Занимљива је књига "Лоши/зли Самарићани, мит о слободној трговини и тајна историја капитализма" Ха-Јун Чанга. Ових дана сам је прочитао поново и па сам у размиљањима о њој имао неке периферне асоцијације које бих поделио са онима са вишком слободног времена. За потребе овог писања није битна основна теза ове књиге, иначе веома интересантна, да је свака држава у једном тренутку свог напретка била веома заштитнички настројена према свом привредном простору, да субвенције нису зло саме по себи осим у мантри слободне трговине која се намеће онима који још нису развијени. У једном тренутку се поставља зашто се та идеологија слободне трговине намеће "онима који долазе за нама"? Да ли је у питању љубомора или завера или је једноставно у питању идеолошко тумачење настало у другом контексту од оног који је био некад?
У том смислу је и коментарисано да је најтеже променити мишљења управо оних који своје мишљење не заснивају на чињеницама већ на уверењу да је "исправно". Тад је поменута и анегдота кад су Кејнса оптужили за недоследност а он је одговорио "Кад се чињенице промене ја променим мишљење".
Оно што је у мени побудила ова анегдота је питање које су се то чињенице промениле па је оно што чини садашњу владајућу већину променило своје мишљење? С друге стране сасвим је легитимна и теза да нико ту своје мишљење није ни променио тј да у срцу таме и даље постоји уверење да смо "ми" најбољи, најпаметнији, да све у принципу припада нама, само се после суочења са зидом дошло до мало пристојнијег и примеренијег понашања. Али само према јачем, према оном ко може да налупа шамаре а такво понашање није ни пристојно ни примерено већ улизичко и кукавичко.
Тј чињенице су исте, ставови су непромењени. Сенсеи, добродошао кући, види шта смо отели за тебе.