14.790 nestalih ljudi još nije nađeno-sramota i nehumano

Tužno je gledati one ljude koji stoje sa slikama svojih najmiliji nestalih u ludilu ratova tokom 90-ih godina. Tužno je i ružno kako se sve države regiona i međunarodni organi odnose prema tom problemu, a još tužnije što i se i dalje raspiruju strasti koristeći brojke tih nesrećnika.

Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji još se traga za 14.790 nestalih  ljudi. Od tog broja u BiH se kao nestalo vodi 10.512 osoba, u Hrvatskoj 2.436 a na Kosovu 1.842 ljudi.

Prema podacima udruženja porodica nestalih, od ukupnog broja nestalih, nepoznata je sudbina još 4.418 Srba, od toga u BiH 1.756, Hrvatskoj 2.130 i na Kosovu i Metohiji 532.

Nedavno je obeležen Međunarodni dan nestalih.Održana su mirna okupljanja gde su članovi porodica držali slike svojih nestalih, a medijima se pružila prilika da zabeleže još jedan događaj i prezentuju statističke podatke.

Sve se to saopštava vrlo hladno i surovo kao da iza tih cifara ne stoje konkretni ljudi, nečiji sinovi i kćeri, majke i očevi, sestre i braća. Ispada da su to za države, političke stranke,  verske zajednice i većinu javnosti u regionu  puke brojke, a samo za porodice žrtava one su ljudska bića sa imenom i prezimenom.

Čak i predsednik komisije za nestala lica vlade Srbije Veljko Odalović kaže da je ovo dvadeseta godina je od prvih nestanaka i da je dinamika rešavanja ovog problema  nešto što s pravom izaziva nezadovoljstvo.

Šef regionalne kancelarije MKCK  apeluje da države Zapadnog Balkana moraju učiniti mnogo više, jer porodice 14.650 ljudi i dalje očajnički žele da sudbinu svojih najmilijih, da dobiju njihove posmrtne ostatke i dostojanstveno ih sahrane.
Sada čitamo da je pokrenuta inicijativa za formiranje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije (1991-2001) i da je Predsednik Tadić lično primio inicijatore iz celog regiona.

To je svakako veliki napredak u odnosu na ništa tokom proteklih 20 godina.

Međutim, postavlja se pitanje šta rade i šta su uradile države u regionu kada se tim poslom moraju baviti NVO.

Bilo bi mnogo korisnije, efikasnije i civilizovanije da su se recimo sastali predsednici svih vlada u regionu i dogovorili da se taj posao završi ili bolje reći da niko više neće da ga opstruiše.Bilo bi takođe civilizacijski da su o tome raspravljali parlamenti.

A najefikasnije bi bilo da predsednici vlada svih država i kvazidržava u regionu pozovu svoje ministre policije, odbrane i pravde i narede im da spreče svaku opstrukciju.

Izgleda da je glavni problem upravo u opstrukciji vlasti i javnosti kao i vrlo nemoralnom i necivilizacijskom pristupu da se svako interesuje samo za nestale svoje sunarodnike, a za druge ih baš briga. Problem je upravo u tome što su ljudi uglavnom nestajali na prostorima koji su bili i jesu pod kontrolom onih drugih. Da li sve to pokazuje da države na prostoru bivše SFRJ  još uvek nisu u stanju da se potpuno distanciraju od politika koje su vođene u prljavom ratu, da kriju one svoje sunarodnike koji su odgovorni za nestanak onih drugih. Na svim stranama ima primera opstrukcije i  pokušaja ida se sopstveni zločini prikriju, a istovremeno uporno postavlja pitanje svojih nestalih. A ovaj primer je ozbiljno upozoravajući ne samo za region već i šire za EU i UN, koje bi morale da reaguju.

Inače, niko nas ne može ubediti da vojne i policijske strukture i razne paravojske ne znaju gde su nestali nestali. Stvar je samo u spremnosti država  i sudova da ih pritisnu.

Do sada se ne može reći da su države pokazale takvu rešenost.

Koji su to moralni, politički, dnevnopolitički, nacionalni,patriotski i svi drugi razlozi da države i većinski deo javnosti u regionu  pokazuju toliki stepen odsustva empatije i pijeteta i toliki stepen ravnodušnosti za sudbinu tolikog broja nestalih?