U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

Ovaj tekst sam pisao za sajt "Tačka Čačka" (koji je u međuvremenu presztao da postoji), a ako se ne varam, objavljen je i u listu "Čačanske novine", a povodm Dana borbe protiv fašizma 9. novembra 2007-me godine.

Ne znam da li je moralo baš sve da krene naopako. Razumem otpor Miloševićevom režimu. Pre ili kasnije, kritičnoj masi je moralo da prekipi. Da li je tačka ključanja u glavama glasača niža ili viša od temperature koju izaziva eksplozija NATO-bombi, sada sedam godina kasnije nije preterano bitno. Jeste, uvek će se naći neko ko će reći "E, da

(zabluda, nesmotrenost ili neminovnost?) 

gost autor: gvozden 

 

"Jugoslavizam je ideologija bez svog ideologa; ideal koji je ........ ponikao iz intrige; utopija koja je potisla i onemogućila ideju; zakon koji je branjen bezakonjem. Jugoslavizam će u našoj istoriji biti sinonim diktatura, za koje je od prvog trenutka bio tesno vezan."

Jovan Dučić

 

" Vox populi, vox dei". Glas naroda je glas boga. Ova prilicno populisticka krilatica  za neke jeste lakmus papir demokratskog drustva. Politicari bi se trebali baviti citanjem javnog menja te svoje odluke donositi u skladu sa "glasom naroda". Neki politicki   naucnici tvrde da je to upravo ono sto  se desava  na americkoj politickoj sceni.     Doduse postoje i oni sto gledaju odnos javnog mjenja I politickih odluka kao prilicno   dinamicniji od odnosa da politicari samo prate glas naroda. Nema sumnje da  je politicarima i te kako bitno javno mjenje , ali ne da bi ga

Prvih nekoliko dana bio je prilično izgubljen.  Jeo je za stolom sa dedom i babom, i decom, a pojavila se još jedna starija žena, mladja od babe, valjda je ona otvorila kapiju iznutra, onda kad ga je Erža dovela. One dve devojke su posluživale za stolom i nije znao da li to rade zato što su mladje ili su služavke ali bi, na kraju obeda i one sele za sto i navalile.  Hrane je bilo dosta i bilo je i supe i živine i kobasica i klobas mu je postala omiljena reč. A onda, jednog dana, pasulj na vodi; dok je devojka sa kutlačom stigla redom, od dede do njega, shvatio je. Badnji dan! Njihov. Sad je mogao da broji dane, da ne zgreši i omrsi na Badnji dan.

 

 

Prošle godine dogodio se pokušaj nadziđivanja i dogradnje Doma štampe na Trgu Republike u centru Beograda koji je projektovao Arhitekta Ratomir Bogojević čime bi se ozbiljno ugrozilo zdanje koje ima veoma značajnu ulogu u istoriji beogradske i srpske arhitekture. Naime, vlasnik prostora na poslednjem etažu je poželeo da proširi svoju imovinu ali i da nadzida još jedan nivo, predusretljivi arhitekti, postoji indicija da je angažovan i jedan ademik, uradili su projekat, jedan streotipan stakleni kubus koji su postavili na sasvim završenu i autentičnu zgradu kao neprirodan i neprimeren dodatak, zanemarujući principe struke i profesije, nazvali sve to „rekompozicijom fasade“ i započeli proceduru pokušaja pribavljanja uslova i dozvola.

Društvo arhitekata Beograda je dalo pozitivno mišljenje na predloženi projekat ne poštujući zakon jer u zakonu piše da Društvo arhitekata može to učiniti samo ako ne postoji osoba koja zastupa autorska prava.