moj lični, privatni brisel

Zadovoljstvo mi je da prenesem uvodni deo romana Jasmine Kan "XL" koji je ( zajedno s drugim njenim rukopisom "Nepovratno") objavio http://www.unibook.com/, zagrebacki online izdavac s centralom u Briselu i sa vise od 5000 do sada objavljenih naslova.

gost : Jasmina Kan

Znači, moja odluka je bila samo jedna i jedina - da odem u Brisel.

Ne baš ovaj današnji, veliki Brisel u koji svaka šuša nešto kao stalno putuje radeći za EU ili vezano za EU.

Ne, ja sam u Brisel prvi put odlučila da idem u cik jake zime 2000.godine, u ranu zoru 4.januara.

Iz Beograda preko Podgorice do Frankfurta ( smuvana besplatna karta Montenegro Erlajnsa), a odatle vozom pet dugih sati do prestonice Evrope.

Taj put nikada neću zaboraviti.

Trajao je celi djavolji dan, od pet ujutru do jedanaest u noć.Skandal, mokre noge u istim patikama, tri aerodroma, dva voza, tri železničke stanice...Samo ljubav, ali jedino ljubav, može da učini da se sve to izdrži, i to sa radošću.Danas bih, da ponovim isto, umrla već oko podne, a tada, tada sam bila ošamućena od sreće.Ponovo ću videti Kristijana.

U podnaslovu ove moje navrat-nanos počete ispovesti moglo bi ladno da piše, recimo, Staračko Ludilo.

Čak nije loše ni kao naslov, mislim naslov celog štiva, ako me razumete?!

Jer, kada sam prvi put videla Kristijana, pa...bilo mi je već prilično godina a njemu trideset i sedam.

Upoznali smo se u San Sebastijanu, lepom baskijskom letovalištu, bajkovito čak lepom, gde sam, kao i obično svakog septembra, došla da reklamiram filmove, radim na njihovom jačem publicitetu, ta šitina mislim.

On, Kristijan, on je došao na festival kao deo poprilično obimne ekipe.Bio je crtač nekog američkog filma s matorim i zaboravljenim Ernestom Borginom u glavnoj ulozi, filma čijeg se naslova više ne sećam.Mislim da me ništa ne bi ni podsetilo, dilitovan naziv iz moje sve skromnije memorije.Ali, ali...

Bilo je vrelo popodne, ja sam tog jutra mrtva ladna uživala na plaži, na čistoj i ljupkoj i tihoj Ondareta beach.

Ma, beži bre, što sam na moru i na vrelom suncu a da se zavlačim u bioskop, ne, not me, tako da sam tek u tri imala dogovorenu posetu izvesnoj gospodji čijeg se imena takodje više ne sećam, možda će mi doći tokom pisanja, koja je bila jedan od vidjenijih agenata u Francuskoj, ah da, madam Eme...dakle odem ja, sve žureći sa čiste i tihe Ondareta do, bogami, prilično udaljene „Marije Kristine“, glavnog a svakako veoma luksuznog, onako po starinski luksuznog hotela ioanako po starinski luksuznog San Sebastijana, da s njom, tačnije uz njenu pomoć, ugovorim posao sa izvesnim rediteljem.

Ah, bože, kako se neke stvari lako zaborave.

Da me ubijete, ne mogu da se setim njegovog imena.Mislim, eno mi googla, ko me sprečava da začas pogledam, ali me iskreno, iskreno, mrzi to da uradim.Medjutim, odlično se sećam da je taj, meni zaboravljeni reditelj, imao na festivalu film „Gospodjica Julija“, snimljen po Strindbergovom najslavnijem komadu, odlično se sećam i da je danas već pokojni Ingmar Bergman postavio taj komad na jednoj od švedskih kraljevskih dramaten scena, u Švedskoj je sve dramaten i rojal, te da je ta postavka gostovala čak i na Bitefu.

Uvek zapamtiš budalaštine.

Moj, pak, zaboravljeni san sebastijanski reditelj je silno, jadan, razočarao : svi su nešto smatrali da nije dorastao drami, a naročito ne ionako nedostižnom Bergmanu s kojim su ga, iz nevezanog, počeli da porede.Idiotizam.

Filmski kritičari, da li o njima sad da krenem?! Ili možda bolje, mnogo, mnogo bolje, o pravoj, prostačkoj, alavoj mafiji okupljenoj u ekstremno grebatorskoj organizaciji called Fipresci?!

Imam za njih samo jednu reč : lešinari.

Velika je izmišljotina taj Fipresci koji se rasprostro i raširao kao, ne daj bože, katolička crkva.

Ima ga svuda, Fiprescija mislim, postao je trepet, a svi mu se nešto sklanjaju i klanjaju.

Tim muvatorima na neprestanom putu oko sveta za 365 dana a na već nečiji, svakako tudj račun.

Do q....

...tako da ja stignem zbilja tačno u 15 časova u sobu 315, bolje reći u apartman - ofis madam Eme.Broj sobe sam prihevtala, ali ne i ime reditelja.

Ma, znam, znam, sad sam se setila : Majk Figis!

Da, da, fin čovek taj Majk Figis.

Apartman se nalazio na trećem spratu, ako to već i nije jasno iz broja 315.

Zašto sad ovoliko drobim, do sitnih creva idem, zbog čega?

Pa, ako se život računa po trenucima koji su nam oduzeli dah, onda, verujem, zato.

Jer, jer...

Polako sad.

Zakucam ja obzirno, polutiho, a na skupocena, zamašna vrata s pozlaćenom drškom.

Čujem jedno „Yes“.

Opet zakucam - posle sam često mislila kako sam već tada bila lepo upozoravana na oprez, na ozbiljan oprez - kad opet čujem novo „Yes“...

Muški glas, engleski jezik, a madam Eme bi piskutavo rekla „Ui“, to sam znala sigurno.

Zato sam lagano otvorila vrata i, doduše dobro raspoložena kao neko, uostalom, tek pristigao s plaže, dakle apsolutno svež, rekla dva puta, malo potsmešljivo a uzastopno : „Yes“, „Yes“.

Kao, gde ste navalili, šta ste navalili, ama došlo mi tako, iz momenta mi došlo da se zezam.

Kad sam ispavana, kad sam bistre glave i dobre fizičke kondicije, uvek bih da se zezam, a inače jedva čekam nekog da napušim. Tražim priliku.

Tada sam bila u savršenoj formi.Ulazim u apartman, najpre u poduži hodnik koji vodi u ogromnu sobu s pogledom, i to kakvim pogledom !

U San Sebastijanu je, pazite, sve prizor, sve je razglednica, gradić doteran za udaju ili, makar, dobru veridbu.

Mislim, tako zamišljam vrhunski trud da se izgleda što atraktivnije.

Mislim, ko bi se, recimo, toliko montirao, zbog koga, zašto, ako ne da mazne, na primer, samo na primer, onu drtinu Trampa.

Ili već nekog bata koleta, da budemo skromniji.

A odugovlačim sad samo da bih što usporenije stigla do trenutka svoje najveće uzdrmanosti, to trenutka kada su ga moje oči prvi put ugledale.Bio je to moj lični, privatni cunami iz kojeg sam mnogo, ali mnogo godina kasnije, jedva izvukla živu glavu.

Elem, unutra, unutra sam prvo videla jednog mladjeg čoveka, odmah se po onom „hi“ i, uopšte, po osmehu, videlo da je simpatičan.

Greg, bio je to Greg, Amerikanac, vlasnik nekih grdnih vinograda u Kaliforniji koji je rešio, obzirom na blizinu Los Andjelesa, da se oproba na filmu pa je uložio novac u dotično ostvarenje čijeg se naslova definitovno ne mogu da setim, ali pamtim da je bilo s matorim i zaboravljenim Ernestom Borginom. Bio je to takozvani film - iznenadjenje festivala te 1999. godine.A to sam sve, normalno, tek posle saznala.

U prvom trenutku nisam, ugledavši Grega, videla u dubini apartmana i njega, Kristijana.

Od sunca u očima, od sunca u očima.

Bio je duboko zavaljen u fotelju gde je kao nešto pisao, u stvari crtao, ali to tada ja nisam znala.I on je rekao haj, možda helou.

„Gde je, exuse me, madam Eme?“

Samo što nije stigla, sedite, uzvratio je Greg.

Odakle sam, pitao je i brzo dodao da je Amerikanac, from California.

Iz Jugoslavije, rekla sam pitajući se da li će znati gde je to uopšte.Nije mi, priznajem, palo na um u tom času da nas je krvavi rat proslavio na sva usta.

O, možda iz Beograda?

Da!

Taman dok sam vatala zalet da pitam otkud mu da sam from Belgrade, po čemu je, je li, to mogao da vidi i pomisli, eh, da, tek tada sam, u stvari, bolje videla Kristijana.

Videla andjela.

I skoro šapatom, ja koja se uvek derem, gotovo šapatom upitala :

„A vi?“

„Iz Brisela“, prilično tihim glasom je i on odgovorio na savršenom engleskom.

“Sjajno ste nas bombardovali!“, dobacila sam trenutno.

Volim da se svadjam, volim.

Tad nije dosadno.

Ali, mislila sam, pa gde me nadjoste baš sad, baš u godini kad je NATO tri i po meseca bacao bombe, pametne i glupe, po Srbiji i Crnoj Gori a naročito po mom Beogradu, gde me baš sad nadjoste vas dvojica, a posebno vi, vi iz Brisela.

Ne, ne i ne. Ništa i nikad nije slučajno i zaista ima istine u onom famoznom letu šekspirovog vrapca.

To je možda i jedina stvarna istina.

Da sve ima neko značenje i da je sve povezano.

Danas se taj fenomen zove efekat leptira : let bumbara u Amazoniji izaziva oluju u Skandinaviji.

Recimo.

Meni je moj susret s Kristijanom na to ličio.

Pogodak.Totalni.

“Da li mislite da je opravdano što su vas bombardovali?“, pitao je ne skidajući pogled s mene, mene ukopane u mestu, to će reći u debelom, skupocenom tepihu.

Pogledala sam ga kao da je čist idiot i rekla na svoj način :

„Alo, alo, još se tresemo od užasa, kako mislite da je bacanje bombi ikada igde uopšte opravdano?“

Muk.

Tako smo se Kristijan i ja upoznali, u trenu sporečkali, ali i brzo promenili temu.

Pitali su me, maltene u isti glas, da li sam posetila Gugenhajmov muzej u prestonici Baskije, ne, nisam još, trebalo bi, rekli su, mada je aktuelna postavka dosta bleda, ali je sama zgrada fantastična, u arhitentonskom smislu ako shvatam, okej, rekla sam, učiniću to ovih dana, u tom je stigla madam Eme, lako smo se dogovorile oko posla, ona se izvinila što je kasnila i što sam čekala, ja sam uzvratila da nema problema, a Greg i Kristijan su brzo, vrlo, vrlo brzo, dodali da su baš uživali u časkanju.

Ama...već su srca letela po sobi, do plafona, već je krenuo uragan da se valja.

A ja, ja sam to odmah znala, odmah osećala!

Zašto, kako?!

Zato što je Kristijan najlepši čovek - bio i ostao - kojeg sam ikada, ali ikada, videla u životu.

A bila sam, da se mi, ipak, razumemo, čak i u Holivudu, na dodeli Oskara...bila medju onim ludim fanovima tri dana ranije, spavala na stepenicama onim, samo da vidim sve zvezde izbliza.

I nikog ja tamo videla nisam približno lepog njegovoj prefinjenoj lepoti : visok metar i devedeset dva, dugi mišići, vitak i prav, kosa malo duža, malo duža, a boje suvog peska, oči krupne i plave, velike i jako plave s nekim, bože spasi me, s nekim čarobnim tačkama.

Kada biste zamislili nežniju, blažu i, svakako, mnogo, mnogo mladju varijantu Klinta Istvuda.Otprilike.

To više kažem da imate neku sliku, izvesnu predstavu.

Mada, mada, i nije baš neku.

Danas, kad danas Istvuda ugledam u nekom davnom filmu Serdja Leonea, ne mogu da se povratim. Kao da gledam Kristijana.

Taj tip frajera.

Liči, ne mnogo, ali liči.

Po napuštanju apartmana 315 hotela „Marija Kristina“ ja sam letela.

Ceo San Sebastijan je bio moj.

A do hotela, do svog malog „Codina beach“ hotela, bila već i na ivici suza.

Mlad je, prelep je, nikad ga više neću videti, a taman sam ga našla.

Prvi put sam u celom svom životu ugledala nekog ko me je trenutno ošamutio.

Trenutno.

Mada, mada, možda je on bio, jeste, samo slika nekog mog sna iz detinjstva.

Ili stvarno upamćenog pa zaboravljenog lika iz bajke : ono nešto nezaboravno iz veoma ranog doba.

Nikada nećemo znati.

Desio mi se, meni se tad desio, moj lični, privatni, veliki prasak.

O kome još mislim.

Čak i da neću, a hoću.

Čim, recimo, čujem reč Brisel.

Dakle, sto puta na dan.

A lepa je reč Brussels.

Brussels.Ne znam šta znači.

( odlomak iz romana „XL“ )