Glumi: Ernest Borgine

Direktor fotografije: Samuel Bayer

Muzika: Michael Brook

Montaža: Jay Cassidy

Scenario i režija: Sean Penn

Čovek zvani Rodriguez ima zanimljivu životnu priču

The Punk Syndrome je dokumentarni film koji me je uverio da je inkluzija zapravo prilično moguca. Ne samo što sam video kako ljudi sa mentalnim hendikepom stvaraju nešto zaista predivno na polju muzike, vec sam bio zapanjen sa koliko iskrenosti i realističnosti njihova bliža okolina i društvo  reaguju na njih.

Pratimo četiri punk rock muzičara (Pertti Kurikka, Kari Aalto, Sami Helle i Toni Välitalo - dvojica su sa Daunovim sindromom a druga dvojica sa nekom vrstom lakše mentalne zaostalosti) na njihovom putu od urnebesne lokalne (finske) atrakcije - prema potpuno uverljivom i veoma autentičnom pank fenomenu na evropskom nivou. Ovi momci provode puno vremena vežbajuci i stvarajuci genijalno jednostavne. ali ujedno i prilično dobro promišljene pesme. Zvuče kao veoma rani Ramonsi, a izgledaju otprilike kao GBH. Svakom od ove četvorice muzičara je posvecen jedan segment filma pri čemu vidimo koliko su njihovi životi integrisani u finsko društvo i koliko su to ustvari dirljivo "normalni" životi.

Da je Stiv Džobs nekim srećnim slučajem danas živ, i da je gledao ovaj film o sebi samom, verujem da bi prvo dao otkaze svima koji su ga realizovali, sa izuzetkom govornika u filmu jer oni ne snose odgovornost zašto je film urađen više kao prosečna dosadna reportaža a ne kao dobar dokumentarni film o čoveku koji je, malo je reći, imao uzbudljiv život i veliki uticaj na tuđe živote. Te je svojim, dakle takvim životom i radom, stimulisao stotine hiljada ljudi da krenu sličnim putem ili da, bar, kupe neki od njegovih proizvoda. Ovo drugo, nakon što je raširio svoju industriju van kompjutera, znači na sve druge oblike komunikacije: Iphone, Ipad, Itunes… praktično je nemoguće i zaobići. Tako da se korisnici opredeljuju da kupe sve.

OVO NIJE POLITIČKI BLOG! (Ni alegorija, basna,metonimija, parabola, antiteza...)

-----

Moja prijateljica upravo vodi borbu sa institucijama i organizacijama u korist svog dementnog oca. O tome ću posle.

1.

Ne računajući šale i pošalice tipa doživelasamdevedesetuizdravasamdakucnemudrvo KUC-KUC Ko je?,  demenciju (senilnost, izlapelost, išćućalost, podetinjelost, senilna demencija...) sam pobliže upoznao kada je obolela najstarija sestra moje majke. Tačnije, kada je bolest već itekako uzela maha.

Otišla je još jedna od filmskih legendi, čini mi se poslednji član Divlje Horde, jedan od ljudi zbog kojih sam voleo američki film 50ih i 60ih.

Oskara je dobio 1955. za ulogu u filmu "Marti" Delberta Mann-a , ali je ostao u sećanju i po ulogama u "Odavde do večnosti" (1953) Freda Cinemana, "Loš dan u Blek Roku" Džona Stardžisa (1955), "12 žigosanih" Roberta Oldriča (1967)...

I naravno u nečem najboljem što je Pekinpo ostavio iza sebe.

 

Odavno smo prestali da živimo Nušića. Domanović se sudbina Srbije.

 

 

Ne bih volela da se moj komentar o onome šta je Ana Radmilović napisala o filmu "Sestre" i problemu trgovine ljudima, u svom postu “Zašto naš ngo sektor ne može da se bavi žrtvama trafikinga” svede samo na objašnjenje “Zašto mnogi naši novinari ne umeju da pišu o trafikingu”. Pa ću se potruditi da kažem koju reč više.

Da su svi ljudi racionalni demokratija ne bi bila najmanje lose rijesenje vec najbolje.
Da ne  postoji ta kolektivna  iracionalnost  u glasackom puku, populisti i ostali sarlatani lijepih rijeci nikad i nigdje ne bi dobili jedan glas,a kamoli vlast.
Koliko je jaka srpska kolektivna iracionalnost najbolje pokazuje slucaj uspona SPS koalicije koja  se uz brdo populistickih i prije svega nerealnih PUPS obecanja srpskom puku nametnula kao da predhodne cetiri godine nit je luk jela nit luk mirisala.
I nema veze sto u drzavi u kojoj vlada sistemska korupcija Ivicina policija nije sprovela niti jednu jedinu istragu koja bi se zavrsila pravosnaznom presudom nekom drzavnom cinovniku.

AleXandar Lambros

Nije lako objasniti prirodu najpoznatijeg filmskog festivala na svetu. Neprestane žurke, poslovni krem svetske filmske industrije, parada taštine, porno starlete, milioneri, jahte u luci, proslavljena rediteljska i glumačka imena rame uz rame sa potpunim anonimusima iz zemalja čije koordinate morate proveriti na mapi. To vam je Kan, elitan i demokratičan istovremeno. Ove godine slavi 65. rođendan. Osnovan je 1939. ali 1948. i 1950. nije održan zbog finansijskih problema. Dođe čoveku danas da se na ovo slatko nasmeje. Tako da, kad se oduzmu i ratne godine, ovog maja festival u Kanu slavi 65. rođendan. A plakata na kojoj Merilin duva svečicu na torti - dirljiva, glamurozna, frivolna, sve to - nije mogla bolje da u jednoj slici oslika duh festivala.