovište. Mi možemo govoriti o tome da je s moralnog i političkog stanovišta neophodno da neki ljudi budu uklonjeni iz javnog života ali o tome treba da odluče birači, oni treba da ih uklone tako što im neće pokloniti poverenje a ne da to činimo zakonom. U protivnom, to bi značilo da je narod nezreo. Danas smo zahtevali da se ustavni sud oglasi i da proglasi ovaj zakon o saradnji naše države sa Haškim sudom neustavnim. Niko ne izručuje svoje građane i to, naravno, oni rade pod velikim pritiskom tvrdeći da to rade zarad dobra ovog naroda.

Svetlana Lukić:  Da li je po vašem mišljenju Vlajko Stojiljković časno postupio, da li je on častan čovek?
 
Kosta Čavoški: Ono što me je fasciniralo u tom činu jeste otkriće koje mi do tada nije padalo na um. Naime, ja sam shvatio na njegovom primeru da ljudski karakter nije nešto što je dato nego i zadato i da čovek do poslednjeg trenutka, do poslednjeg daha svog života, zapravo može taj karakter da izgrađuje a da ga i unekoliko menja. Činjenica da je Vlajko Stojiljković bio čovek koji nije baš bio na najboljem glasu, i da nije bilo ovog poslednjeg čina predstava o njemu bi bila znatno drugačija. On je, međutim, izvršavajući samoubistvo i pokazujući da je to poslednji i savršen čin slobode kojim je on raspolagao, na neki način preoblikovao svoj karakter. I kao što poslednji čin u životu može da baci senku na sve ono što je bilo unazad, tako može da baci i svetlost. I on je zaista bacio jarku svetlost na ceo svoj život i mislim da će on sigurno biti zapamćen po tom činu, znatno drugačije osvetliti njegovu ličnost nego što bi to inače bilo da tog poslednjeg čina nije bilo. On je pokazao da je slobodan čovek.
 
Svetlana Lukić:  Da li vi stvarno mislite da je Radovan Karadžić takav heroj kako ga vi predstavljate?
 
Kosta Čavoški: Karadžić ima jednu retku osobinu na koju se vrlo teško nailazi. Posmatrao sam mnoge ljude koji su bili na vlasti. Sećam se kako je pokojni Stambolić, bog da mu dušu prosti, održao svoj poslednji govor na Osmom plenumu kada je već bio smenjen. To je bilo bedno. On nije bio u stanju da održi neki veliki govor, da snažno zalupi vrata, da ih izbaci iz ragastova i da ih otera sve tamo gde im je mesto i da pokaže da nema ništa s njima nego je tako održao jedan smušen, bedan govor koji nije bio ni zapamćen nego je utisak ostao u meni, ja ne znam ni šta je on zapravo govorio. Radovan Karadžić je jedan od retkih ljudi koji je, kako je to Makijaveli govorio, umeo da odoleva nesklonoj fortuni.

23.04.2002.

Slobodan Antonić: Moram da navedem jedan, po meni karakterističan primer te anestezije javnosti kada je u pitanju zakon - to je ono što se desilo prošle nedelje. Naime, elementarna stvar u parlamentarnom životu jeste da 20 poslanika može da postavi pitanje poverenja vladi. Član 20 koji kaže da se u stavu jedan sednica Narodne skupštine na kojoj se raspravlja o poverenju vladi ili pojedinom njenom članu održava najranije po isteku roka od tri dana a najkasnije 15 dana posle dana podnošenja predloga za izglasavanje nepoverenja. Mi smo prošle nedelje imali tipičan slučaj kršenja ovog poslovnika. Uopšte nije važno što su to u pitanju radikali, juče su bili radikali sutra može biti bilo ko drugi. Druga stvar koja je takođe suštinski važna je reakcija naše javnosti. Ne samo da su skupštinski izveštači o tome izvestili uzgred nego do danas nemate nijedan jedini komentar koji ukazuje na ovako elementarno kršenje demokratskog načela.

Moram da budem malo zloban i da kažem - kada se prošle godine desilo  prebijanje onih učesnika gej parade, niste mogli da otvorite novine a da vam ne iskoče komentari povodom toga. Naravno da je to bilo strašno i naravno da to nije smelo da se radi, ali ovo je, po svojim zlokobnim posledicama, mnogo gora stvar. Dakle, svako ko se poziva na to odjednom je nekakav legalista. Legalizam je nešto što je već poprimilo pežorativne tonove.

Đorđe Vukadinović: Međunarodnu naklonost koju je zadobio premijer Đinđić i ova ekipa oko njega - uzgred, dodao bih, vrlo problematična po reformskim i demokratskim aršinima, vrlo problematična ekipa, a postali su oslonac reformi i favorit zapada ili Amerike u Srbiji, zbog tog čina izručenja - oni pokušavaju da tu svoju prednost još više kapitalizuju stalno dovodeći DSS i Koštunicu pred svršen čin i pokazujući kako su oni zapravo taj kočničar saradnje i sa Hagom i sa zapadom.

S druge strane, Vojislav Koštunica i DSS i svojom odgovornošću a i ovom, rekao bih, veštom igrom protivnika kada su istisnuti sa pozicije ljubimaca i favorita zapada onda prigrlili ono što imaju, što im je preostalo - podršku srpskog javnog mnjenja - i niko normalan na njihovom mestu ne bi se odrekao toga jer je to pored te nesrećne vojne službe jedini adut, jedina poluga moći koju imaju. Dakle, oni onda neke stvari koje bi možda i bili spremni da učine u nekoj drugoj konstelaciji ne čine jer računaju da im to ionako neće omogućiti da se eventualno izvade pred tim svetom a rizikuju da izgube ovu podršku i popularnost koju inače imaju. Stvar se radikalizuje, eskalira a pri tome niti narod, niti ta međunarodna zajednica kojoj je u krajnjoj liniji ipak u interesu pre svega stabilnost u ovom regionu ne dobijaju nego, naprotiv, gube.

19.03.2002.

Kosta Čavoški: 28. februara započeo je još jedan lov na najvredniju srpsku glavu, glavu dr Radovana Karadžića. Usledio je helikopterski desant do zuba naoružanih pripadnika SFOR-a. Oni su provaljivali u tuđe kuće, mesnu školu, pa čak i pravoslavnu crkvu koristeći eksploziv, specijalne puške, motornu testeru i teške čekiće. Decu od osam godina uzimali su za taoce. To, naravno, mogu samo silnici i razbojnici. U nadi da dr Radovana Karadžića dok je poštenih i časnih ljudi oko njega niko i nikada neće uhapsiti, a da se ni on sam, ako se i nađe neki Branković, neće živ predati, treba objasniti zašto ga njegovi progonitelji s toliko upornosti traže. Zato što je on već uveliko ušao u mit i legendu i svaki novi neuspeh Atlantskog pakta da ga uhvati tu legendu samo pojačava i učvršćuje. To je imao na umu i narodni guslar kada ga je kao jedinog od živih Srba uveo u narodnu pesmu. Možemo slobodno reći da je dr Radovan Karadžić tokom verskog i građanskog rata postupao viteški.

Gojko Đogo: Haška optužnica neće biti promenjena zato što je taj sud instrument jedne politike koja još uvek batinom prevaspitava srpske svinje, kako su nas protagonisti te politike čitavu deceniju oslovljavali i predstavljali svetu. Veliki ne lažu a mali se ne peru, ne zato što se boje istine, nego zato što se boje da ne naljute one što im šargarepu daju. Takvo je naše stanje, ukratko, na današnji dne.

Momo Kapor: Hoću da kažem da bi SAD morale da se zamisle kada šalju svojih 300 rendžera u Republiku Srpsku. Kako bi to izgledalo da 300 Hercegovaca juri Buč Kasidija na Rio Grande, na granici s Meksikom? Ili hvata Viva Zapatu? To je stvar osuđena na propast od prvog trenutka. Mnogo mladih ljudi u ovoj zemlji nosi majice Radovana Karadžića, lepi njegove postere, a najpogrešnija američka investicija u istoriji SAD bilo je hvatanje i ubistvo Če Gevare jer je Če Gevara danas prisutan u sobama petnaestogodišnjaka kao poster a da uopšte ne znaju zbog čega se on borio, šta je bio i kako je ubijen. Oni samo znaju da su ga ubili Amerikanci. Mi prisustvujemo jednom istorijskom periodu kada se jedan naš sunarodnik, prijatelj, pesnik, psihijatar, pretvara u mit koji će biti veći od Če Gevare.

05.03.2002.

Đorđe Vukadinović: Paradoks koji se vezuje za Vojislava Koštunicu jeste da je on verovatno trenutno najnapadaniji i već mesecima najnapadaniji političar u ovoj zemlji i istovremeno najomiljeniji političar. On jeste i dalje najpopularniji političar u Srbiji ali njegova popularnost ipak opada i sada je, rekao bih, u nekim razumnim granicama ali pitanje je šta je tendencija. Tendencija bi mogla da bude i dalje spuštanje te podrške. Mislim da je dosta toga u njegovim potezima, odnosno potezima njegove stranke doprinelo tom spuštanju nivoa njegove popularnosti.

Pre svega ne razumem šta je zapravo u ovom trenutku ključna opcija Demokratske stranke Srbije, odnosno Vojislava Koštunice. Jasno je da su oni nezadovoljni udelom učešća u vlasti u Republici Srbiji i moram reći da to njihovo nezadovoljstvo ima osnova. Oni su doista kao stranka koja je najjača stranka praktično marginalizovani u većem delu centara političke moći u Srbiji, naročito finansijskih centara.

PEŠČANIK  02.10.2001.

Bogdan Tirnanić Osim toga, pošto je to jedina šansa za tu vrstu posla koju mi je neko ponudio, moj je interes da oborim svoj rekord koji sam postavio u Dnevnom telgrafu, dok nas prethodna vlada Mirka Marjanovića nije zabranila i neke od nas poslala na Novo groblje, koji iznosi oko 700 i nešto dana svakodnevnog pisanja. Ovog puta idemo na 900.

Ja sam previše star da bih stalno vodio jednu te istu bitku. Stanislav Ježi Lec ima jedan aforizam koji glasi: "Mislio sam da visoko držim zastavu, u stvari sam držao motku za veš a mangupi su menjali krpe". Dragan Hadži- Antić, Mirko Marjanović, Dragan Tomić – odgovaraće pred zakonom. Ukoliko ih zakon ne osudi, nema nekih razloga da im se ne pruži još jedna šansa.

Konačno, ta se šansa već pruža mnogima, da ne pominjem samo svoje prijatelje kao što su Bogoljub, Janičija Karić. Znate, našim medijskim kućama danas kao demokrate upravljaju ljudi koji su 5. oktobra objavili tekstove u kojima tvrde da je odvratna CIA finansirala odvratne otporaše koji su srušili divnog Slobodana Miloševića. Ako je to vaš moral, onda ćemo ovako. Ja želim da budem u ovom trenutku šampion političke nekorektnosti.

PEŠČANIK  23.10.2001.

Dušan Kovačević: Na ovim prostorima, kao što vam je poznato, u toku proteklih ratova ubijeno je ili nestalo oko 200.000 ljudi. Znači mnogi egzekutori koji su to radili kao ručni rad ostaće nekažnjeni. Taj problem Haškog suda je zapravo jedan od mnoštva problema neuređenosti države Srbije i ono što je trebalo da se uradi 6. oktobra 2000. godine i što nije urađeno sad se nama fino polako vraća.

Kao kada imate siledžiju u kući pa ga ne prijavite nego pustite da vas maltretira. E, onda kad to ne uradite na vreme, onda ga prijavite kada vas ubije, ako imate mogućnosti da mrtvi odete. Prema tome, cela ta priča je zapravo samo jedan segment nesređenosti kompletne države. Šta to znači? To znači, ono što mene privatno vređa kao građanina, neću da kažem samo kao Srbina, da živimo u zemlji koja ne postoji. Mi smo još uvek nešto u nečemu što ja ne znam šta je. Bivša Jugoslavija, ex-Jugoslavija, će da bude, će da ne bude, gatamo, vračamo, može da bidne, ne mora da znači.

PEŠČANIK  13.11.2001.

Slobodan Antonić: Glavni problem zemalja u tranziciji je kriminal. I zapravo kad pogledate zemlje koje su uspele u tranziciji, poput recimo Češke ili Mađarske i zemlje koje nisu uspele u tranziciji, poput recimo Rusije, vi možete da vidite da je kod ovih prvih taj organizovani kriminal mnogo manji, dok je kod ovih drugih zapravo ono što se kaže – mafija ima državu, ne da u državi postoji mafija.

E, sad kad je Srbija u pitanju, nama najveći problem je zapravo samo Miloševićevo nasleđe gde je kriminal bio ne samo jedna od glavnih privrednih grana, nego da je bilo zapravo sastavni deo sistema vlasti.

Kad je nova politička elita došla na vlast oni su odmah upali u te strukture gde je ponašanje već unapred određeno. Znači, ako je neko nekome plaćao da bi mogao da uvozi ili izvozi neku robu, robu koja inače donosi po nekoliko desetina miliona maraka mesečnog prihoda, onda će on naravno pokušati da nađe novu osobu koju će platiti. I sad, vi ste imali u avgustu mesecu jednu vrlo simptomtičnu izjavu ministra policije koji je rekao da mafija traži novog kuma u političkoj eliti, u političkoj vlasti.

PEŠČANIK  20.11.2001.

Slobodan Antonić: Evo, navešću vam nekoliko stvari samo koje su se desile zadnjih dana, a koje danas su potpuno zaboravljene. Jedan ministar se tukao sa poslanicima, jedan poslanik bio je u Solunu, a onda je tvrdio da je glasao u Beogradu. A onda je na kraju predsednik vlade pretio poslanicima jedne poslaničke grupe da će ukoliko postave pitanje odgovornosti njegove vlade oni biti izbačeni iz parlamenta.

Đorđe Vukadinović: Po prvi put se praktično DS, odnosno ova struja oko republičke vlade i premijera Đinđića našla u defanzivi, našli su se u jednoj neugodnoj poziciji, sa vrlo ozbiljnim sumnjama da je tu bilo nekih manipulacija i mahinacija oko tog glasanja. I ja mislim da su oni ovom radikalizacijom zapravo pokušali i očigledno uspeli da zapravo skrenu pažnju javnosti sa te teme, da prebace znači to na principijelni plan odnosa u DOS-u i DSS-ovske opstrukcije reformskih predloga i zakona vlade.

Nije loše što su to pokrenule DS i republička vlada, ali mislim da je problematično i sporno to što je to pitanje pokrenuto u trenutku kada su oni otprilike uhvaćeni sa prstom u pekmezu, odnosno kada se izgleda ispostavilo, i skandalozno je što još uvek nije sad raščišćeno šta se tu dogodilo, da je znači poslanik Novaković zapravo glasao, a nije glasao ili obrnuto.

PEŠČANIK  11.12.2001.

Bogdan Tirnanić: Ova garnitura ljudi koji su na vlasti su svoju istorijsku misiju završili 5. oktobra, samo što oni nažalost misle da njihova istorijska misija tog dana tek počinje. Tako da mene ne izbuđuje ovaj interregmum života koji nam se ponovo događa, jer znam da mi je to prirodno, samo to ne znači da su ti ljudi koji su sad na vlasti oslobođeni svake odgovornosti… Prethodnih 10 godina vi ste mogli tačno da ih upoznate i niste mogli od njih da očekujete ništa drugo nego što oni i sada čine. Niste valjda očekivali da će Voja Koštunica sada da kaže – ma, jebeš Ustav, daj mi da sredimo... Ili da Đinđić kaže – ljudi, nemojte, to nije po zakonu. Ja mislim mnogo bolje o Voji Koštunici nego o Zoranu Đinđiću, ali kad bi me pitali da se opredelim između Voje Koštunice i Đinđića ja bih se opredelio za Đinđića.