Knjiga je prijatelj

Ne volim ruske klasike. Dosadni su. I povrh svega neiskreni. Ako tome dodamo da spadaju u obaveznu lektiru, nekako mi odbojnost postane jos jaca. Oprostite gospodo ruski klasici, ali jedan Goran ne ceni vase tekstove…

Andric mi je plitak. Mislim, kapa dole, covek je Nobelovac, ko sam ja da mu sudim? Ali, pisao je za narod, za raju. Svima razumljivim stilom, svima bliske teme. Nije mi to pitko. Volim Znakove pored puta, jer je to u sustini pravi Ivo, to su njegova iskrena razmisljanja, iz srca…ono sto nije mogao da smesti u neka druga dela, razbacane misli…sustina njegovog bica. Tu je Andric veliki, ostalo je lako stivo…

Na Koelja necu trositi previse reci. Jeftina psihologija, ista prica na sto nacina. Alhemicar je bio dobar…sve dok nisam procitao sledecu…pa sledecu…procitao sam sve, i imam prava da mi se ne svidja. Tresh. Samo tako…

Zasto ovo pisem? Ne znam, valjda zato sto me cesto ljudi pitaju za preporuku neke dobre knjige. Najezim se iskreno. Pa to je kao da udjes u poslasticarnicu i trazis neki kolac, nije vazno kakav. Onda izaberite onu sa najlepsim koricama, i resen problem. Svako ima svoj stil, svako ima svoj ukus. Moj je cudan, priznajem, i zato tesko nadjem nesto za sebe. Bezim od izvikanih naslova, bezim od pisaca za mase…volim cudne, izopacene umove, volim da udjem u njihov svet i pokusam da ga sagledam. Volim da citam izmedju redova, da dozvolim da slova uticu na moje misli. To je kao droga…

Sad ocekujete naslove, necu vam ih dati. Pronadjite sami nesto za sebe. Potrudite se malo. Kao sto ovde pronalazite blogere koji vam se svidjaju…isto je to. Ljudi zaboravljaju znacaj dobre knjige, simboliku drzanja iste u rukama…bez svetla monitora, bez uticaja multimedije. Jedna knjiga i dva coveka- pisac i vi. Carobno je to iskustvo, nezamenjivo…mozda je vreme da probate…


(tu bi kontinjud)