Dok epidemija malih boginja u Srbiji jenjava (uz trenutni bilans od skoro 5000 obolelih i 15 žrtava) a domaći mediji objavljuju naslove u stilu "Bil Gejts izjavio da će 30 miliona ljudi umreti za šest meseci" (naravno navodeći čitaoce da pomisle da će se to desiti u narednih 6 meseci a ne tokom neke buduće pandemije), reči Luja Pastera iz naslova ovog teksta deluju više nego opominjujuće.

A nije Bil ništa novo otkrio. Države se mnogo više pripremaju za ratove nego za epidemije. Epidemiolozi i infektolozi na to upozoravaju već godinama čekajući samo da se desi "fatalan splet okolnosti". Da neki patogen mutira, preskoči "barijeru vrste" i krene da se širi po nezaštićenoj populaciji.

Iskoristiću ovo kao povod da predstavim dve knjige iz oblasti epidemiologije ... ali malo drugačije pisane od klasičnih medicinskih udžbenika. Knjige koje se ne bave samo etiologijom bolesti, opisima simptoma i suvoparnim statistikama morbiditeta, mortaliteta i letaliteta već i životnim pričama ljudi koji su sa epidemijom bili suočeni ... sa obe strane "izolacione barijere".

Prva je knjiga prof. dr Zorana Radovanovića "Variola vera - Virus, epidemija, ljudi" a druga dr Ali S. Kana "The Next Pandemic: On the Front Lines Against Humankind's Gravest Dangers"

Pre dve godine u Hercegovačkoj ulici u Savamali u Beogradu ljudi sa fantomkama uz pomoć bagera su porušili zgrade, neke nelegalne a neke sa urednim papirima bez naloga o rušenju koji daje nadležni inspektor ili sud i to se vuče kroz tužilaštvo i policiju bez da su otkriveni počinioci, oni sa fantomkama, vozač bagera, neki što su tom prilikom na silu oduzimali telefone prisutnim građanima. Najzad je objavljeno da je za sve kriv jedan policajac sa Savskog venca koji nije obavio tada svoju dužnost, njemu nadređeni se ne spominju. O tome je pisao Insajder i neke novine ali većina medija privržena vlasti se nije time bavila. Nije ovde namera da se po ko zna koji put ponavljaju razne priče svima znane, počevši od izjave predsednika države

Svevišnji napravi za onih šest dana nebo i zemlju i sve drugo, odmah je podelio na gore za odabrane i dole za sve ostale, nebo i zemlju, pa to ostade tako do danas. Posebno se pozabavio rajskim vrtom, naravno za one gore i vrt dobi ime Eden gde napravi Adama a prahirurškim gestom stvori Evu te oni goli i lepi hodaše okolo srećni i bezgrešni dok ne naiđe zmija koja im dade zabranjenu jabuku, oni zagrizoše i upadoše u greh, izazva ta jabuka onu želju a oni ne odoleše, bi ih onda stid tog grešnog čina te obukoše neko lišće na sebe, Svevišnji to vide i shvati da su zgrešili te ih otera iz Edena u donji svet, na zemlju među one obične. Tako Adam i Eva dođoše u drugi svet ni izdaleka prijatan i ugodan kao Eden gde behu pre grešne radnje ali uprkos kazni božijoj ne zaboraviše ono lepo te nastaviše da to čine i ponavljaju i porodiše potomstvo a usput Adam načini na zemlji repliku rajskog vrta, tu se posle živelo i trajalo vekovima.

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da

... probali oni pre ali neumešni kako ih Bog dade i mislili samo na sebe, pa hteli tunele ispod grada, most preko Save, razbacivanje narodnih para i nšta od toga ... onda mi uz pomoć tog istog odozgo a naklonjenog nama  učinismo Beogradu pravi i izvorni, autentični, pravoslavni, naš srpski, nebeski metro ...

 

Sudijka Prvog osnovnog suda u Beogradu Zorica Avramović, koja vodi postupak protiv Aleksandra Mitrovića

УЗ АПСИНТ СА СРЕБРНОМ КАШИЧИЦОМ

Да се нешто догађа наговестио је Салвадор Дали, онај јединствени и непоновљиви, који је за своје претходнике признавао само Ајнштајна и - Пикаса. Годинама, за сваки Пикасов рођендан, лично је остављао жуте руже на прагy слављеникове куће и хитро одлазио јер је, по његовом мишљењу, овај свет превише мали да два генија буду истовремено на истом месту. Он, Дали, мистични и недокучиви (како је себе називао), који је, између осталог, истраживао димензије и боју Бога (бесконачно мали и зато свеприсутан, боје холандски жуте), године 1935, у тексту “Освајање ирационалног”, непосредно се позива на Пикаса и то - у стиховима:

биолошки и динамички / феномен / какав представља / Пикасов / кубизам / био је / прво велико имагинативно људождерство / које превазилази експерименталне амбиције / модерне / математике и физике.

 

 У међувремену, док цео свет бруји о "иманентном трећем светском рату", као да прижељкује крв и патњу,  иако се на терену не дешава ништа конкретно, интересантан текст о дилеми пред којом се налази израелски војни врх: