... ili - dodole Vs. HAARP
Gost-autor: petargli
Догађај од пре неких десетак година ...
Шта студираш? Одговарам ... Нисам ни знао да то може да се студира у Србији, па шта ће то нама? Размишљам шта да кажем ... У задњи час се сетих да генерализација можда упали ... Знате, сви ми имамо корист од науке ... Покушавам са неким једноставним примерима и видим да не успевам ... Нека је са срећом дечко требаће ти! ... да срећа ...
Врло често прочитам неки чланак на српским сајтовима о новим научним достигнућима. Знам да кажу да је радозналост убила мачку, па ипак кликнем на коментаре. Ваљда испитујем тачност ове пословице, која узгред има и другу конотацију...
Колико год ме читање коментара забавља из прва, толико ме разочара на крају. Кога не би забављале многобројне теорије завера или они наметљивци који 'експлицитно' тврде да су научници једне незналице, које ето само лупетају и залуђују већ добрано слуђени народ, што је опет нека врста завере, зар не? Врло површно би било да се ови коментари разматрају као неки репрезентативни узорак, јер познато је да има доста егзибициониста, комедијаша, лоших ђака (што би рекао Ћирковић) и осталих који користе Интернет као могућност да изразе своје (какво год) мишљење - и то је у реду. То смо већ апсолвирали ових дана на блогу. Ипак оно што забрињава је да су врло ретки коментари који питају, па макар то било и оно тривијално, али врло битно питање - какву корист ми имамо од овог научног достигнућа? Можда би се повела нека сувисла дискусија, неко преобратио ... пусте жеље ... Некако се чини да је маса оних који науку посматрају као потенцијалног непријатеља који вреба из мрака. Зазиру од ње.
Него да баталим Интернет. Сличне реакције су и у животу. И поред тога што су људи у директном контакту генерално љубазни, хоће да саслушају, не залепе ти олако етикету незналице, чак те ни не оптуже да залуђујеш народ око себе, ипак пре поверују у неку теорију завере, поготово ако Америма могу да пришију улогу негативца, него у објашњење потковано научним сазнањима. Такви аргументи их не интересују јер највероватније траже превише времена за размишљање у које људи нажалост неће да инвестирају или га једноставно немају. Најсвежији пример је био током поплава где је кроз медије HAARP пропагиран као главни кривац за природну непогоду, неки су покушавали да заштите HAARP од линча, али изгледа нису успели. Наиме, HAARP је званично угашен (или се планира његово гашење, како год). Колико је била погубна ова сулуда медијска кампања може да сведочи да неколико месеци после поплава наши научници, Ћирковић, Шуваков и Тошковић се убише објашњавајући да HAARP нема ништа са поплавама. Напоменуо бих и већ сад антологијски случај када је за поплаве окривљен и лично Он. Боже опрости! Све ово наводи на забринутост и неретко се неоправдано запитам да ли на овим просторима постоји консезнус међу људима да наука ради за њихову добробит, а не штету?
Један од одговора, који (признајем!) ништа револуционарно не открива, је да проблем нису они, јер људи, иначе склони манипулацији, су врло радознали и разумни, побринуће се за себе. Вратиће се на прави пут. Уопште не сумњам у то. Проблем су неки од њих, тј. они појединци који брину о науци а самим тим и о образовању у Србији. Они држе таму.
Ево једног од примера из историје који илуструје како изгледа кад се држава Србија одлучи да издигне науку на један виши ниво. Наиме, Милутин Миланковић је после доктората радио у бечкој грађевинској фирми где га је затекло писмо из Београда у коме је обавештен да је изабран за ванредног професора Универзитета у Београду, и где је требало да предаје три предмета: примењену математику, небеску механику и теоријску физику. Куриозитет је да Миланковић није слушао курсеве из небеске механике и теоријске физике на студијама, па је морао да спрема предавања учећи. Срећом Миланковић се није уплашио, већ је прихватио позив и у наредним годинама оставио неизбрисив траг у светској науци на који смо неизмерно поносни.
Поставља се питање да ли наши факултети примењују ову праксу? Колики је број наших младих научника који су се вратили из иностранства добивши притом место ванредног професор и могућност да предају неке нове предмете? Притом, не смем ни да помислим шта би се десило да им је уместо ванредног понуђено место редовног професора (нормално ако кандидат задовољава критеријуме). Сценарио у коме неки наш факултет ангажује младог и перспективног, или још боље, реномираног научника странца са дозволом да предаје студентима мастер и докторских студија на енглеском, може само да вас насмеје својом наивношћу. Добро де, престаћу ... али да не буде да нисам рекао, ти stranger-i су ајкуле, навикао их систем од малена, које знају како да узму лову од индустрије и приватних фондова, инвестирајући тако у своја истраживања. ... а да ли је могуће да конкурс за било коју факултетску позицију (доцент, ванредни и редовни професор) буде интернационалан па нека најбољи од пријављених кандидата победи? Радозналост је убила мачку, упозорио сам вас.
Утисак је да они који треба да негују науку и брину о њеном развитку не маре превише за њу. Бирократска инерција отаљава посао за њих па добијамо привид да се нешто дешава и то у таквом правцу да је по шангајској листи Универзитет у Београду једини из наше земље који је уопште рангиран и то између 301 и 400 места - што је иначе поражавајуће. Да ли би београдски универзитет био на овој листи да није математике и физике које су као дисциплине рангиране између 151-200 места?
Чувари науке, за почетак одговорите себи на оно тривијално питање, да ли има користи од науке, чисто да се подсетите, а онда одбаците сујету, заврните рукаве и практично покажите да има.