Elita s juga (ili s Mercedesa)

Čovek se prosto iznenadi kad sretne čoveka koji radi svoj posao i ne upliće se u život i džepove drugih. Naravno, takvi su milom ili silom na margini. Takve naš čovek  sa juga i iz provincije uopšte, ne želi da mu budu elita. Naš čovek želi elitu onakvu kakav je i on – malograđansku, palanačku. Elitu koja će mu uvek pričati samo ono što želi da čuje, koja mu neće zamerati. Takvoj eliti sve se prašta – i krađe i laži, i podmetanja. I nepismenost i nestručnost. A kako i da im ne bude oprošteno. Pa zar oni ne zovu svakog brate, druže, prijatelju, zar nisu uvek nasmejani i zar ne ukazuju uvek od koga preti opasnost. Naravno, opasnost preti od normalnih, kojih je malo, ali su, što ih je manje, opasniji. Budući površan, naš čovek to jednostavno prihvati. Taktika „drž'te lopova“ ovde funkcioniše perfektno, do imbecilnosti. I tako nevini stradaju, i beže. Što dalje iz svojih sredina, ako mogu i imaju snage, ako ne ostaje im samoizolacija. A pokvareni i naivni ostaju, jedni su elita, drugi dobrovoljne sluge. Povremeno iz druge kategorije izdvajaju se oni koji shvate - jedni pobegnu na neki način, drugi postaju lokalna elita. Ali bez zavaravanja, put do elite nije lak. Treba dugo služiti pa polako od onog koga bratime, prijateljuju ili zovu drugom, postati onaj koji se drugima obraća na takav način, zatim treba steći ili bar druge ubediti u neki svoj imetak, tu već nije bitno da li ja stvaran, lažan ili nemoralan bitno je „da se vidi“. Treba deformisati svoje lice u lažni osmeh koji je „stalno dostupan“ i navići sebe da je govoriti istinu najveća mana i greh koje možete da napraviti ka svojem pohodu u vrh društva. Kad sve uradite kako treba, postajete deo elite. Doduše, prestajete biti čovek, no koga je to još briga, čak ni vi sami to ne primećujete, nasuprot, počinjete da smatrate da oni koji nisu usvojili vaš obrazac ne valjaju.

Naravno, pitanje „ko nam je elita?“ u manjim sredinama je samo uočljivije, problem je opšti. Obrazac se uvek preuzima od starijeg brata. Sve što se dešava sa provincijskom elitom dešava se i sa srpskom elitom. Morala nema, sve je samo ružno kliberenje jednih drugima, pozdravljanje, tapšanje po ramenu. A sad nam je još i opšte pomirenje na delu. Nije bitno da li si kriminalac, naučnik, umetnik, bitno je da voliš Srbiju i srpsko Kosovo, koje opet postaje simbol zloupotrebe naše politike. Sad opet sve može, a na delu je zavet ćutanja. Zaboga, nije u redu i nije kulturno i politički korektno reći za nekog da je ukrao, ne daj bože ubio nekog, budimo civilizovani! A civilizacija na takav način je kraj civilizacije i početak varvarizma od kojeg Srbija pokušava da pobegne već više od dva veka. Na žalost niko to ne primećuje, a i kako bi? Ko će običnom narodu koji jedva preživaljava da skrene pažnju na to. Javni servis? Kako da ne! Tamo se sve radi, samo ne svoj posao, koji bi morao da bude konstantno OBRAZOVANЈE i OPISMENЈAVANЈE naroda, a ne domaći serijski program plitkog humora i iživljavanja na govornici Narodne skupštine.

U promene ne verujem. Ne bar dok se ne promeni vodeća elita. Onda će i sadašnja elita „s juga“ (čitaj: provincije u Srbiji uopšte) to brzo pokušati da precrta. Što neuspešnije to precrtavanje bude, to će značiti veći kvalitet glavnog obrasca. Onog momenta kad precrtavanje više ne bude bilo moguće, već bude moguće samo gašenje postojećih a formiranje novih, normalnih elita u sredinama van centra tada možemo opet imati nadu. Do tad možemo pokušavati da nešto promenimo i trpeti poraze ili se skloniti, jer ipak je sada ono vreme u kojem „pametni ćute, budale  progovore, a fukara se bogati“, kako je pisao Andrić.

A u međuvremenu, pripadnici sadašnjeg „krema“ Srbije nek me ne zovu ni brate, ni druže ni prijatelju. Ni južnjački „bratiću“ ni beogradski „batice“. Imam i braću, i drugove i prijatelje, hvala lepo, oni bi mi bili samo višak.

U bespućima juga Srbije

16.12.2008. godine