Ako se zaista potvrdi da je transkript prisluškivanog razgovora izmedju Lidije Udovički i Bojana Pajtića autentičan, biće to još jedan pisani čas anatomije stila i metoda vladanja u Srbiji od S. Miloševića do sada i poučan čas istorije beščašća na ovim prostorima.
Lidija Udovički,
Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник
Када се деспот Стефан Лазаревић враћао из Константинопоља у Србију, да у војни поврати престо и власт, задржао се на острву Митилени (Лезбосу). Ту се и оженио, не из љубави на први поглед, већ из промишљених политичких
Simbioza nacionalističko-revizionističkih i neoliberalnih argumenata u ideološkoj, političkoj i propagandnoj sferi
Tokom nastavka procesa za rehabilitaciju Milana Nedića, nije na odmet podsetiti se osnovnih principa revizionističke argumentacije i propagande, posebno uzimajući u obzir činjenicu da oni koji su bili pristalice rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića a protive se rehabilitaciji Nedića, pokušavaju da deo tih principa reafirmišu i stabilizuju u stručnoj i široj javnosti. Činjenica da je, i pored skoro unisone podrške ili sporadične autistične neutralnosti
Generacija koja je imala muda da tog buntovnog juna 1968. godine demonstrira protiv režima Josipa Broza Tita zaslužuje poštovanje i dostojno sećanje. Pre 47 godina mladi su protestovali na ulicama Beograda glasno uzvikujući parole "Hoćemo sutra bez onih koji su upropastili juče!", "Nećemo rešavanja, hoćemo rešenje!", "Borimo se za boljeg čoveka, a ne za bolji život!", "Dosta pendreka po ljudskom umu!", "Praznu glavu vetar nosi!"....
Danas u Srbiji najglasniji u protestima su - penzioneri, dok mladi ljudi beže iz Srbije, uvidevši da je pasoš otpusna lista iz ludnice od
And so it begins...
КАПИЈЕ ВРЕМЕНА
Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.
Ево тог записа:
„Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.
Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.
А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.
Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“
Sve ređe se smejem, što nikako nije dobro ali to je posledica života i okruženja u kojem živim. Pravi nepatvoreni smeh je neraskidivo vezan za (makar trenutnu, kratku) radost. Pravi smeh pokreće u meni, vama, sve ono najbolje i najvrednije što kao mentalna osoba posedujemo. Imam jednu, sačuvala je moja Radmila, crno belu fotografijicu, imao sam oko tri godine, u kratkim pantalonicama na golo telo, bosonog na terasi, držim plišanog medu i zabacivši glavu ali pogleda uperenog u objektiv aparata, zacenjujem se od smeha. Šta je bio povod, naravno da ne znam ali smeh je i na fotkici zarazan!
Kada sam prvi put pogledao trejler za dokumentarni film “Houston, we have a problem”, pitao sam se: kako je moguće da baš ništa nisam čuo o Jugoslovenskom svemirskom programu (JSP)? Da se pored svih onih sajtova koji su “otkrivali” Titove “mračne tajne” ili nuklearne programe ne provuče najveća od svih tajni – JSP.
Takoreći, divandan.
(Od glagola divaniti.)