Čudan niz naoko nepovezanih dogadjaja doveo je dotle da je Bane, u proleće  `46., dobio novo odelo.

Prvo ga je, jednog sumornog novembarskog jutra, šef pozvao u kancelariju, zaverenički zatvorio vrata koja, inače, nije zatvarao i, sve u pola glasa, saopštio  da napušta mesto Predsednika zadruge.

„Teraju me. Nisam im po volji, hoće da nameste onog Boru šnajdera, on je sad njihov, a onoliko pričao...ma znaš šta je sve pričao, te bašibozuk, te lenštine i nikogovići, e, sad se pere tako što će da zatvori  Zadrugu, kao, svi mi kapitalisti, vlasnici

Jedna "domaća" banka, danas popodne...

- Šefe, kad će plata?

-Pa zar niste dobili juče?

-Jesmo, ali samo dinarski deo.

-A, pa drugi deo kad stignu pare iz Italije.

               ( Tras! )
               Po ko zna koji put se saplela o sopstvene nedoumice i prućila se svom dužinom uzaludnih pokušaja po hladnoj ledini realnosti.
               ( U redu je. )
               ( Ništa strašno. )
               ( Ni prvi, ni poslednji put. )

Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.

Београд - 2. јун 1968. године. Недеља, налик на многе пре ње. Београд је живео у успореном ритму одмора и уобичајене забаве. Изгледало је да су сви проблеми, ако их уопше има, одложени за неко касније време.
Свих 37 београдских и земунских биоскопа и летње баште "Синђелић", "Раднички","Козара", "Београд", "Браћа Стаменковић" и "Калемегдан" оглашавали су представе са звучним светским именима: Френк Синатра и Тревор Хауард, Џони Вајсмилер као Тарзан, Џеф Чендлер, Елвис Присли и Оди Марфи, Дорис Деј, Белмондо и Урсула Андрес, Јул Бринер, Рита Хејворт и Џејн Фонда... У елитним биоскопима приказивали су се "Бони и Клајд", "Македонска крвава свадба", "Експрес пуковника Рајана", "Лигејин гроб", "Ко хоће да убије Џеси", а могао се видети и "Мост на реци Квај"...

Завршавале су се припреме за отварање "Малог позоришта", приказивао "Крмећи кас" Александра Поповића и држале пробе његовог новог игроказа "Капе доле" (који ће убрзо бити забрањен јер је неко схватио да се наслов може прочитати и као јеретички повик "Ка Пе (КП) доле"). Александар Јоксимовић, после међународног успеха модне колекције Симонида чији су купци били јапанска принцеза, Клод Лелуш, Питер Јустинов и други, за септембар је припремао нову под називом Витраж, разиграних боја и прозрачну као стакло. У продаји је била «Кладањска вода», «провереног секси-деловања». 

Nekim čudom privučena, pronađoh jutros bilježnicu s tatinim bilješkama, započetu 18.11.1991. Dan kada su on i mama napustili Osijek i stigli u sigurnost svog prvog zagrebačkog utočišta.

(Tata svakodnevno piše dnevnik, najčešće redak ili dva, od svog 15. rođendana 6.aprila 1941., pa do dana današnjega.)

„Stidi se! I stid je revolucija“

Pristajem da je ovo možda subjektivna interpretacija onoga što je student Cile, rekao Perici u filmu „Varljivo leto '68-me“. Nešto u stilu onoga kada smo slušajući stare radio prijemnike, sa poznavanjem engelskog toliko da smo se pitali šta li znači ono the (verovao sam kao mali da ću „ceo engleski“ da naučim kad budem znao šta znači the) natucali reči pesama, pa se hvallili kako smo čuli fenomenalnu stvar od grupe „Police“ - „Mesečina, bato“.

Dakle,