С обзиром на оправдане разлоге за увеђење забране пушења у јавним просторијама и почетак практиковања алко-тестова пре уласка у поједине важне државне институције, чини се да није нереално очекивати да психо-тестовима убудуће буде проверавано ментално здравље свих који улазе у установе од значаја за државу. При том треба имати у виду да многе од њих у свом саставу немају службу физичке заштите запослених, а да број психички нестабилних људи никада није био већи него данас.
Није непознато да су новинари и уредници, као креатори садржаја штампаних и електронских медија, међу оним категоријама јавних делатника чија је безбедност најугроженија. Многи то тумаче запажањем да они брже од осталих постају "лепак" за људе уверене како ће лекове за своје душевне проблеме пронаћи ако се константно обраћању јавности путем медија, па уредник који је обавезан (и колико-толико плаћен) да ограничава такве мегаломанске навике и покушаје, у очима оних који су се намерили на медије и људе запослене у њима, врло брзо постаје непријатељ број један.
Многи штампани медији, који имају и своја онлајн издања, настоје да овакву агресију и друге врсте притисака на уреднике, умање увођењем могућности да грађани јавно, на интернету прокоментаришу сваку пласирану вест. Испоставило се да је то згодан вентил да се сав јед који љути скрибомани хронично носе у себи, излије негде где неће представљати опасност по физичку безбедност и психу чланова редакције.
Међутим, шта је са оним медијима који овакву могућност, из техничких разлога, немају? Њихови уредници ће, по свему судећи, и даље морати да рачунају на потенцијалну опасност од случајних (или очекиваних) сусрета са својим прогонитељима. Многи од њих, без икаквих проблема улазе где год им је воља и кад год то пожеле, седају за туђе писаће столове где нешто, као, раде на туђим компјутерима, ометају запослене, а неретко бивају примани и тамо где неко "обичнији" тешко може да крочи.
Како им то полази за руком? Врло једноставно: познато је да људи са оваквим поремећајима у комуникацији, умеју да буду врло гласни и непријатни ако им се у нечему не удовољи и тај поремећај своје личности у многим приликама користе за уцене. Они који им посвећују пажњу, израчунали су да им је једноставније да издвоје пола сата дневно како би саслушали бесмислени монолог, климали главом у знак подршке свом пслихички нестабилном посетиоцу, добровољно се предајући менталној тортури, него да их посаветују да оду негде где би, можда, могли да буду продуктивни. После их међусобно оговарају и полушапатом се питају да ли ће се неко усудити да предложи психотерапију, пре него што их човек-стеница ментално докрајчи.
За неке уреднике би се могло рећи да су у том погледу смелији од осталих, али како у својим напорима да се ослободе "лепка за стенице" не наилазе на поршку своје радне околине, и даље ће морати да деле судбину боксерских врећа, истакнутих "на извол'те" за све које ко зна из ког разлога, "дрпи живац" - како би то сликовито објаснили данашњи тинејџери.