Video sam jednom, dva pesnika sa po tri imena kako na četiri prevrnuta holandezera, petkom uveče prodaju šestougaone šablone za crtanje sedam sekretara SKOJ-a. Valjda je to kako ih vide pčele-ubice. Imali su lica osmog putnika, devet i po nedelja pre kraja bombardovanja. Deset minuta kasnije srećem komšiju koji nosi kaubojski šešir od kako se vratio iz Teksasa, pantalone, košulju i jaknu takođe od teksasa. Da je noć jurio bi slepe miševe.

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

otisao je zlatibor.

imam masu problema sa b92, sa njihovim ideoloski obojenim izvestavanjem naustrb objektivnosti, medjutim, takva kakva je, jos uvek znaci nesto, zahvaljujuci novinarima poput olje, jugoslava, brankica li se zvase ona cura iz insajdera?

nategnuto, pod tudjom cizmom, b92 jos uvek uspeva da odrzi kakav takav nivo.

 medjutim, drugu stvar sam hteo...

Ne podnosim magistralne lekove, prošle vekove, ispisane čekove koji trebaju da se unovče, ubice iz Ovče koji su izbegli omče, celu imaginarnu opštinu Dunavski venac, prvenac koji je započeo prstenac, zdenac želja u koji se piša, ne podnosim kad neko ne čita Kiša a čita Danilova, kada se za dete kaže prinova, osim ako mu/joj to nije kršteno ime

Zovem se iŠmajhel, dobri duh Casper, otkucavao mi je daske, koje život znače, vitez Koje, pored puta znače, znam te, znaš me, tip sam koji zna ko je i Erlend Lu i Tajron Lu, i Lu Salome i Cindy Lu, i opet kuburim, ni na (Seničar nije desničar) Karaburmi, ni na (Peršon nije peršun) Čuburi, otkuburim na Kaleniću, znam Boru, znam Goju ali ne znam Miću, niti ću, strune ću, strunuću, it's better to burn out than it is to rust, Sveta Raketa, Sveta mast, Raketa Užice, užicam sa ulice, dasobesim uzice što nekima izviru iz mračne kućice, guzice, pardon maj jun jul frenč, padam u avgustu, šalju me na benč, press, kres, od smeha poteknu mi suze koje se pretvore u suzice, lice nestane u procepu magle, nage nagle, obolele od pelagre, slikaju se za naslov-nice a jašu ih rage, neka matora govna, doslovno poslovna, alo ovne, ima neko kome ću kosti da polomim ovde, a to je karabatak

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

ili

vrati se, bre, beletristici!

Peter se jednog jutra probudio sa strašnjom glavoboljom koja mu je razdirala levi deo glave.U ovo doba godine to je postala sve češća pojava još od kada je načeo petu deceniju. Više od toga ga je razjedala misao koja mu se vrzmala po glavi već šest meseci.

Hana i Peter su zajedno od kad znaju za sabe. Odrasli u istoj ulici , logično je bilo da i školu uče zajedno.Iako se nisu prisno družili, bili su jedno drugom pred očima čitavu mladost.Posle nekoliko veza, koje su se uvek završavale na isti način – devojke su ga ostavljale, Peter je konačno pogledao Hanu kao ženu, a ona je bila zahvalna jer je oduvek bila zaljubljena u svog neodoljivog komšiju. Zavolela ga je još više pošto je shvatila da njegov problem sa potencijom ona može da prevaziđe i anulira svojom pažnjom  i strpljenjem . Peter se odužio Hani u sledećih dvadeset godina braka i ljubavi sa dvoje zlatne dece.

Dok mesec polako skriva svoje lice, ja otkrivam suze, koje bez moje dozvole polako traze svoj put niz moje obraze, i kapaju u moje srce. Moja bol i mesec kao da su urotu napravili, a ja, nemocna da im se oduprem reci cu ti, bas kao i onu noc kad si me zaprosio "Jos sutra bicu tu, a za dalje ... samo nebo nam je granica".