Bio jednom jedan...

Bio jednom jedan covek.Setao je gradom,u starom izlizanom mantilu.Sesir na glavi kao sto su nekada srpski gospodicici nosili po Beogradu,onom Beogradu u kome se dami ljubila ruka a susedu davao blag naklon pri pozdravu.Nove generacije ne znaju za taj grad.Ipak,nije to bilo tako davno.Mozda vec u proslom veku.Sad je neki novi vek ima cifru vise pa mora da ne lici na onaj prosli.I tako je taj gospodin setao.U njegovoj pametnoj glavi vrzmala se lista namirnica koje mora nabaviti.Dzep prazan,svega nekoliko sitnih novcanica.Dva jaja,pola hleba,pasteta.Bice dovoljno.Treba izdrzati do kraja meseca.A pitanje hoce li penzija biti prvog illi ce je opet cekati do dvadeset prvog.G-dje Djune vise nema.Umrla je ne tako davno.Ostao je sam,ne bas sam deca su mu negde u Americi,skupa je karta,otisao bi,dosli bi,dani prolaze,valjda ce doci i ti bolji dani pa ce sakupiti za kartu.Nada se,ima pravo jos na nadu.Drhtavom rukom otkljucava vrata,ulazi u stan,mirise na njegovu Djunu,da li to njegov mozak i dalje mirise njene vanilice ili se u stanu zaista zadrzao taj miris,cesto ih je pravila...

Pali televizor,crno bela slika,i boja se pokvarila,na svakom kanalu neko prica o nekoj politici,prazna prica,nekad se nervirao sad vise nece da se nervira.Crna Gora priznala nezavisnost Kosova,srusile se kuce na Cuburi,ekonomska kriza hara svetom,sve neke lose vesti.Gasi televizor.

Gleda crn ekran.Odjednom,pojavljuje se slika.Njegov zivot.Jedno selo u srcu Sumadije.Sedi sa dedom pod starom visnjom.Nezne oci njegove majke.Grdnja kad je pocepao nove cipele igrajuci futbal u skolskom dvoristu.Rat.Metak koji je i dalje u njegovoj ruci.Orden.Beograd.Djuna.Ljubav 55 godina.Deca.Prvo,Marija pa Andrija.Sofer koji ga vozi i odvozi do ministarstva.Posao,putovanja,mnogi vikendi daleko od Djune i dece.Marijino prvo dete.Unucica miljenica Danica.Setnje po Kalemegdanu.Jedan lep,ispunjen zivot.

Jedna kriza,druga,treca...deca odlaze sto dalje iz ove zemlje,novac se topi,penzija smanjuje.Djuna i on se ne zale iako mesa odavno nema u kuci.Stari prijatelji se osuli,neki umrli,neki ne vide vise interes.Takvih je najvise.I taj covek misli kako nikad nije isao interesom a ispada da su skoro svi oko njega kroz interes razmisljali.Jer kad je bio neko i nesto,svi su ga voleli i svi su zeleli da popiju kafu ili da pojedu rucak sa njim,a cim je funkcija prestala,niko nece ni kafu ni rucak.Kao da se kafa promenila ili je krompir dobio neku drugu boju.A i kad bi pozeleo da poprica sa nekim taj neko bi morao hitno da izadje na neki sastanak,ali javice se cim se vrati...a kao da se nikada ne vrati.I tako je gospodin ostao bez prijatelja.Ionako je znao da je Djuna njegov najbolji prijatelj,ali od kako je i Djuna otisla,stan je postao prevelik,dan suvise dug,zivoti suvise dosadan.Jedino je uporan advokat,onaj sto stalno zvoni na ovo pokvareno zvono,kao ljubazan je i kao zeli da se druzi ,al zna gospodin i zasto zeli da se druzi...nije on u pitanju,naravno,stan,ovaj veliki stan na Vracaru,kome cena ne pada,vec samo moze da raste.Ne otvara on vrata vise nikome.

Odjednom,dodir.Vidi malu saku.Danica.Stoji pored njega,gleda ga svojim krupnim ocima.Smeje se bez glasa.Koliko je deda voli.Topla mu je ta detinja ruka,ususkao se u fotelju,gleda u Danicu,kao da je zaboravio da ona vise nije dete,ali jeste,eto je ,nema ni pet godina a stoji.Cuje njen detinji glas,peva,ona njemu peva pesmu kojom ju je on uspavljivao...a na grani ko da nesto bruji,to su mali sicani slavuji...tiho noci moje drago spava...tezak kapak polako se zatvara.

U stanu broj pet u jednoj ulici na Vracaru umro je bivsi ministar spoljnih poslova bivse Jugoslavije.Advokat Rajic koji je morao da provali u stan,jer mu gospodin nije odgovarao na njegove uporne pozive,pronasao ga je u fotelji u dnevnoj sobi.Imao je osmeh na licu,bilo je poslednje sto je izjavio advokat.