Srpski tronožac

U nizu simbola raskalašnosti srpske prestonice, jedan od vodećih svakako jeste toranj na Avali, odnosno, njegova ponovna izgradnja. Izgradnja tornja ne može se drugačije protumačiti nego potrebom da Beograd dobije svoj falusoidni simbol. Svakako da nisam stručan da to bolje objasnim sa stanovišta psihologije i psihijatrije, ali definitivno je tu u pitanju isto ono što se objašnjava zašto još nedozreli dečaci vole gitaru, oružje i sl. Jednostavno potreban im je simbol svoje muškosti. Tako i Beogradu. Treba mu nešto da štrči, nešto za šta će da se „uhvati“, treba mu nešto da pokaže da je sazreo, da nije više evropska provincija. A ipak to i dalje jeste. I biće dokle god gaji palanački duh, koji je u ponajbolje u svojoj knjizi „Gustav“ opisao David Albahari.

Pristalice te betonske skalamerije imaju gomilu razloga zašto treba opet podići toranj na Avali. Neki su možda i prihvatljivi, međutim, ono što nije prihvatljivo je cena koju treba platiti za nešto što je u tehnici TV emitovanja prevaziđeno. A cena je 8,5 miliona evra! Koje većinski (6 miliona) ulaže Vlada Republike Srbije, odnosno daje moje pare. S kojim pravom! Taj toranj ne treba nikom i kako telekomunikacijski značaj nema, ostaje samo turistička vrednost, koja i dok je toranj postojao nije bila značajna. Ako je neko želeo toranj sam je trebao da finansira, a ne da vadi iz mog džepa!

Na samoj Avali mnogo je važniji, lepši, i na boljem mestu Spomenik Neznanom junaku. To jeste pravi simbol, i to jeste nešto što vredi. Ne nekakva betonska čuda od 200 metara. Al’ šta ćeš kad volimo da budemo kao budući upravljač tornja, nesmenjiljivi Aleksandar Tijanić, kurčeviti. Da i mi imao čime da vitlamo, on na plakatu maljem, a mi tornjem na Avali.

Tek su posebno iritantni oni tornjići koji se dodeljuju, maleni simboli velikoga poduhvata. Kao to je nešto. Biće to lep ukras u vitrini nekog uspešnog privrednika koji je dao tuđe pare za naš toranj, pa se onda hvali kako on daje za društveno dobro. A tek emisija „Avalski toranj“, fuj! Bleda kopija tuđih programa. Prava je sreća što je (čini mi se bar) nema više na programu. Ne mogu a da ne primetim kako pojedinci iz Beograda smatraju da je toranj nešto od opšteg značaja. Ne shvataju da većinu ljudi mnogo više brine kako preživeti, nego da li će kad ulaze ili izlaze iz Beograda videti ponos prestonice. Briga njih, a briga i mene. Sutradan kad sve bude gotovo i na vrhu bude „fancy“ restoran, većina ionako neće imati novca tamo ni kafu da popije.

Zanimljivo je da je i Srpska pravoslavna crkva podržala izgradnju tornja,što i ne čudi, s obzirom da naši crkveni velikodostojnici retko donose normalne odluke, recimo da podrže neku sigurnu kuću, pomognu bolnice i sl. Mnogo bolje podržavati gluposti kao što su toranj na Avali ili, još bolje, klinika „Ostrog“ Milovana Bojića. Samo u zemlji Srbiji crkva, po pravilu konzervativna ustanova, osveštava kliniku koju je otvorio član ultra levice, koji je pak (sic!) nazvao kliniku po manastiru! E, to nema nigde. Još su činodejstvovali patrijarh i mitropolit crnogorsko – primorski Amfilohije. Divota. Istu „kombinaciju“ JUL-a i crkve imamo i kod episkopa Mileševskog, Filareta, koji kad je pao Milošević, nije mogao iz sobe da izađe danima. Posle je, jadničak, hteo da ispod lipe održi opelo svom patronu, kad, dušmani nedadoše, osta duša raba našego Slobodana neopevana, te tako i danas njegov duh nesmireni neda mira narodu Serbskom. Opevaj ga oče Filarete što pre, pocrkaćemo!

No, odaljih se od teme. Da se vratim na toranj. Do skora, moram da priznam, nisam znao za još jedan vredan aspekat arhitektonskog poduhvata na najbližoj planini Beogradu. Trokraka osnova tornja je u stvari simboliše srpski tronožac! Znači još i tad je bilo patriota! Tronožac, no kako. Tako se ide u budućnost, sa tronošcima, kosovskim bojem, Rusijom, „jedenjem korijenja“, guslama, čakširama, šajkačom. Doduše i zlatnom kašikom, mada je u zadnjih 600 godina, u nešto ređoj upotrebi.