ЧЕКАЈУЋИ  ОТКРОВЕЊЕ

 Тај кафић је био скрајнути огранак времена, једна од оних десетак неприметних димензија простора у овом универзуму. Мртваја ван матице, матрица фусноте. Осећао је то док врти свезнање ајфона и тражи тајне великог бизниса. Како почети? Како са мало зарадити много?

Или се задовољити хармонијом музике

 

Već dugo želim da napišem ovaj tekst, ali sada se eto ukazao i konkretan povod.

 

 

Verdi je jedan od mojih najomiljenijih kompozitora, a jedan od razloga za to je neverovatna opčinjenost romskom kulturom, životom i muzikom.
Jedna od omiljenih opera koju je on komponovao je opera Trubadur.
Prvobitni naziv nije bio taj, ali je zbog cenzure i činjenice da je jedan od glavnih likova romkinja Asučena morao biti promenjen.
Radnja se dešava u Španiji i postoje tragovi da je sam libreto ispirisan istinitom

TEKST PROŠIREN VAŽNIM DODATKOM

'Pre neki dan me je na ulici zaustavila potpuno nepoznata osoba i pitala : Da li, dobri gospodine, mislite da može biti pravde za sve'. Ne, odgovorih spremno. Bog misli na sve nas, iako nam je dao dar izbora, reče ona i dodade on želi da se okrenemo pravdi.'**

Budi primer za ugled

 ...

Naslov samo kradem, iako nisam prvi, a i tanjušan mi je kao front za SciFi notu što se probi kroz pukotine pop-kulture ovih dana, gde postoji planeta, na njoj rasa, u njoj operske pevačice koje se ceo život spremaju za samo jednu pesmu, jedno izvođenje, i kad u njemu dostignu queen-of-the-night-F (F više od ovog u fontu što imamo na raspolaganju, a i uopšte je smešno naše izgovaranje slova F ovako samog) one sebi oštrim bodežom probodu srce.

A kradem i sećam se zato što mi je dobar protivteg jednoj „modernoj" crtici identity-politike zvanoj „toxic masculinity", toksičnoj muževnosti kao fokusu napada identity političara i političarki koji dovodi do toga da se mnogim muškarcima uvlači pod kožu, i kako kaže jedna iznervirana američka dama od njih pravi „male, plačljive cvetiće" - dobro, dame su sa Venere, dok bi pesnici sa Marsa to preveli na književni srpski kao „plačipičke".

Bila je subota, oko podneva, kada se nepoznati čovek pojavio na mojim vratima. U Budimpešti nije običaj da se u stambene zgrade ulazi i zvoni na vratima stanara bez prethodne komunikacije interfonom, sa ulaza, pa me je ova poseta ne samo iznenadila, već i pomalo onespokojila. Odmah se videlo da moj posetilac nema nikakve veze ni sa vodomerima, niti sa strujomerima, čiji su kontrolori jedini