Biciklom oko sveta -- parče Srbije i Republike Srpske

Braća i sestre po ludilu

12. novembar

- Samo se vi zezajte, a kad ja budem okačio fotke i statistiku o tome
koliko puta ste stali da nešto uslikate, koliko puta da piškite, a
koliko da proćaskate sa usputnim prolaznicima, raskrikanću vas pred
celom biciklističkom javnosti, a i šire - 'zapretio' nam je
Zoran-legionar više puta tokom protekla dva dana.

Ali nismo previše hajali, ni nas dvoje a ni Mališa, koji se savršeno
uklopio s nama, posebno s Brajanom s kojim deli sličan smisao za
neorganizovanost i nehaj, udružen sa rasipanjem osmeha svuda i svakome
bez ikakvog povoda.

A i Legionar se zapravo uklopio, zavoleo nas je od prvog zajedničkog
kilometra tamo negde ispred Bariča, samo nije nam to odmah priznao.
Tek uveče, kad smo se opraštali u Donjim Crljanima, otkrio nam je da
je pelcovan našim ludilom i da će sutra da se vrati po nas kako bismo
zajedno pedalali još petnaestak kilometara. Pa je zapucao preko
Vlašića, zemljanim putem, po mraku.

A mi ostadosmo da se grejemo uz rakijicu, mezeteći Vladetine kobaje.
Došli neki lokalci da nas gledaju i pozvali nas u kladionicu - mesto
No1 za izlaske u ovom selu - ali samo je Mališa otišao da ih pohodi. I
naravno, vratio se sa još rakije, ovog puta kruškovače.

On bio pijan, a ja pomislila da nas kredu lopovi, jer smo Brajan i ja
već uveliko hrkali kada se naš mlađani drugar vratio iz lokalne
kladionice, pa se spetljao preko bicikala a i bočisu s rakijom je
umalo izgubio. Potom je malo lajao na pun mesec, ali smo ubrzo svi
pozaspali.

A napolju steglo, udario minus i bicikli se posmrzavali. Ujutru smo ih
zatekli prekrivene injem. Ali ne zadugo, jer nas je čekao put uzbrdo
pa smo se otkravili i čak preznojili.

Sa Zokijem, koji je ispunio obećanje i opet nam se pridružio, seli smo
na ponovljeni doručak tog dana, ili drugi burek u Osečini. I taman smo
lepo prezalogajili i krenuli da dremuckamo u toploj pekari, kada
ugledasmo nekog manijaka napolju kako kolima hoće da izgura naše
bicikle s parkinga ne bi li se on ugurao na naše mesto.

- Hej, brate Srbine, da li si normalan! - povikasmo uglas, a Zoran i
istrča da mu očita lekciju.

Kad ono, u kolima drugi Zoran, naš drugar biciklista koji u Kamenici
ima vikendicu. Nije bio prepoznao naše bicikle i nije hteo da im
naudi, samo je (po sopstvenom priznanju) loš u proceni rastojanja.
Naravno, i on nam se pridružio u pekari, ali mi smo prethodno ufotkali
'in flagranti' njegov zločin prema dvotočkašima. Tc-tc-tc, i to je
kolega.

Uskoro je došlo vreme da se oprostimo sa Zoranom, i jednim i drugim, i
Mališom. Kod Zokija što razbija bicikle možda ćemo svratiti po odlasku
iz Osečine, a sa Legionarom i Mališom, našim saputnicima ova dva dana,
dugo smo se opraštali. Prirasli nam za srce, a i mi njima izgleda -
braća i sestre po ludilu odmah se prepoznaju.

Još malo

18. novembar

Prolazak kroz Republiku Srpsku pamtićemo po sunčanim i za ovo doba
godine prilično toplim danima (+10 C ili više) i skoro neizdržljivo
hladnim noćima (dva puta teperatura se spuštala na -- 10). Iako smo
žurili da se što pre dočepamo primorja, nismo uspevali da pređemo više
od pedesetak kilometara dnevno. Natrontani sa nekoliko slojeva odeće,
koju smo svaki čas svlačili i navlačili kako bismo sprečili znojenje
na uzbrdicama i smrzavanje na ravnim deonicama ili nizbrdicama, sa
bisagama teškim oko četrdeset kilograma jer sada u njima nosimo i
zimsku i letnju odeću, teško smo se kretali po bosanskim planinama.
Ujutru smo kretali kasno čekajući da se sunce promoli i otopi mraz i
led, a već oko četiri popodne padao je mrak, pa smo se zaustavljali  i
podizali kamp.

Energija nam je odlazila na održavanje telesne toplote, pa su nam
uspon do Vlasenice (prevoj Pogled, 1 193 mnv), a potom na Romaniju (~1
300 mnv), pali mnogo teže nego da smo ovuda vozili samo par nedelja
ranije. Ovaj deo puta pamtićemo i po teškim maglama u kotlinama koje
se dižu sporo, pa su planinski venci oko nas ostali samo konture u
gustom sivilu.

U Han Pijesku dobili smo neočekivano društvo za vožnju -- Stefana iz
Beograda koji je ovde u poseti kod babe i dede, a vreme prekarćuje
tako što se vozika okolo na svom montibajku.

U Sokolcu, kod naših bicikala zaustavio se jedan stari golf a u
njemu, kako se ubrzo ispostavilo, Aco, Bojan i i Peđa koji su poželeli
da nas upoznaju i časte pićem zbog naše hrabrosti. Sličan se sličnom
raduje, a ovi dugari su motoristi.

Usput smo jednom pozvani da svatimo na rakiju, koja se tek pekla, i na
čvarke, tek otopljene, ali smo  morali da odbijemo zbog žurbe da što
više od dana iskoristimo za vožnju -- to je prvi put tokom četiri
meseca ture da se nismo zaustavili na nečiji poziv.

I nekako smo dopedalali do Sarajeva i krova nad glavom za dva dana.
Sad nas očekuje put do Mostara a onda dolinom Neretve do Neuma -- to
znači još najviše dve noći smrzavanja, a onda smo pobedili kad se
dokopamo mora.

Fotke su ovde i ovde.