Kradem Mirelinu ideju ali znam da se ona neće naljutiti na mene.

Iz obilja Zen priča i priča o Zenu, nudim vam nekoliko, koje su srcu, duši i umu mojem drage:

ŠOLJA ČAJA

Nan-ina, japanskog učitelja Zena u periodu Meiđi (razdoblje tz prosvetiteljstva), posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se kod njega raspita o Zenu.

Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svom gostu, nastavio je da sipa.

Kad građanina nanese put po Trgu Republike u prestonici ima priliku da iza spomenika onog Kneza što jaše vidi Narodni muzej obložen skelama i tako to stoji skoro deceniju po modelu Potemnkina koji je u neko vreme davno prošlo ulepšavao vizure vođama i narodu i brisao im iz vida ružne i skršene gradske pejsaže a koji su ih mogli uterati u depresiju. Ovde na Trgu je svojevremeno, pre desetak godina, bila ideja da se započne obnova Narodnog muzeja, naravno za početak je načinjena skela preko cele fasade koja nedvosmisleno šalje poruku građanima da je poduhvat od značaja za istoriju i kulturu Srbije započet, radost se širila gradom, vođe su zbrajale pozitivne poene i uopšte stvorena je optimistička i vedra atmosfera. Posle od svega toga, sve do danas, nije bilo ništa, zaboravljeno je zašto su te skele postavljane, smišljen je neki drugi razlog da se optimizan u narodu održi a Narodni muzej je tamo več skoro deceniju bezbedno obložen i slabašnim, iznemoglim glasom pokušava da obnovi onu poruku o obnovi ali više niko to ne sluša.

Tekst je iz najnovijeg, septembarskog broja časopisa YELLOW CAB.

Nadam se da smo svi na broju. Bilo je ovo veoma toplo televizijsko leto; sve je počelo krajnje bezazleno krajem jula, u gradskom autobusu za Batajnicu. Nema šale s kontrolorima GSP-a! Pitajte doktora Dabića šta je sa njim bilo kad nije imao markicu.

Potresena sudbinom njenog omiljenog doktora, moja luda komšinica rešila je da krene u akciju. Pošto preko leta nije bilo skupštinskih prenosa, a ni onih iz Haga, smislila je novu zabavu: besomučno je zvala sve institucije sistema i urlala satima na sirote službenice koje su slučajno podigle slušalicu. Neka malo i one zarade svoju platu, kad ja već slušam komšinicu besplatno.

Nikada se ne treba opustiti u ovom gradu i pomisliti da se odmaklo ka nekoj uznapredovaloj fazi urbane civilizacije. Jer, da bi se na tom putu napredovalo jedan važan uslov je čuvanje kulturnog nasleđa i briga o vrednostima stvorenih u proteklom vremenu, pre nego smo počeli koračanje unapred. Bilo je do skora pravilo da kretanje unapred izvire iz onog što je stvoreno pre polaska, da bude unapređenje i nastavak dela predhodnika. Tako je bilo odvajkada, sve do danas kada je ovladao lukrativni kriterij naručioca a kome su se pridružili i podržali ga arhitekte i po cenu stavljanja etike esnafa na stranu.

Ovog puta je tema Dom štampe na Trgu Republike čiji je autor Arhitekta Ratomir Bogojević, izgrađen 1961 godine po dobijenoj prvoj nagradi na konkursu iz 1957 godine. Ovom zdanju preti nasilje u skaldu sa turbo varijantom civilizacijskog modela koji je ovde, u Beogradu, na putu da prevlada.

Hendriks je bio nervozan tog dana. Javili su mu da nema smenu već da je narednih 48 sati na čekanju. Mora biti dostupan za svaki poziv i svaki potvrditi odlaskom na mesto kvara što u njegov džep stavlja oko 15o funti. U proseku, Hendriks može zaraditi 600 funti za dva dana. Sve što treba je da na četiri poziva odgovori sa – U redu. Idem.

Te nedelje je ležao zagledan u sliku nepoznatog autora okačenu o glavni zid spavaće sobe. Vetar je udarao u prozore i nanosio kišu na umrljana okna. Nije razmišljao ni o čemu posebnom. Jednostavno ga je mrzelo da ode do dnevne sobe i uključi

Dve lokalne političke bande, obe ogrezle u korupciji, samovolji i demagogiji, trenutno vode

Ljudi koji ne vraćaju knjige