Pedja Starcevic poginuo. Ivica Lazovic ostao dozivotni invalid a njegov napadac danas slobodan covek. Povredjeno na desetine ljudi. Smrkovi, Vodeni topovi, suzavac, Riot police. Hladnoca, strah... 

24. decembar 1996. nije bio kao svaki drugi dan. Za mene, sada kada se osvrnem

 

Onda smo bili zajedno, svi nekako shire rasporedjeni a vishe ushushkani, makar iluzijom.

A Beograd je bio svet, a i vishe od toga za nas, jer smo u taj spoljashnji lagodno i slobodni mogli da odlazimo, mi studenti, tada zakorachili u svoj pravi zivot u kome nas tek sve cheka.

Po ceo dan zajedno na predavanjima i vezbama, a na pauzama skupljamo dzeparac da  kupimo ruchak, kafu i cigarete. Zlatni trougao za one sa studentskog trga- Komunalac, Brankovina i Smederevo u kojima se delilo 20 cevapa na petnaestoro, pa se trazilo uveg dodatak u hlebu, a za one sa akademije-

„Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo... Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango-gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove kod čuvenog Gari Garinče. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd

Nenad Bogdanović, drug moj beogradski, napustio nas sve danas.

Doživljaji, godine, događaji, slike, ljudi, energija, neponovljivost razgovora, oči i osmeh, čestitost, borbenost, poštenje, znanje i - Beograd.Njegov Beograd.

Sve čega se setim, izgleda mi malo i nedovoljno da stavim u reči za Nenada kojeg više nema.

Šta se radi sa uspomenama kad ti smrt otme druga?

Ćutiš.

Knjiga

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..."

Milan Oklopdžić (Mika Oklop) rođen 1948. na Čuburi, u Beogradu.

Živeo, značio, pisao. dodirnuo..nije prošao, samo je danas otišao, nestao... LA real blues...gone.

Nije naučio Meskalero.

Ko hoće, može o njemu da govori

Jedne večeri u Kišovom društvu sećaću se čitavog života. S njegove desne strane sedeo je jedan srpski filozof, a s leve jedan hrvatski pisac. Obojica su razgovarali, ali nisu uspeli da uspostave komunikaciju. Kiš ih je u jednom trenutku prekinuo i najuljudnije im rekao:
'Vi, dragi moj, vi ste idiot'; a drugome:
'Vi, dragi moj, vi ste budala'.

Kada je Encyclopedia Universalis za potrebe dnevnika Le monde 1988. godine organizovala anketu o ljudima koji su najviše uticali na francusko društvo, na prvom mestu se našao general De Gol. Na drugom mestu se našla Dalida.

U Parizu, 1997. mali trg na uglu ulica Giradon i Abreuvour na Montmartru, proglašen je za Dalidin trg, na kome se nalazi bista u prirodnoj veličini.

U čast Dalide je 2001. godine u Francuskoj puštena u prodaju marka s njenim likom.

Četiri godine kasnije bila je premijera dvodelnog TV filma "Dalida". Film je izazvao različite reakcije.

Ove godine se navršava dvadeset godina on njene smrti.

Od 11. maja pa sve do septembra 2007. u Pariskoj Gradskoj većnici traje izložba Dalidine garderobe i do sada neobjavljenih fotografija.

Ko je bila Dalida?

"Ljubav je najbolji, najpodmukliji i najefikasniji instrument socijalne represije" R. V. Fazbinder

Imao sam 13 godina kada je umro Fazbinder. Tada nisam shvatao koliki je to gubitak za kinematografiju. Teško sam se prihvatao filmove koji nisu bili na engleskom jeziku. Mladost - ludost.

A onda je sve nekako došlo spontano. Dok su moji vršnjaci trčali da gledaju američke heroje i filmove katastrofe, ja sam počinjao da upoznajem neke antiheroje i neke druge životne priče.

Otkrivao sam kinematografije Italije, Nemačke, Francuske, Japana... Bio je to jedan potpuno nov i čudesan svet, sasvim različit od onoga što nam je nudila Amerika.

Na svu sreću, tadašnji "javni servis" imao je ljude koji su voleli i poznavali film i koji su nam omogućili da gledamo prave umetnike. Jedan od takvih autentičnih umetnika je bio i Fazbinder.

Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene.