Živeo, živeo i veseo nam bio

AleXandar Lambros

Nije lako objasniti prirodu najpoznatijeg filmskog festivala na svetu. Neprestane žurke, poslovni krem svetske filmske industrije, parada taštine, porno starlete, milioneri, jahte u luci, proslavljena rediteljska i glumačka imena rame uz rame sa potpunim anonimusima iz zemalja čije koordinate morate proveriti na mapi. To vam je Kan, elitan i demokratičan istovremeno. Ove godine slavi 65. rođendan. Osnovan je 1939. ali 1948. i 1950. nije održan zbog finansijskih problema. Dođe čoveku danas da se na ovo slatko nasmeje. Tako da, kad se oduzmu i ratne godine, ovog maja festival u Kanu slavi 65. rođendan. A plakata na kojoj Merilin duva svečicu na torti - dirljiva, glamurozna, frivolna, sve to - nije mogla bolje da u jednoj slici oslika duh festivala.

Malo ko zna da je festival u Kanu nastao zapravo kao alternativa starijem filmskom festivalu u Veneciji, čuvenom MOSTRA festivalu. Naime, kada su neki ljudi 1935. i 1936. posetili festival u Veneciji bili su škorani uticajem italijanskog fašističkog i nemačkog nacističkog režima na selekciju filmova i odluke žirija. Među njima bio je i tadašnji francuski ministar obrazovanja i lepih umetnosti, Žan Ze, na čiju je inicijativu kanski filmski festival i osnovan. Njegov prvi predsednik bio je čuveni Luj Limijer, jedan od utemeljivača filma kao umetnosti.

U početku se festival u Kanu održavao na jesen, kad i venecijanski, a od 1951, kad se izgubila potreba za kontriranjem Veneciji, termin je prebačen na maj.

Od mnogih datuma koji čine istoriju ovog festivala, izdvajamo dva - godine 1955. uvedena je Zlatna palma kao glavna nagrada festivala koja je zamenila dotadašnju Grand Prix du Festival. A 1959. je i zvanično rođena Filmska pijaca (Marché du Film). U bioskopima kanske ulice Antibes svoju šansu na svetskom tržištu traže kako igrači velikih produkcijskih kuća tako i oni mali i nezavisni. Ilustracije radi, 2006. na filmskoj pijaci u svojstvu prodavaca ili kupaca (produkcija i distribucija) prodefilovalo je blizu 10.000 ljudi iz čak 91 zemlje a održano je oko 900 filmskih projekcija. Pa, vi vidite.

Upravo zahvaljujući toj osetljivoj ravnoteži između umetničkog i komercijalnog festival je stekao slavu i postao najuticajniji međunarodni filmski festival. Ne samo da predstavljanje filma u Kanu garantuje međunarodni publicitet zahvaljujući velikom prisustvu medija već i otkriva, onoliko koliko i odražava, napredak i tendencije u svetu kinematografije, braneći pri tom svoju ideju vodilju - „autorski film za veliku publiku".

Evo zanimljivog podatka. Do sada se samo jednom desilo da Oskar i Zlatnu palmu dobije isti film. Bila je to drama Marti iz 1955. godine sa Ernest Borgnajnom u glavnoj ulozi. Uzgred, francuska kinematografija koja je ove godine doživela globalnu rehabilitaciju s filmom Umetnik (The Artist) koji je pokupio brojne prestižne filmske nagrade među kojima je i Oskar za najbolji film (i to NE u kategoriji najboljeg stranog filma) u Kanu nije pobedila još od 1987. kada je Zlatnu palmu dobio film Pod Sataninim suncem reditelja Morisa Pjala.

Kan je imao i svojih političnih momenata. Izdvajamo: godine 1968. festival je otkazan na polovini trajanja na zahtev nekoliko njegovih slavnih učesnika a u znak podrške velikim studentskim protestima koji su se tih dana odigravali u Francuskoj. Zlatnu palmu je 2004. osvojio Majkl Mur za film Fahrenheit 9/11, koji je u Americi doživljen kao antiamerički i temeljno bojkotovan od strane američkih distributera. A danski reditelj Lars von Trier je prošle godine proglašen za personu non grata zbog komentara iznetih na konferencijih na novinare a koji su se ticali Hitlera.

Kan nije veliki. I kad nije festival, a kamoli za vreme njegovog trajanja, može da vas uhvati osećaj klaustrofobije na ulicama koje odišu diskretnim šarmom buržoazije. A jedna od njih, i to centralnih gradskih, u neposrednoj blizini dvorane gde se festival održava, zove se ulica Srba. Lepa čast koja je, u dve sledeće paralelne ulice, pripala još samo Amerikancima i Belgijancima.

Ali najslavnija kanska ulica je, naravno, čuvena Kruazeta. Toliko znamenita da je uvršćena na „opšti inventar francuskog kulturnog nasleđa". U dužini od 2 km pored mora načičkani su preskupi hoteli među kojima Carlton, Majestic, JW Marriott Cannes i Martinez uživaju posebnu reputaciju, te radnje svakog svetskog modnog brenda koji drži do sebe, a gde će vas dočekati prodavci na nekom od nekoliko svetskih jezika. Da, ruski postaje nezaobilazan.

Kruazeta se završava pred Palais des Festivals et des Congrès, gde se zvaničan i najveći deo festivalskog programa i održava. Građevinu u odnosu na koju beogradski centar Sava deluje mega monumentalno podignuta je 1983. a meštani je podrugljivo zovu „bunker".

Pored toga što imamo svoju ulicu, srpska kinematografija je imala i nekoliko svetlih kanskih trenutaka. Da se podsetimo: dve Zlatne palme za Kusturicu - 1985. za Otac na službenom putu i 1995. za Podzemlje. Dvostruki dobitnici Zlatne palme su retki - pored Kusturice u tom probranom društvu su i Bil Avgust, Šohei Imamuru, Frensis Ford Kopola i braća Darden. Film Skupljači perja je 1967. osvojio Grand Prix (ili Veliku nagradu žirija) na koje se gleda kao utešnu (ili „moralnog pobednika") a Olivera Katarina je te godine bila glavna lepotica Kruazete ka kojoj su se okretali svi fotografski objektivi. Milena Dravić je 1980. dobila Posebnu nagradu žirija za epizodnu ulogu u Paskaljevićevom Posebnom tretmanu. Tu nagradu ima i jedan Samjuel L. Džekson, primera radi, ali je Milena svoju, u nastupu nekog revolta, javno pocepala! Grčko-srpska-francusko-italijanska-bugarsko-rumunsko-albanska koprodukcija Odisejev pogled u režiji Tea Angelopulosa je 1995. takođe osvojila Grand Prix.

 *        *       *        *       *        *       *        *        *

Na jubilarnom, 65. Kanskom festivalu koji upravo traje (od 16. do 27. maja), u zvaničnoj selekciji i u trci za nagradu nalaze se: Wes Anderson (Moonrise Kingdom), Jacques Audiard (De Rouille et d'Os), Leos Carax (Holy Motors), David Cronenberg (Cosmopolis), Lee Daniles (The Paperboy), Andrew Dominik (Killing Them Softly), Matteo Garrone (Reality), Michael Haneke (Amour), John Hillcoat (Lawless), Hong Sangsoo (In Another Country), Im Sang-soo (The Taste of Money), Abbas Kiarostami (Like Someone in Love), Ken Loach (The Angels' Share), Sergei Loznitsa (In the Fog), Cristian Mungiu (Beyond the Hills), Yousry Nasrallah (After the Battle), Jeff Nichols (Mud), Alain Resnais (Vous n'avez encore rien vu), Carlos Reygadas (Post Tenebras Lux), Wallter Salles (On the Road), Ulrich Seidl (Paradise: Love), Thomas Vinterberg (The Hunt) ...