jer u snu zaspati donosi buđenje u nekom drugom životu (г. С. Павић)
прижељкивао сам одвајкада медитацију на врелу испупчене воде што би чинило неоноар приче узбудљивим и атрактивним за умишљај читаоца, али ми се то не остварује ,нити ће, замагљујући ми перцепцију бинокуларног указа сиве свакидашњице,неминовности на коју сам осуђен.
с'тога све чешће сам дилемичан да ли да се определим разговору са окружењем, тој радикалној трансформацији нас самих, а то значи размишљати, осећати и живети луцидно, реалистично и конкретно, никако само емотивно и великодушно, него анализирајући тренутну ситуацију, а имајући притом адуте за акцију. питање је само путева којима акција треба да буде артикулисана ,но никако подложна осипању, нестална и променљива.па све ми то опет онда заличи на тривију свакидашњице и шта друго него у доконим сатима да се предам писању јер оно не тражи оштроумност. добро, известан ниво интелигенције, образовања и знања не може се пренебрегнути за такво делање, али то је прилично спор посао који ми највећма пасује јер лаганицом-пензионерски изразе своје свести стављам у форму приче чија се линеарна путања претвара у цикличан ток - кружење мотива у венцу мешања казивања тако да се готов текст (к'о и Ešer-ов цртеж)
може посматрати увек другим очима као умишљена вожња бродом са два дијаметрално спојена прамца, амотамо, уз наглашен труд да све то није пропраћено изливима испразне скрибоманије.
У том послу често се упитам како изгледа мој читалац и како звучи његов коментар прочитаног да ли приговара нечему или му је естетска релевантност критеријум (пр)оцењивања текста,да ли ме препоручује знанцима.штури коментари испод мојих блогопостова веома ретко о томе говоре но како ми је блогочиталаца временом све више уображавам да сам списатељ за сутрашњицу,што и није тако лоше, а то с'тога је умеће ми да оквири једне приче нису никада јасни и оштро подељени од наслова првих редака и облика који осамостаљује, па је она упућена у систем упућивања у друге текстове, друге реченице, она је чвор у мрежи, што ствара мамљивост тематске ширине тјст нагони читаоца ка даљем читању, што само може да нас оплемени и на моменат склони од сивила дневних збивања у окружењу јер течна, једноставна и резонантна реченица, заводљива снолика атмосфера, лепеза необичних карактера и занимљивих прича су оно што нам увек гарантује јединствено читалачко искуство. додуше, да ли блоговска и фејс активност није, у већој или мањој мери, реалан и временски значајан део наших живота јер познато је од искона да магија приповедања je израстала из обичних догађања и призора свакодневнице градeћи слојевито и богато разгранато прозно ткиво пружајући уједно читаоцу својеврсни кључ за разумевање ових, понекад тајанством недорека прожетих приповести jer нема другог упоришта од оног које нуди сећање. наиме, прича се не догађа у самом наративу, она се дешава у нама, те је стога идентификацијски процес кудикамо интензивнији.
искрено, преферирем разглобљену причу која под велом неке измаглице као да нема почетка и ретко се завршава на крају, јер ме попут изобличених сенки на зиду задиви пре него бих и стигао да схватим шта се дешава у њој. она за мене оживљава оно што ми подсвешћу указује (а ја то дословце записао ) но читалац у ово не мора да поверује, јер и писац ових редова почиње сумњати, обзиром да се или ништа није догодило, или ми се све причинило због пусте жеље дорека никад скрајнуте старе антиномије.... веровати-неверовати.