Očekivala je tako nešto. 

I bilo je blagog golicanja u nozdrvama.  

Gospodin Levi se prvi put maskirao sa pet godina. Našao je parče crepa na plaži koje je umočio u vodu i išarao se po licu. Kada je takav ušao u hotelski restoran jauci prisutnih delovali su kao da se izmasakrirao. Na školskim priredbama je bio gusar, nindža, dirigent i fudbaler. U gimnaziji se krio iza lika pank bubnjara, od šminke noseći samo krejon.

Svoj prvi novac je zaradio u zoo-vrtu Big Blue Bay noseći na sebi veliku kutiju Snooply kokica. Kostim je bio tako dizajniran da su ruke i noge bile njegove a oversize kutija i ukočene plastične kokice su mu stajale iznad glave. Prozore za oči imao je u oba slova O u natpisu. Kasnije te godine gospodin Levi je bio prvo ulični pa onda i cirkuski klovn a dve glavne zavrzlame su mu bile plišana pesnica koja izleće iz šešira i džep koji prska vodu. Kada je radio sa decom nije nosio šešir. Nosio je slojeve šminke, šareni kombinezon i crveni sunđerasti nos. Do kraja iste godine oprobao se i kao Deda Mraz, spavajući preko noći na jastuku koji je preko dana opasivao oko sebe. Gospodin Levi je živeo kao u bajci. Bio je Popaj i Petar Pan. Bio je jak i mlad. Bio je i sakriven iza radio talasa zabavljajući zaslužne. Duboko u moru sebe razbijan je o litice nevidljivog rastapanja, degeneracije. Ni gram negacije.

nas je samo trojica živih. Nije bilo psa kao u Džerom K. Džeromovoj knjizi, nismo imali ni čamac, plutali smo po beskrajnoj vodi na splavu koji je bio deo polomljene kobilice broda. Posle nekoliko sati, morske struje su nas toliko udaljile od mesta potonuća broda da više nismo videli ništa što bi nas potsećalo na na taj tragičan događaj. Ležali smo iscrpljeni, grčevito se držeći za daske i s nekakvom nadom očekivali zoru. Uskoro se more umirilo, istok se zarumeneo, mokri, cvokoćući od hladnoće, željno smo iščekivali tople sunčeve zrake. Kad se blagotvorno sunce izdiglo

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni

dan treći

            Spavala sam samo 5 sati. Probudila sam se čim je svanulo. Još u toku prepodneva osetila sam snažan nalet energije izazvan pojačanim lučenjem adrenalina. Mogla sam, čini mi se, da zaplešem i da ne stajem do zore. Međutim, uzbuđenje me je brzo napustilo. Do večeri sam primetila da mi se prsti na rukama i nogama ubrzano hlade i da ne mogu tako lako da ih ugrejem ni pored ćebeta i grejalice (istina je da je kasna jesen). Periferna cirkulacija je smanjena na minimum. Organizam je već shvatio da nešto nije u redu i povukao je krv iz manje bitnih delova ka vitalnim organima. Izgubila sam 0.7kg. Um se potpuno smirio. Nisam brinula velike brige. Kao da sam tek trećeg dana i psihički ušla u celu ovu priču.

Autobus na naftu boje hepatitisa, ce

uskoro odlazi za Surčin

ponekad se pokašto i kurčim, bre

i teatralan sam, veličanstveno

izgledam kao onaj Turčin

glavom i bradom otpučim komad Zida plača

nekada su reči bile ubojitije od mača

a danas su pitome kao kakva mačka

pišem pišom redove kojima ne treba ni tačka

Fotografi su nekad, sa istom ozbiljnošću, kao stari majstori kičice, proučavali prizor koji su hteli da ovekoveče. Osmišljavanje motiva za fotografisanje bilo je jako važno. Takođe je bilo važno šta će se naći na staklenoj ploči ili celuloidnoj terci, a šta ostaviti izvan fotografskog okvira slike.

Proces razvijanja filma i pravljenja fotografije bio je skup i trebalo je da čovek bude zaljubljenik, da bi se u to upustio.

učestvovanje u ratu je strašna stvar, na bilo koji način, pasivno ili aktivno.

sam čin oduzimanja života drugom čoveku, ili puko prisustvovanje tome ostavlja tragove na čoveku koji postaju neizbrisivi. dok, kada mi je rođeni brat bio ratni snimatelj i fotograf, za domače i strane medije,  od 1991-1995. i 1998-1999., sam bio relativno mlad i nisam mogao da razumem gde i zašto je taj mladi čovek izgubio dušu i razum, a na kraju i život; ne tako davno sam prisustvovao korenitoj i suštinskoj nihilizaciji ljudskosti kod jednog prijatelja koji je učestvovao u ratnoj stihiji i notornom menjanju životne realnosti, ili kosmičkog balansa, ako želite, kroz oduzimanje ljudskih života, koji njemu lično, uzgred, ni na koji način nisu naudili.

odrastanje u saveznoj državi virdžini

vrbovanje percepcije

 Nisam stigla ni do pola a prošlo mi je kroz glavu u jednoj pauzi čitanja, kako to da ova knjiga nije bila na spisku. Bila sam toliko fascinirana da sam se jednom izletela pred majkom dok sam joj pomagala da spremi letnju slavu i rekla kako čitam neverovatnu knjigu i da ako je 10% onoga što ovaj čovek piše istina to je više nego ludo. Sada znam da je to srednje mlaka knjiga. Haksli davi o svojim pantalonama i Hildegardom fon Bingen ali postojao je trend u evoluciji deljenja psihodeličnih iskustava kada su se veličale knjige, muzika, autori, umetnost uopšteno govoreći, hrana, parfemi, melemi za čula tako reći, pa se neko uradi i otvori, kod nas na primer, monografiju Dušana Džamonje iz ’69, oljušti kivi i odatle tripuje. Ali, kao što rekoh na početku, imala sam premalo godina da bih sve pohvatala, ali shvatila sam da postoji nešto tamo, neka istina, kao kod Moldera i Skali ili kao u pravoslavnom hrišćanstvu, i da me čeka.