S.

Са мамурлуком у систему, све што сам успео да је питам било је: „Шта оно би синоћ?" Требало је да пристојно наздравимо за њен нови, тешко стечени посао. А онда ми је саопштила да је Ј. само рекао да су ме пукле емоције. Је л' она то хоће да каже да сам ја плакао пред њеним вереником? Како се бре тога не сећам? Па допешачио сам до куће. И то од пелинковца? Добро, од једне флаше. Ово ми је први пут. На тренутак сам се безразложно забринуо над губитком памћења. Нисам се испалио. Помињао сам „плавушу" и то је то. Ваљда сам и причао мало. 

И ко је уопште пустио Масима. То је последње чега се сећам. А како ми каже, онда су кренули и Џибони и Нина. Народњаци су закон. Хеботе, прошло је бре девет месеци. Који ми је...? То се питао и Ј. кад је видео њу да се сморила због мене. Због бола који ја носим. Па није се ваљда толико видело. Да, јесте. И Ј. би се сморио, него је он остао трезан поред нас двоје, па га држало у винкли. Лепо сам му нудио да му купим две дволитре. 

Знаш, „плавуша" је за мене Онај. О ком се маштало и који се прижељкивао у пубертету. Онај који собом носи личност која је прављена за мене. Довољан да ме прати, довољан да ме држи усидреног. Он има плаву проседу косу и неке чудне очи. И увек препланулу кожу. Његов поглед у себи носи невиност, а опет, прљав је кад треба. Он је племенит. И бистар. А мирис... мој.

И ти викенди са испадањем из времена и простора. Уз вино, чоколаду, Арво Перта и свеће. И та масажа, када сам науљеним длановима гутао сваки милиметар његовог тела. Уљем од наранџе, по његовом избору. И спавање када ме сопствено окретање пробуди, да би ме вратило у положај да могу да га загрлим.

И то вођење љубави. Шетњом по парку. Вођење љубави, седењем поред воде и блејањем у одсјаје. Спремањем ручка. Вођење љубави док упијамо наш мали благослов. Вођење љубави док живимо дом.

Знаш, он је веровао да га је немогуће волети. Да је љубав њему недозвољена. И кад се то веровање распршило, он је заплакао. Чудно је како потпуне ситнице могу да расплачу човека. Као што је воља да се позајми мајица, спакована за пут, како би се заменила она ознојена од спавања.Знам, ни мени не би било јасно шта је ту за сузе, да нисам видео назаустављиве над спознањем да је у овом свету могуће да ти неко буде посвећен. Да брине о теби.

И знаш, он није могао против начина на који је формиран. Он је растао у окружењу у коме је он био нелегалан. У друштву које га је приморало на лаж. Да би постојао. „Знаш, не могу све одједном."- рекао ми је. „И да се ослободим у глави, и да се ослободим у окружењу, и да ти се препустим, и да..." Знам да не можеш.

И ставио ме је на последње место у свом животу. У страху од своје околине. Под притиском ширег окружења. Сви су други били увек пречи, како би предупредио њихову сумњу. Ни њу не би издржао. Камоли некакву примедбу, оптужбу, прекор. Избећи правдање по сваку цену. И знао сам да то не могу дуго да издржим.

Могао сам само да гледам како наш однос пуца. Покушавао сам да пре-поставим ствари у његовим мислима. На сваки покушај би само тврдио како сам ја превише авангардан и да он то тако не може да постави у својој глави. Не може се против онога што је страх градио у човеку више од 30 година. Могао сам само да гледам како ми окружење уништава оно суштинско у мом животу. Људи који ме ни не познају.

И ето, девет месеци после... Три од кључних ствари у мом животу, мени су одузете. И чему сав мој рад на себи? Чему моја аутентичност? И све моје способности? И сва знања и разумевања? Све је то обесмишљено.

Знам да треба стамено, стабилно, зрело и смирено поднети живот. И знам да је бесмислено препустити себе јефтиној меланхолији и написати нешто као...

Испоручити лепоту свету. То је једино што ми је преостало од онога чему ме је Бог наменио. Посветити себе уметности. И другима.

Љубав поново? Моје је сад да ту и тамо уграбим по неко лепо вече проведено са ко зна ким. Да уграбим још по неки добар секс. Да остављам иза себе људе за мрвицу бољима него што сам их нашао. Да волим? Наравно, онолико колико волим сваког ко ми поклони лепе доживљаје. Или онолико колико волим свако дело Божије. Схваташ, знам, да је мени остала љубав према људима. И поред тога што сам остао без прилике да радим на свом животу. Како се такмичити са притиском окружења. Знаш да је оно што је утиснуто у нас страхом, само реткима доступно да мало исправе.

...јер знам да кад затекнеш себе хомосексуалним у хомофобном окружењу, то је крст који ти је дат да носиш. Стиснеш зубе и лагано.

Али ћу ипак написати ону уметничку патетику која још једина контрахује мој кардио мишић:

Знаш, све што ми је остало је стварањем макар мало померити ово окружење, да неки клинац после мене има за мрвицу веће шансе да буде срећан.